Заплањска котлина

Заплањска котлина тектонска је потолина у Јужној и источној Србији, спуштена између кречњака Суве планине и пермских црвених пешчара и гнајисева Бабичке горе. У овој издуженој котлини, очувани су језерски седименти некадашњег Заплањког језера.[1] Ова потолина је била насељена још у палолиту, а према археолошким налазима (камених секира и ношева, врхова камених стрела, урни напуњених пепелом), и у неолиту. Пошто је кроз котлину пролазио и Цариградски друм, у време Османлија подручје је било насељено становништвом које је највише боравило у планинским деловима котлине. После ослобођења од Османлија насељавање котлине се непрестаноодвијало до данашњих дана, када настаје стагнација у даљем развоју.

Заплањска котлина
Suva planina Zaplanje.jpg
Заплањска котлина са Сувом планином у позадини
Заплањска котлина на мапи Србије
Заплањска котлина
Локација Србија
Дужина40 km
Ширина7—8 m

НазивУреди

Према народном предању Заплањаца, који насељавају ову котлину Заплање је добило име по положају ове области. „Заправо, Заплањци су „планинци“, а пошто су „иза“ (или „за“) планина, то су „за-планинци“, односно Заплањци, те отуда и назив целог краја па и котлине - Заплање (Заплањска котлина)”.[2]

Сви познати извори и сазнања Заплањаца говоре да Заплање носи име од досељавања Словена на ове просторе. На основу паралелизма да се Сува планина у средњем веку (6-7 век) звала Куновица закључује се да је и назив „Заплање“ створен још у 6-7 веку, са доласком Словена, и да је назив Заплање словенског порекла, као што је то и назив Куновица.

Положај и пространствоУреди

Пружа се паралелно са западним гребеном Суве планине од северозапада ка југоистоку. С једне стране је оивичена обранцима Суве планине и Селичевице, Крушевице и Бабичке горе са друге стране.[3] Предиспонирана је раседима истог правца јер се налази тачно на тектонској граници између кристаластих маса и набраних група Западног Балканида у Југоисточној Србији.

Дугачка је око 40 km, а широка 7-8 km (просечно око 4 km). Овај простор ограђен је трима планинама и реком Јужном моравом, тако да је њена површина има низине не само од 200 m надморске висине колико има и Ниш, па се његови терени дижу до 1808 m, колико изоси највиши врх Суве планине-Трем.

Како је низијски део Заплањске котлине незнатан, може рећи да је она брдско-планинско подручје, у коме се брежуљци смењују са брдима, а ови са планинске стране и гребенима. Између брежуљака, брда и планинских страна расуто је више маљих или већих котлинских делова и заравни.

Од Доњег Душника до Равне Дубраве простире се Горње Заплање, док Доње Заплање обухвата остало подручје, односно од Доњег Душника до Прве Кутине.

Данас се Заплањска котлина најчешће идентификује као подручје општине Гаџин Хан. Ова општина заузима површину од 325 kм². Седиште општине удаљено је 18 km, а најудаљеније село Велики Крчимир 50 km од Ниша.

ГеографијаУреди

Значајан елемент тектонског рељефа Заплањске котлине су планине, које захватају велико пространство. Планински венци окружују котлину и чине је морфолошки разноликим.

Геолошки саставУреди

Планине које је окружују различитог су геолошког састава, грађе и морфолошких карактеристика. Громадне планине које су део Родопске масе, претежно су изграђене од кристаластих шкриљаца и пружају се са обе стране Јужне Мораве, чинећи границу између великихморфотектонских целина.

Планине источне зоне припадају групи млађих веначних планина и одликују се разноврсним геолошким саставом и морфологијом. У њиховој грађи поред палеозојских шкриљаца, учествују кречњаци и доломити мезозојске старости. Зато су на њима заступљени различити облици рељефа, превасходно крашки.

Планине које читаво Јужно Поморавље одвајају од осталих морфотектонских целина припадају Средишњој зони громадних планина и котлина. То су Селичевица, Крушевица и Бабичка гора. Део котлине који залази у Балканску Србију представљен је Сувом планином.

КлимаУреди

Клима је умерено-континенталн у нижој зони котлине, са карактеристикам субпланинске и планинске климе на Сувој планини и Бабичкој гори.

На умерено-континенталну климу поред спољних фактора утичу и локални, унутрашњи фактори, од којих су најзначајнији правци пружања Заплањске котлине, гребена Суве планине, Крушевице, Бабичке горе и Селичевице, надморска висина, вегетација, као и повезаност Заплања са долином Јужне Мораве (преко Барбешке удолине), долином Нишаве (преко Гаџинханске котлинице) и долини Пусте реке, Лужнице и Власине (преко превоја Дубрава), и други.

У Горњем Заплању преовладава нешто оштрија умерено-континентална клима, док је у Доњем Заплању она нешто блажа.

Хидрографска обележјаУреди

Почев од села Личја, Заплањском котлином на северозапад тече Кутинска река, а Пуста река са притокама ка југоистоку. Узвишење између Личја и Крчимира је место развођа које упућује воде Кутинске реке и њених притока у слив Нишаве, а воде Пусте реке и њених притока у слив Лужнице.

Педолошка обележјаУреди

Биљни и животињски светУреди

Друштвено географска обележјаУреди

СтановништвоУреди

Становништво котлине је национално хомогено, са доминацијом српске етничке заједнице која учествује са 96,07% у структури становништва. Следи ромска са 2,83%, док остале етничке заједнице (Хрвати, Црногорци, Југословени, Бугари, Македонци, Руси) учествују са 1,1%.[4]

Аутохтоно становништво чини 86,83%, док досељено становништво чини 13,17% од укупног становништва. У структури аутохтоног становништва (2002) доминира становништво које од рођења станује у истом месту (71,12%), а досељени са територије исте општине чине 15,71% од укупног броја становника. У структури досељеног становништва доминира становништво досељено из других општина Централне Србије (10,85%). Учешће становништва досељеног из покрајина је незнатно (0,35%) и досељеног становништва из бивших република СФРЈ (1,67%).[5]

Старосна структура становништва је јако неповољна са тенденцијом сталног смањењења број становника млађих од 19 година, (10,53% становништва). Становници од 60 и више година чине 53,08%. Просечна старост износи 53,3 година, и према стадијуму демографске старости територије, Суву планину карактерише најдубља демографска старост.[6]

ПривредаУреди

ПољопривредаУреди

ШумарствоУреди

Лов и риболовУреди

ЗанатствоУреди

У периоду владавине Османлија, од када датирају први писани статистичи подаци, у Заплању су неговани готово сви занати који су били неопходни заплањским кућним задругама. Оно што се није могло урадити у оквиру кућне радиности у домаћинству, изађивале су занатлије у својим радионицама. Због велике репресије Османлијског феудалног система, више је одговарала активност у оквиру домаће, а мање у оквиру занатске радиности. На овај начин, у Заплању као и у другим деловима поробљене Србије, занатство се развило из домаће радиности, као што се из занатства, у фази развоја капитализма, у Заплањском крају развила и индустрија.

Међу најзначајнијим занатима који су се доминантно развили у заплањском крају за време и после ослобођењу од Османлијске власти били су:

Мутавџијски занат
Грнчарски занат
Кречарски занат
Ћумирџијски занат
Коларски занат

Овај занат који спада у групу заплањских традиционалних заната, развијао се захваљујући природној основи и за овај занат, коју су пружале заплањске планине богате дрвном грађом. Заплањски колари продавали су своје производе не само у самом Заплању већ ик у јужноморавским селима.

Индустрија и рударствоУреди

ТуризамУреди

НасељаУреди

Главне демографске карактеристике насеља у Заплањској котлини су:

  • Просечна густина насељености у Заплањској котлини 2002. године износила је 14 st/km², што је далеко испод републичког просека (98 st/km²).
  • Сва насеља, којих на овом простору има 24 су просечне величине 13,27 км², и руралног су типа.
Категоризација према величино
  • У категорији малих насеља од 101 до 200 становника спада осам (33,3%) насеља и у њима живи 22,8% популације.
  • У категорији малих насеља од 201 до 300 становника спада пет (20,8%) насеља и у њима живи 25,8% популације.
  • У категорији малих насеља од 301 до 500 становника, спада пет (20, 8%) насеља и у њима живи 41,9% популације.[7][8]

ИсторијаУреди

Историја Заплање и њених насобина сеже у период праисторије о чему говоре археолошки налази, међу којима су најстарији они са налазишта у селу Миљковац у околини манастира Светог Николе. У овом је ископана бронзана секира из праисторије која се данас налази у Народном музеју у Београду, а из оног у Доњем Душнику ископане се две бронзане дршке украшене људским фигурама из 2. или 3. века.

На Бабичкој Гори и Селичевици постоје рушевине — остаци римских грађевина. Према народном веровању у Драшковој Кутини се налазио Драшков град. Овде је пронађена сребрна урна из римског периода која се чува у Народном музеју у Нишу.

Изнад села Ћелије налазе се остаци римске тврђаве која је подземним тунелима била повезана са атарима села Миљковац.

ИзвориУреди

  1. ^ Др Јован Ђ. Марковић, Географске области СФРЈ, Београд, 1966., pp. 284
  2. ^ Др Д. Симоновић, Сељачка газдинства и кооперација, Ниш, 1970., pp. 11
  3. ^ Grupa autora, Geografske odlike niškog područja, Položaj i prostranstvo U: Istorija Niša, knjiga I, Gradina, Niš 1986.
  4. ^ Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар. 2003. ISBN 978-86-84433-00-0.
  5. ^ Јавно предузеће Завод за урбанизам Ниш. „Просторни план подручја посебне намена Специјалног разервата природе „Сува планина“ до 2021”. Република Србија, Републичка агенција за просторно планирање. Приступљено 4. 5. 2012.
  6. ^ Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар. 2003. ISBN 978-86-84433-01-7.
  7. ^ Јавно предузеће Завод за урбанизам Ниш. „Просторни план подручја посебне намена Специјалног разервата природе „Сува планина“ до 2021” (ПДФ). Република Србија, Републичка агенција за просторно планирање. стр. 20-22.
  8. ^ Уредба о утврђивању Просторног плана подручја посебне намене Специјалног резервата природе Сува планина „Службени гласник РС” (2012)

Спољашње везеУреди