Википедија

Згаришта

Згаришта (франц. Incendies) је канадски драмски филм из 2010. године, режисера Денија Вилнева, који је и написао сценарио заједно са Валери Богран-Шампањ. Филм је адаптиран према истоименој представи Вајдија Муавада, а главне улоге тумаче Лубна Азабал, Мелиса Дезормо-Пулен, Максим Годет и Реми Жирар.

Згаришта
Филмски постер
Изворни насловIncendies
РежијаДени Вилнев
СценариоДени Вилнев
Валери Богран-Шампањ
ПродуцентЛик Дери
Ким Макро
Темељи се наЗгаришта
(Вајди Муавад)
Главне улогеЛубна Азабал
Мелиса Дезормо-Пулен
Максим Годет
Реми Жирар
МузикаГрегоар Хецел
Директор
фотографије		Андре Тирпен
МонтажаМоник Дартон
Продуцентска
кућа		micro_scope[1]
СтудиоEntertainment One
Година2010.
Трајање130 минута
Земља Канада
Језикарапски[2]
француски
Буџет6,5 милиона долара[3]
Зарада16 милиона долара[4]
Веб-сајтwww.trinityfilm.co.uk/films/incendies/
IMDb веза

Прича прати канадске близанце који путују у родну земљу своје мајке на Блиском истоку како би открили њену скривену прошлост усред крвавог грађанског рата. Иако земља није именована, догађаји у филму су под великим утицајем Либанског грађанског рата, а посебно приче о затвореници Сухи Бешари. Филм је сниман углавном у Монтреалу, са неколико дана проведених у Јордану.

Премијерно је приказан на филмским фестивалима у Венецији и Торонту у септембру 2010. и објављен је у Квебеку 17. септембра 2010. године. Наишао је на похвале критичара у Канади и иностранству и освојио бројне награде.

Године 2011. номинован је за Оскара за најбољи филм на страном језику. Филм је такође освојио осам награда Џини, укључујући и ону за најбољи филм.

Радња уреди

Након смрти њихове мајке Навал, арапске имигранткиње у Канади, Жана и њен брат близанац Симон састају се са франкоканадским бележником Жаном Лебелом, послодавцем и породичним пријатељом њихове мајке. У Навалином тестаменту се спомиње неодржавање обећања, чиме она себи ускраћује одговарајући надгробни споменик и ковчег, осим ако Жана и Симон не пронађу свог мистериозног брата за чије постојање раније нису знали, и њиховог оца, за кога су веровали да је мртав. Навал је оставила два писма; једно треба предати оцу Жане и Симона, а друго њиховом брату. Жана прихвата; Симон, с друге стране, који је имао компликованији однос са Навал и њеном наизглед необичном личношћу, нерадо се придружује Жани у овој потрази.

Серија флешбекова открива да је Навал дошла из хришћанске арапске породице из неименоване блискоисточне земље и да се заљубила у избеглицу по имену Вахаб, са којим је затруднела. Њен брат убија њеног љубавника и умало је упуца као убиство из части, али је њена бака поштеди, натерајући је да обећа да ће напустити село након рођења бебе и започети нови живот у граду Дареш. Бака тетовира бебину потпетицу и шаље је у сиротиште.

Док је Навал на универзитету у Дарешу, избија грађански рат и почињу ратни злочини, а Навал се противи рату на основу људских права. Сиротиште њеног сина у Кфар Кхуту уништио је муслимански милитант, Шамседин, који исламску децу одатле претвара у малолетне војнике. Након што је једва избегла масакр у аутобусу пуном муслиманских избеглица од стране хришћанских националиста, Навал за длаку успева да се придружи муслиманским борцима и на крају пуца у једног националистичког вођу. Затворена је у Кфар Рајату, где је силује мучитељ Абу Тарек, након чега рађа близанце.

Након што је отпутовала у родну земљу своје мајке, Жана постепено открива ову прошлост и убеђује Симона да јој се придружи. Уз помоћ Лебела, сазнају да се њихов брат зове Нихад од Маја и улазе у траг Шамседину. Симон се састаје са њим лично и открива да су током рата Нихада ухватили националисти, преобратили га, обучили као мучитеља, а затим послали у Кфар Рајат, где је узео име Абу Тарек, што га чини и полубратом и оцем близанаца; као таквом, оба писма су упућена истој особи. Као и Навал, Нихадови надређени су му после рата дали нови живот у Канади. Игром случаја, Навал га је срела на једном канадском базену, где је видела и тетоважу и његово лице. Шок сазнања истине довео је до тога да Навал доживи мождани удар који је довео до краха њеног здравља и преране смрти у шездесетој години.

Близанци проналазе Нихада у Канади и достављају му Навалина писма. Отвара их оба; прво писмо му се обраћа као оцу близанаца, силоватељу, и испуњено је презиром. Друго писмо га ословљава као брата близанаца, а написано је брижним речима, у којима се каже да он, као Навалин син, заслужује љубав.

Навал добија свој надгробни споменик. Нешто касније, Нихад га посећује.

Улоге уреди

Глумац Улога
Лубна Азабал Навал Марван
Мелиса Дезормо-Пулен Жана Марван
Максим Годет Симон Марван
Реми Жирар Жан Лебел
Абделгафур Елазиз Абу Тарек / Нихад „од Маја” Хармани
Ален Алтман бележник Мадад
Мохамед Маџд Шамседин
Набил Савалха Фахим
Баја Балан Маика
Бадер Алами Николас

Продукција уреди

Развој уреди

 
Режисер Дени Вилнев адаптирао је представу Згаришта Вајдија Муавада након што ју је одгледао у Монтреалу 2004. године.

Делови приче засновани су на животу Сухе Бешаре.[5][6][7] Прича је заснована на догађајима који су се десили током Либанског грађанског рата од 1975. до 1990. године, али су филмски ствараоци покушали да локацију радње учине нејасном.[8][9]

Редитељ Дени Вилнев је први пут видео представу Вајдија Муавада Згаришта у једном позоришту у Монтреалу 2004. године, коментаришући: „Имао сам снажну интуицију да сам пред ремек-делом”.[9] Вилнев је признао да није био упознат са арапском културом, али га је представа привукла као „модерна прича са својеврсним елементом грчке трагедије”.[10] У адаптацији сценарија, Вилнев је, задржавајући структуру приче и ликове, заменио „све” дијалоге, чак је замислио и неми филм, али је напустио ту идеју због трошкова.[9] Показао је Муаваду неколико завршених сцена како би убедио првобитно невољног писца да му да дозволу за филм.[9] Вилнев је провео пет година радећи на сценарију, између режирања два филма.[11] Муавад је касније похвалио филм као „сјајно елегантан” и приписао је Вилневу пуну заслугу.[12] Филм је имао буџет од 6,5 милиона долара,[3] а финансирала га је компаније Telefilm Canada.[13]

Кастинг уреди

 
Мароканско-белгијска глумица Лубна Азабал добила је улогу Навал након опсежне потраге и освојила је белгијску награду Магрит и канадску награду Џини за најбољу глумицу.

За улогу Навал, Вилнев је изјавио да је спровео опсежну потрагу за глумицама широм Канаде.[11] Сматрао је да је улога главне јунакиње најизазовнија, и у једном тренутку је размишљао о томе да користи две или три глумице да играју овај лик, пошто се прича одвија током четири деценије.[14] На крају је упознао Лубну Азабал, белгијску глумицу мароканско-шпанског порекла[15] у Паризу, заинтригирану њеним „изражајним и елоквентним” лицем у филму Рај сада (2005).[11] Иако је она имала 30 година, Вилнев је сматрао да може да глуми 18-годишњакињу и да може да игра улогу током целог филма, уз шминку.[14]

Вилнев је одабрао канадску глумицу Мелису Дезормо-Пулен за улогу Жане, рекавши да та улога захтева вештине слушања и да је Мелиса „веома великодушна глумица”.[11] Пре Згаришта, она је углавном био познат по „тривијалнијим улогама”.[16] Глумац из Монтреала Ален Алтман, који је играо бележника, радио је са тренером дијалеката сатима како би развио мешавину француског и арапског акцента пре аудиције.[17] Док је снимао у Јордану, да би истражио своју улогу, глумац Максим Годет је обишао палестински избеглички камп у близини Амана.[18]

Снимање уреди

 
Неки делови филма снимљени су у Аману, главном граду Јордана.

Филм је сниман у Монтреалу и Јордану.[17] Снимање филма трајало је 40 дана, од којих је 15 провео у Јордану, а Вилнев је имао за циљ да не сними ниједну сцену а да није сигуран да неће бити исечена.[3]

За сцене снимљене у Јордану, Вилнев је користио либанску и ирачку екипу, иако се плашио да ће их ратне сцене превише подсећати на лоша искуства. Међутим, изјавио је да су арапски чланови посаде осећали да је „важно да се такве приче приказују на филмском платну”.[19] Неки делови филма снимљени су у Аману, главном граду Јордана.[1] Да би рекреирао Бејрут, уметнички директор Андре-Лине Бопарлан је поставио камење и крхотине на једној улици у Аману.[18]

Музика уреди

Две нумере британског бенда Radiohead са њиховог албума Amnesiac, „You and Whose Army?” и „Like Spinning Plates”, коришћене су у филму.[20] Музика се сматрала толико значајном и саставном за филм да је спомињана у многим рецензијама.[21][22][23][24] Филмски критичар Дејвид Ерлих написао је да „Филм експлоатише нумере Radiohead-а због многострукости њиховог значења, оснажујући филм тако што извлачи гледаоце из њега”. Вилнев је изјавио да је убацио песму „You and Whose Army?” у сценарио још на почетку, јер је требало да буде „јасно да ће [филм] бити западњачка тачка гледишта о овом свету”.[25] Један музички рецензент дао му је прво место на листи „Десет најбољих музичких тренутака у филму”.[26]

Објављивање уреди

Филм је званично изабран за приказивање на Филмском фестивалу у Венецији 2010, Филмском фестивалу у Телјурајду 2010, Филмском фестивалу у Торонту 2010, Филмском фестивалу Санденс 2011. и Фестивалу нових редитеља/нових филмова 2011. године.[27] Филм је издат у Торонту и Ванкуверу у јануару 2011. године.[9]

У Сједињеним Државама, филм је дистрибуирао Sony Pictures Classics.[10] Када је филм приказан у Бејруту у марту 2011, Вилнев је тврдио: „Много људи ми је рекло да треба да покажемо овај филм њиховој деци, да им покажемо кроз шта су прошли”.[19]

Пријем уреди

Зарада уреди

У Канади, филм је прешао границу од милион долара на благајнама до октобра 2010. године.[28] До краја априла 2011. филм је зарадио 4,7 милиона долара.[29] Само у биоскопима у Квебеку, филм је зарадио 3 милиона долара.[3] Сматран је успешним у земљи.[19]

Према сајту Box Office Mojo, филм је завршио приказивање у биоскопима 29. септембра 2011. након што је зарадио 2.071.334 долара у САД.[30] Према сајту The Numbers, филм је зарадио 6.857.096 долара у Северној Америци и 9.181.247 долара на другим територијама, што чини укупну зараду од 16.038.343 долара широм света.[4]

Критике уреди

Филм је добио веома позитивне критике од стране критичара. На сајту Rotten Tomatoes има рејтинг одобравања од 93% на основу 121 рецензије, са просечном оценом од 7,92/10. Консензус критичара сајта гласи: „Неуредан је, предугачак и помало мелодраматичан, али ти недостаци бледе пред импресивном глумом и разорним емоционалним утицајем”.[31] На сајту Metacritic филм има просечну оцену 80 од 100 на основу 42 рецензије, што указује на „генерално повољне критике”.[32]

Филм је наишао на позитиван пријем у својој земљи и покрајини. Кевин Н. Лафорест из Montreal Film Journal-а дао му је 3,5 од четири звездице и написао: „Вилнев је овде урадио свој најбољи посао до сада“.[33] Брендан Кели из Montreal Gazette-а дао је филму пет звездица и назвао га „ремек-делом”.[34] Марк Касиви из La Presse-а је тврдио да је филм превазишао представу.[35] Питер Хауел, који је писао за Toronto Star, дао је филму четири звездице, назвао га је „заповедничким филмом вишеструких открића”, најбољим из 2010. и похвалио је Лубну Азабал као „прву међу једнакима”.[36] Међутим, CBC News није био импресиониран, рекавши: „Редитељева екранизација уклања све ово фино текстурирано месо и оставља само голе кости”.[37] Филмски стручњак са Универзитета у Берлину Клаудија Кот је написала да филм, заједно са Господином Лазаром (2011) и Ратном вештицом (2012), представља прелаз у кинематографији Квебека од фокуса на локалну историју до глобалних проблема, при чему Згаришта додају Едипове теме.[38] Аутори Гада Маруз, Шантал Маје и Данијел Сале написали су да филмови Згаришта, Господин Лазар и Инш'Алах, приказују Квебек као део глобалног села и како прихвата мањине, посебно са Блиског истока или „остале муслимане”.[39]

Роџер Иберт дао је филму три и по звездице, рекавши да „жели да буде много више од трилера и успева да покаже колико је бесмислено и узалудно мрзети друге због њихове религије”, а да Азабалова „никада није мање него убедљива”.[40] Касније је одабрао филм као свој фаворит за освајање Оскара за најбољи филм на страном језику,[41] али је изгубио од филма У бољем свету из Данске. Леонард Малтин је такође дао филму три и по звездице, назвавши га „тешким, очаравајућим”.[42] Тај Бер, писац за The Boston Globe, дао је филму три и по звездице, хвалећи сцену у аутобусу као мучну, али рекавши да је врхунац „заплет који се чини као да је предалека случајност”, што „оставља публику да ради математику на својим прстима, а не да се шокира”.[43] Згаришта је Стивен Холден из The New York Times-а прогласио једним од 10 најбољих филмова 2011. године.[44] Бетси Шарки из Los Angeles Times-а назвала га је Вилневовим „најбоље реализованим делом до сада”.[45] Бројни критичари су похвалиле коришћење песме „You and Whose Army?” од Radiohead-а.[11][37][46][47] Неки су филм критиковали због мелодраме и оријентализма.[48]

Награде уреди

Дана 22. септембра 2010. филм је изабран да представља Канаду на 83. додели Оскара у категорији најбољи филм на страном језику.[49] Ушао је у ужи избор 19. јануара 2011, као један од девет филмова и био је номинован за Оскара за најбољи филм на страном језику 25. јануара 2011. године.[50][51]

Освојио је осам награда на 31. додели награда Џини, укључујући најбољи филм, најбољу глумицу (Азабал) и најбољу режију за (Вилнев).[52] Уз Згаришта, Вилнев је 2009. године освојио награду Роџерс за најбољи канадски филм за филм Политехника, што га је учинило првим канадским режисером који ју је освојио два пута заредом.[53] Филм је такође освојио награду Јутра за најбољи филм, режију, сценарио, глумицу (Азабал), монтажу, кинематографију, уметничку режију, костиме и звук.

Ово је такође једини филм до сада који је освојио и награду Међународног филмског фестивала у Торонту за најбољи канадски филм и награду Међународног филмског фестивала у Ванкуверу за најбољи канадски филм.[54]

Награда Категорија Номиновани Исход Реф.
Оскар Најбољи филм на страном језику Дени Вилнев Номинација [55]
Филмски фестивал у Аделејду Међународна награда за најбољи филм Освојено [56]
Атлантски филмски фестивал Најбољи канадски филм Освојено [28]
Награде Удружења филмских критичара Аустралије Најбољи прекоморски филм (енглески језик) Освојено [57]
Бостонско друштво филмских критичара Најбољи филм на страном језику Освојено [58]
Награде БАФТА Најбољи филм на страном језику Номинација [59]
Награде Сезар Најбољи страни филм Номинација [60]
Награде Удружења филмских критичара Чикага Најбољи филм на страном језику Номинација [61]
Награде Давид ди Донатело Најбољи страни филм Номинација [62]
Награде Џини Најбољи филм Лик Дери и Ким Макро Освојено [63]
Најбољи режисер Дени Вилнев Освојено
Најбоља глумица Лубна Азабал Освојено
Најбољи адаптирани сценарио Дени Вилнев Освојено
Најбоља уметничка режија Андре-Лине Бопарлан Номинација
Најбоља кинематографија Андре Тирпен Освојено
Најбоља монтажа Моник Дартон Освојено
Најбољи звук Жан Умански и Жан-Пјер Лафорс Освојено
Најбоља монтажа звука Силвен Белмар, Симон Мејер и Клер Пошон Освојено
Најбоља шминка Катрин Касо Номинација
Међународни филмски фестивал у Ротердаму Награда публике Дени Вилнев Освојено [64]
Награде Јутра Најбољи филм Лик Дери и Ким Макро Освојено [65]
Најбољи режисер Дени Вилнев Освојено
Најбољи сценарио Освојено
Најбоља глумица Лубна Азабал Освојено
Мелиса Дезормо-Пулен Номинација
Најбоља уметничка режија Андре-Лине Бопарлан Освојено
Најбоља кинематографија Андре Тирпен Освојено
Најбоља монтажа Моник Дартон Освојено
Најбољи звук Силвен Белмар, Жан Умански и Жан-Пјер Лафорс Освојено
Најбоља костимогарфија Софи Лефебр Освојено
Награде Лимијер Најбољи филм на француском језику Дени Вилнев Освојено [66]
Награде Маргит Најбоља глумица Лубна Азабал Освојено [67]
Награда Удружења њујоршких филмских критичара за најбољег глумца Најбољи филм на страном језику Дени Вилнев Финалиста [68]
Награде Удружења филмских критичара Торонта Најбољи канадски филм Освојено [69]
Филмски фестивал у Торонту Најбољи канадски филм Освојено [28]
Филмски фестивал у Ваљадолиду Награда публике Освојено [70]
Најбољи сценарио Освојено
Награда младог жирија Освојено
Награде Круга филмских критичара Ванкувера Најбољи канадски филм Освојено [71]
Најбољи режисер канадског филма Освојено
Најбоља глумица у канадском филму Лубна Азабал Освојено
Најбољи споредни глумац у канадском филму Максим Годет Номинација
Најбоља споредна глумица у канадском филму Мелиса Дезормо-Пулен Номинација
Филмски фестивал у Ванкуверу Најбољи канадски филм Дени Вилнев Освојено [72]
Филмски фестивал у Вилњусу Награда публике Освојено [73]

Референце уреди

  1. ^ а б Chabot, Simon (27. 6. 2009). „Les coulisses d'Incendies : plonger dans le décor”. La Presse. Архивирано из оригинала 6. 10. 2016. г. Приступљено 7. 8. 2016. 
  2. ^ „Incendies”. British Board of Film Classification. Архивирано из оригинала 17. 7. 2018. г. Приступљено 22. 10. 2018. 
  3. ^ а б в г „Quebecers all benefit when we can tell our own stories”. Montreal Gazette. 1. 3. 2011. 
  4. ^ а б „Incendies (2010)”. The Numbers. Архивирано из оригинала 20. 8. 2016. г. Приступљено 6. 8. 2016. 
  5. ^ Snaije, Olivia (2. 2. 2011). „Seeing yourself re-made as fiction”. The Daily Star. Архивирано из оригинала 16. 9. 2013. г. Приступљено 6. 8. 2016. 
  6. ^ Perreault, Laura-Julie (8. 3. 2009). „L'ex-kamikaze Soha Béchara dénonce le sort des Palestiniens”. La Presse. Архивирано из оригинала 6. 10. 2016. г. Приступљено 6. 8. 2016. 
  7. ^ Holstun, Jim (јесен 2015). „Antigone Becomes Jocasta: Soha Bechara, Résistante, and Incendies”. Mediations vol. 29, no. 1. Архивирано из оригинала 3. 3. 2017. г. Приступљено 19. 7. 2017. 
  8. ^ Sum, Glenn (20. 1. 2011). „Denis is on Fire”. Now Toronto. Архивирано из оригинала 13. 8. 2011. г. Приступљено 19. 9. 2011. 
  9. ^ а б в г д Nestruck, J. Kelly (18. 1. 2011). „Will Denis Villeneuve's 'Incendies' light a fire under Oscar? - The Globe and Mail”. The Globe and Mail. Toronto. Архивирано из оригинала 2. 4. 2012. г. Приступљено 1. 9. 2017. 
  10. ^ а б Brooks, Brian (15. 2. 2011). „OSCARS 2011: 'Incendies' Director Denis Villeneuve”. IndieWire. Архивирано из оригинала 18. 8. 2016. г. Приступљено 6. 8. 2016. 
  11. ^ а б в г д Gritten, David (18. 6. 2011). „Incendies: Universal tragedy with fire in its heart”. The Daily Telegraph. Архивирано из оригинала 17. 9. 2016. г. Приступљено 6. 8. 2016. 
  12. ^ Wyatt, Nelson (24. 2. 2011). „Author of Incendies, the play, praises movie version”. The Toronto Star. Архивирано из оригинала 20. 8. 2016. г. Приступљено 6. 8. 2016. 
  13. ^ Baillie, Andrea (25. 1. 2011). „Denis Villeneuve's 'Incendies' nominated for Best Foreign Film”. CTV News. Архивирано из оригинала 21. 8. 2016. г. Приступљено 7. 8. 2016. 
  14. ^ а б Dawson, Thomas (2. 1. 2015). „Blood lines: Denis Villeneuve on Incendies”. British Film Institute. Архивирано из оригинала 9. 8. 2016. г. Приступљено 6. 8. 2016. 
  15. ^ „Lubna Azabal”. 
  16. ^ Kelly, Brendan (15. 6. 2012). „How Incendies changed Mélissa Désormeaux-Poulin's life”. Montreal Gazette. Архивирано из оригинала 18. 8. 2016. г. Приступљено 7. 8. 2016. 
  17. ^ а б Macdonald, Gayle (18. 2. 2011). „Allen Altman gets fired up about Oscar-nominated 'Incendies'”. The Globe and Mail. Архивирано из оригинала 13. 9. 2016. г. Приступљено 6. 8. 2016. 
  18. ^ а б Chabot, Simon (27. 6. 2009). „Incendies: Parfum de guerre”. La Presse. Архивирано из оригинала 6. 10. 2016. г. Приступљено 7. 8. 2016. 
  19. ^ а б в Jenkins, Mark (15. 5. 2011). „'Incendies' filmmaker takes on war in a fictional, but very real, Middle East”. The Washington Post. Архивирано из оригинала 26. 8. 2016. г. Приступљено 6. 8. 2016. 
  20. ^ „All 5 songs from the Incendies (2010) Soundtrack”. WhatSong. 12. 1. 2011. Приступљено 27. 2. 2021. 
  21. ^ Kohn, Eric (21. 4. 2011). „REVIEW: Until Its Bitter End, "Incendies" is a Moving Wartime Drama”. IndieWire. Приступљено 28. 2. 2021. 
  22. ^ „A Heartbreaking Work Of Staggering Horror”. NPR. 22. 4. 2011. Приступљено 28. 2. 2021. 
  23. ^ Whipp, Glenn (17. 4. 2011). „'Incendies' director Denis Villeneuve talks about his journey”. Los Angeles Times. Приступљено 28. 2. 2021. 
  24. ^ Pike, David L. (1. 11. 2011). „Burning the Candle at Both Ends: Denis Villeneuve's Incendies (2010)”. Bright Lights Film Journal. Приступљено 28. 2. 2021. 
  25. ^ Ehrlich, David. „Radiohead's motion picture soundtracks”. The Dissolve. Архивирано из оригинала 26. 01. 2022. г. Приступљено 28. 2. 2021. 
  26. ^ Muk, Keya (29. 2. 2012). „Top 10 Music Moments In Film”. Purple Sneakers. Приступљено 28. 2. 2021. 
  27. ^ „Incendies” (PDF). Sony Pictures Classics. n.d. Архивирано (PDF) из оригинала 27. 10. 2011. г. Приступљено 19. 9. 2011. 
  28. ^ а б в „Incendies Passes $1M Mark at the Canadian Box Office”. Telefilm Canada. 5. 10. 2010. Архивирано из оригинала 20. 9. 2016. г. Приступљено 6. 8. 2016. 
  29. ^ Afan, Emily Claire (3. 5. 2011). „Hot Sheet: Top 5 Canadian Films (April 23 – April 29, 2011)”. Playback. Архивирано из оригинала 19. 8. 2016. г. Приступљено 6. 8. 2016. 
  30. ^ „Incendies (U.S. only)”. Box Office Mojo. Архивирано из оригинала 5. 10. 2016. г. Приступљено 6. 8. 2016. 
  31. ^ „Incendies (2011)”. Rotten Tomatoes. Fandango. Архивирано из оригинала 10. 12. 2010. г. Приступљено 5. 1. 2020. 
  32. ^ „Incendies Reviews”. Metacritic. CBS Interactive. Архивирано из оригинала 9. 5. 2018. г. Приступљено 16. 7. 2018. 
  33. ^ „Incendies”. Montreal Film Journal. 14. 9. 2010. Архивирано из оригинала 18. 12. 2010. г. Приступљено 26. 1. 2011. 
  34. ^ Kelly, Brendan (17. 9. 2010). „Incendies a Masterwork”. Montreal Gazette. стр. C1. .
  35. ^ Cassivi, Marc (16. 9. 2010). „Incendies : d'une maîtrise remarquable”. La Presse. Архивирано из оригинала 31. 7. 2016. г. Приступљено 6. 8. 2016. 
  36. ^ Howell, Peter (20. 1. 2011). „Movie review: Villeneuve's 'Incendies' a masterful film”. The Toronto Star. Архивирано из оригинала 20. 8. 2016. г. Приступљено 6. 8. 2016. 
  37. ^ а б Morrow, Martin (21. 10. 2010). „Review: Incendies”. CBC News. Архивирано из оригинала 12. 6. 2016. г. Приступљено 7. 8. 2016. 
  38. ^ Kotte, Claudia (2015). „Zero Degrees of Separation: Post-Exilic Return in Denis Villeneuve's Incendies”. Cinematic Homecomings. Bloomsbury Academic. стр. 288. ISBN 978-1441101075. 
  39. ^ Mahrouse, Gada; Maillé, Chantal; Salée, Daniel (Fall—Winter 2013). „Monsieur Lazhar: Exploring the dis/junctures between art and life in Québec”. Quebec Studies. 56: 8. doi:10.3828/qs.2013.3.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  40. ^ Ebert, Roger (27. 4. 2011). „Incendies”. Rogerebert.com. Архивирано из оригинала 14. 8. 2016. г. Приступљено 6. 8. 2016. 
  41. ^ „Roger Ebert picks Canadian film as Oscar favourite”. CTV News. 11. 2. 2011. Архивирано из оригинала 19. 1. 2012. г. Приступљено 6. 8. 2016. 
  42. ^ Maltin, Leonard (2014). Leonard Maltin's 2015 Movie Guide. Penguin Group. 
  43. ^ Burr, Ty (13. 5. 2011). „Incendies”. The Boston Globe. Архивирано из оригинала 19. 8. 2016. г. Приступљено 6. 8. 2016. 
  44. ^ Holden, Stephen (14. 12. 2011). „Awards Season”. The New York Times. Архивирано из оригинала 2. 4. 2015. г. Приступљено 6. 8. 2016. 
  45. ^ Sharkey, Betsy (22. 4. 2011). „Movie review: 'Incendies'”. Los Angeles Times. Архивирано из оригинала 22. 8. 2016. г. Приступљено 7. 8. 2016. 
  46. ^ Blais, Marie-Christine (11. 9. 2010). „Incendies : se souvenir des cendres”. La Presse. Архивирано из оригинала 6. 10. 2016. г. Приступљено 8. 8. 2016. 
  47. ^ Edelstein, David (22. 4. 2011). „A Heartbreaking Work Of Staggering Horror”. NPR. Архивирано из оригинала 21. 8. 2016. г. Приступљено 8. 8. 2016. 
  48. ^ Kotte, Claudia (2015). „Zero Degrees of Separation: Post-Exilic Return in Denis Villeneuve's Incendies”. Cinematic Homecomings. Bloomsbury Academic. стр. 295—296. 
  49. ^ „Canada picks Incendies to vie for Oscar”. The Hollywood Reporter. Архивирано из оригинала 1. 10. 2010. г. Приступљено 29. 9. 2010. 
  50. ^ Duchesne, André (19. 1. 2011). „Oscars: Incendies dans les demi-finalistes”. moncinema.cyberpresse.ca (на језику: француски). Архивирано из оригинала 22. 1. 2011. г. Приступљено 26. 1. 2011. 
  51. ^ „9 Foreign Language Films Continue to Oscar Race”. oscars.org. Архивирано из оригинала 21. 1. 2011. г. Приступљено 19. 1. 2011. 
  52. ^ „Villeneuve's Incendies wins eight Genies, including best picture”. The Globe and Mail. 10. 3. 2011. Архивирано из оригинала 20. 1. 2012. г. 
  53. ^ „Incendies best Canadian film: Toronto critics”. CBC News. 12. 1. 2011. Архивирано из оригинала 19. 3. 2017. г. Приступљено 22. 10. 2018. 
  54. ^ „Incendies best Canadian film: Toronto critics”. CBC Arts. 12. 1. 2011. 
  55. ^ „Incendies”. Academy of Motion Picture Arts and Sciences. n.d. Архивирано из оригинала 2. 9. 2011. г. Приступљено 19. 9. 2011. 
  56. ^ „Incendies wins 10 Evening News International Award for Best Feature Film”. Adelaide Film Festival. 7. 3. 2011. Архивирано из оригинала 20. 3. 2012. г. Приступљено 19. 9. 2011. 
  57. ^ „AFCA 2012 Writing & Film Award Winners”. Australian Film Critics Association. Архивирано из оригинала 22. 11. 2017. г. Приступљено 22. 11. 2017. 
  58. ^ „Past Award Winners”. Boston Society of Film Critics. Архивирано из оригинала 8. 10. 2014. г. Приступљено 6. 8. 2016. 
  59. ^ „Film in 2012”. British Academy of Film and Television Arts. Приступљено 12. 4. 2020. 
  60. ^ „Le film Incendies est finaliste pour un César”. Le Devoir. 27. 1. 2012. Архивирано из оригинала 21. 8. 2016. г. Приступљено 6. 8. 2016. 
  61. ^ Knegt, Peter (19. 12. 2011). „'The Tree of Life' Leads Chicago Critics Awards”. IndieWire. Архивирано из оригинала 18. 8. 2016. г. Приступљено 6. 8. 2016. 
  62. ^ „Italy's Davide di Donatello Nominations Announced”. Yahoo!. 7. 4. 2011. Архивирано из оригинала 10. 9. 2016. г. Приступљено 6. 8. 2016. 
  63. ^ „Incendies, Barney's Version dominate Genies”. CBC News. 10. 3. 2011. Архивирано из оригинала 15. 8. 2016. г. Приступљено 6. 8. 2016. 
  64. ^ „Incendies is Rotterdam 2011 audiences' favourite; 340,000 visits to anniversary edition”. Filmfestivals.com. 6. 2. 2011. Архивирано из оригинала 10. 9. 2016. г. Приступљено 1. 8. 2016. 
  65. ^ „Incendies sweeps Jutra Awards”. CBC News. 14. 3. 2011. Архивирано из оригинала 19. 3. 2017. г. Приступљено 6. 8. 2016. 
  66. ^ „'The Artist' Named Best Film at France's Lumiere Awards”. The Hollywood Reporter. 13. 1. 2012. Архивирано из оригинала 24. 9. 2015. г. Приступљено 8. 8. 2016. 
  67. ^ Demers, Maxime (5. 2. 2012). „Incendies récompensé aux Magritte”. Le Journal de Montréal. Архивирано из оригинала 6. 10. 2016. г. Приступљено 6. 8. 2016. 
  68. ^ Corliss, Richard (29. 11. 2011). „New York Film Critics Can't Wait to Give Their Top Prizes to The Artist”. Time. Архивирано из оригинала 14. 8. 2016. г. Приступљено 7. 8. 2016. 
  69. ^ „Incendies wins the 2010 Rogers Best Canadian Film Award”. Toronto Film Critics' Association. 12. 1. 2011. Архивирано из оригинала 21. 1. 2011. г. Приступљено 19. 9. 2011. 
  70. ^ „Le film Incendies de Denis Villeneuve remporte trois prix à la Semaine du cinéma international de Valladolid”. Université du Québec à Montréal. 11. 11. 2010. Архивирано из оригинала 31. 3. 2018. г. Приступљено 31. 3. 2018. 
  71. ^ Knegt, Peter (11. 1. 2011). „'Social Network,' 'Incendies' Leads Vancouver Critics' Awards”. IndieWire. Архивирано из оригинала 18. 8. 2016. г. Приступљено 6. 8. 2016. 
  72. ^ „Incendies best Canadian film: Toronto critics”. CBC News. 12. 1. 2011. Архивирано из оригинала 19. 3. 2017. г. Приступљено 6. 8. 2016. 
  73. ^ „Incendies”. Seville International. Архивирано из оригинала 15. 10. 2020. г. Приступљено 15. 10. 2020. 

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Згаришта&oldid=26550545”