Источни Ву (кинески:wiktionary:东吴), такође познат као Сун Ву (кинески:wiktionary:孙吴) је држава која је постојала на југоистоку Кине у 3. веку, односно једно од Три краљевства настало након колапса династије Хан и распада земље. Настало је у Јангнану (делта Јангцекјанга), а главни градови су му били Јанканг (建業), данашњи Нанкинг, односно неко време Вучанг (武昌, у модерном Ечоуу у провинцији Хубеј). Држава је име добила по регији Ву, подручју јужно од реке Јангце којим је у доба краја династије Хан владао господар рата Сун Ћијен, који је био номинално подређен цару Лију Чану, који је у ствари био марионета северног господара рата Цао Цаоа. Сун Ћијен је испочетка био задовољан својим статусом регионалног велможе; међутим, након што је Цао Цаов син Цао Пи себе прогласио новим царем и тако створио државу Цао Веј, а исто учинио и Лију Беи, владар државе Шу Хан на југозападу Кине, године 229. је и Сун Ћијен следио њихов пример и прогласио нову царску династију Ву. У следећих неколико деценија је Источни Ву уживала релативан мир и просперитет, у њој се почео стварати посебан културни идентитет који ће допринети подели Кине на Северну и Јужну у каснијим периодима. Држава Ву се као самостални ентитет успела одржати најдуже од сва Три краљевства - године 280. је покорио Сима Јан, владар северне династије Ђин и тако поновно ујединио Кину у јединствену политичку целину.[1]

Територије Источног Вуа (означене зелено), 262. год.

Династија Сун Ву уреди

Постхумно име Храмовно име Лично име Владарско име Период владавине
Конвенција за навођење: Лично име.
Цар Да
大皇帝 (Dà huángdì)
Таи-цу
太祖 (Tàizǔ)
Сун Ћијен
孙权 (Sūn Quán)
Хуанг-ву (黄武)
Хуанг-лунг (黄龙)
Ђија-х’ (嘉禾)
Ч’-ву (赤乌)
Таи-јуен (太元)
Шен-фенг (神凤)
222-229
229-231
231-238
238-251
251-252
252.
Цар Феи
废皇帝 (Fèi huángdì)
нема Сун Лијанг
孫亮 (Sūn Liàng)
Ђијен-сјинг (建兴)
Ву-фенг (五凤)
Таи-пинг (太平)
252-253
253-256
256-258.
Цар Ђинг
景皇帝 (Jǐng huángdì)
нема Сун Сју
孫休 (Sūn Xiū)
Јунг-ан (永安) 258-264.
Цар Мо
末帝 (Mòdì)
нема Сун Хао
孙皓 (Sūn Hào)
Јуен-сјинг (元兴)
Ган-лу (甘露)
Бао-динг (宝鼎)
Ђијен-хенг (建衡)
Фенг-хуанг (凤凰)
Тијен-ц’ (天册)
Тијен-сји (天玺)
Тијен-ђи (天纪)
264-265
265-266
266-269
269-271
272-274
274-276
276
277-280.

Извори уреди

Библиографија уреди