Кенсо Танге
Кензо Танге (јап. 丹下健三; Осака, 4. септембар 1913 — Токио, 22. март 2005) је био јапански архитекта, и добитник Прицкерове награде 1987. године. Танге је светску славу стекао реконструкцијом Хирошиме, разорене у Другом светском рату. Био је учесник реконструкције земљотресом разореног Скопља.
| Кензо Танге | |
|---|---|
 | |
| Датум рођења | 4. септембар 1913. |
| Место рођења | Осака Јапан |
| Датум смрти | 22. март 2005. (91 год.) |
| Место смрти | Токио Јапан |
БиографијаУреди
Детињство је провео у граду Имбари на јапанском острву Шикоку.[1] Године 1935, почео је студије архитектуре на универзитету у Токију, а за то се одлучио упознавајући се са архитектуром Ле Корбизјеа.[1][2] За време рата је почео са студијама урбанизма. Године 1946, постао је ванредни професор на Токијском универзитету и основао је „Танге лабораторију“.[3] На Токијском универзитету је радио као професор од 1963. до 1974. године и постао је тражени предавач на Харварду, Јејлу, Берклију и другим светски познатим универзитетима.
ДелоУреди
У светску историју културе уписао се као архитекта и урбаниста који је радио на опоравку Јапана после Другог светског рата али и као творац незаборавних висећих конструкција за Олимпијске игре, одржане у Токију, или павиљона Светске изложбе „EXPO“ у Осаки. Врло рано је покушавао да комбинује авангардне елементе са јапанском традиционалном архитектуром а у каснијим годинама се окретао ка интернационалном стилу у архитектури.
Његов светски деби је учешће на „Центар мира“ и „Споменик у Хирошими“ 1949. године и од тога доба је стварао многе архитектонске и урбанистичке пројекте у целом свету. Године 1959, докторирао је са радом „Просторне структуре у велеграду“ и овој теми је посветио цели свој живот - на пример у „Плану за Токио 1960.“ у пројекту градског дела Фијера у Болоњи и новог града за 60.000 људи у Катанији у Италији. Танге је радио и у стилу брутализма и таква је скупштинска зграда у Курашики и телекомуникацијска зграда Јаманаши у Кофу.
Животно делоУреди
Животно дело архитекте Кенза Танге је „Олимпијски и спортски ареал“ за токијску олимпијаду. Изградио га је из кривих линија које су произашле из облика конструкције од висећих ланчаних кровова и од спиралних облика одвијајућих се од средишњих носећих армиранобетонских пилона. Као једини архитекта добио је одликовање од олимпијског комитета за свој рад.
НаградеУреди
Танге је добио многе награде за свој рад као златну медаљу РИБА, АИА француске академије 1987. године, и Прицкерову награду – највишу награду за архитектуру.[4][5] Те исте године је представио и свој даљи пројекат Токијске скупштине.
МотоУреди
У свим пројектима резонује Тангеов мото: „Архитектура мора имати нешто што човека дира у срце, но упоредо с тим њене основне форме и простори морају имати исту логику. Креативни рад је у наше доба јединство технологије и хуманости. Традиција има улогу катализатора који убрзава хемијску реакцију но у коначном резултату се више не може детектовати. Традиција може бити део дела но сама о себи није стваралачка“.
Његови најзначајнији радовиУреди
- Меморијални парк мира у Хирошими
- Католичка катедрала, Токио
- Токио већница
- Национална спортска дворана Јојоги грађена за Олимпијске игре 1964. Токио
- Фуџи ТВ
ГалеријаУреди
1955: „Hiroshima Peace Memorial Museum“ у мемориалном парку у Хирошими
1958: „Prefectural the Government Building“ у Кагави
1964: „Национална спортска дворана Јојоги“ у Токију
1991: „Metropolitan Government Building“ у Токију
1996: „The Fuji TV headquarters“ у Одаби
2000: „Prefectural the Government Building“ у Кагави
Административна зграда Шинјуку- Токио
РеференцеУреди
- ↑ 1,0 1,1 Stewart 1987, стр. 170
- ^ Stewart 1987, стр. 171
- ^ „Biography: Kenzo Tange, 1987 Laureate”. The Pritzker Architecture Prize. New York, United States: The Hyatt Foundation. 1987. Архивирано из оригинала на датум 7. 1. 2010. Приступљено 13. 3. 2010.
- ^ Biography: Kenzo Tange: 1987 Laureate, Pritzker Architecture Prize.
- ^ Sam Hall Kaplan, Tange's Honor Is Well-Deserved, Los Angeles Times (March 22, 1987).
ЛитератураУреди
- Ayers, Andrew (2004) [2004]. The Architecture of Paris: An Architectural Guide. London, United Kingdom: Edition Axel Menges. ISBN 978-3-930698-96-7.
- Banham, Reyner (1978) [1975]. Age of the Masters: A Personal View of Modern Architecture (Revised изд.). London, United Kingdom: Architectural Press. ISBN 978-0-85139-395-7.
- Diefendorf, Jeffry M; Hein, Carola; Yorifusa, Ishida, ур. (2003). Rebuilding Urban Japan After 1945. Hampshire, United Kingdom: Palgrave MacMillan. ISBN 978-0-333-65962-5.
- Doordan, Dennis P (2002) [2001]. Twentieth Century Architecture. London, United Kingdom: Calmann & King. ISBN 978-0-8109-0605-1.
- Frampton, Kenneth (1990) [1980]. Modern Architecture a Critical History (Revised and enlarged изд.). London, United Kingdom: Thames and Hudson. ISBN 978-0-500-20201-2.
- Kultermann, Udo (1970). Kenzo Tange. London, United Kingdom: Pall Mall Press. ISBN 978-0-269-02686-7.
- Reynolds, Jonathan McKean (2001). Maekawa Kunio and the Emergence of Japanese Modernist Architecture. London, United Kingdom: University of California Press. ISBN 978-0-520-21495-8.
- Stewart, Dennis B (2002). The Making of a Modern Japanese Architecture: From the Founders to Shinohara and Isozaki. New York, United States: Kodansha International. ISBN 978-4-7700-2933-1.
- „Docomomo Japan: The 100 Selections”. The Japan Architect. Japan: The Japan Architect Company (57). пролеће 2005. ISSN 0448-8512.
Спољашње везеУреди
| Кенсо Танге на Викимедијиној остави. |
- Званични сајт
- Tange Associates official website
- The Kenzō Tange Archive. Gift of Mrs. Takako Tange, 2011. Frances Loeb Library, Harvard University Graduate School of Design.