Корисник:Бојан Васковић/песак
Једно крштење Стефана Немање (св. Симеон Мироточиви)
уредиЈЕДНО КРШТЕЊЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ
"Свети Симеон Мироточиви"
Чланак приредио:
теолог Бојан Васковић
Свети Симеон, раније Стефан Немања, рођен је 1114. године у
Рибници, код Подгорице, од оца Завида. Након очеве смрти добио је
источни део очеве земље, Ибар, Рас и Реку. По њему, каснији сви
српски владари добијају испред презимена „Немања“, као једном од
најзначајнијих владара Србије, исто тако и као првом владару који је
родоначелник своје династије, која ће се развити и трајати укупно 205
година и донети највећи плод цркве и државе. Као мудар владар
знао је да је црква темељ народа, те је помагао свештенству и
подизао светиње, да је народ значајно најбитнији за опстанак једне
државе, али за опстанак народа је најбитнија црква и њена духовност. Стефан Немања је задужбинар неколико светиња, једне од њих су:
У Топлици, манастир светог Николе, црква пресвете Богородице, на
ушћу реке Косанице и две највеће светиње, манастир Хиландар на
Светој Гори и манастир Студеница, Студеницу као културно и духовно
седиште Српске државе. О његовом животу сведоче три написана
житија; од најмлађег сина светога Саве, другог сина Стефана Немање
Првовенчаног и Доментијана јеромонаха из манастира Хиландара. У житију светог Симеона, односно Стефана Немање, ког је написао
његов син, други по реду, Стефан Првовенчани, пише: Рођење његово
било је у Зети, Рибници, тамо је примио свето крштење, када је овај
младенац био изнесен овамо, узе га епископ цркве светих апостола и
помоли се над дететом и миром га помаза, тако и друго крштење
примио. Јер све је било чудно са овим мужем, кад је био дете примио
је два крштења. Житије светог оца, Јустина Поповића, такође пише: Стефан Немања, родио се у Зети, у месту Рибница; и ту примио латинско крштење. А кад му се
отац врати у своје стално место, он по други пут прими крштење из руку
православног светитеља и архијереја, усред Српске земље, у храму светих
свехвалних и врховних апостола, Петра и Павла.
Поставља се црквено, историјско и канонско питање, како може два
пута. Видимо да: „апостолски канон ~ 47, и трулски сабор у књизи
Атанасија Јефтића, „Свештени Канони Цркве“, не одобрава двоструко
крштење или крштење по други пут. Крштење, као обред, не сме се
извршити два пута. Канони непризнају такође и остале јереси тријадолошке и
христолошке. Отачко предање у четвртом веку је било како да црква
практикује обред, над разним јересима. Например; које у христолошку
јерес на њему се чита само молитва и полагање руку, док код
тријадолошке јереси мора се изнова крстити. Била је расправа кроз векове, како и на који начин прихватити
римокатолике у цркви, јер су и они у јерес, на тај начин што су
променили символ вере о Духу Светоме. Свакако да није код
римокатолика онаква грешка, као код македонијана, јесте да је спор о
Духу Светоме али у тријадолошком однос Свете Троице, али не и
инфериорно сагледавање Духа Светог, него његово исхођење. Дакле
овде код римокатолика имамо тријадолошко-пневматолошку јерес о
исхођењу Светог Духа. Каноне које имамо из књиге „Свештени
Канони Цркве'' канон Василија Великог, где говори о крштењу. (Василије Велики 1,47,91) не говори о другом крштењу. У житију стоји
да се Стефан Немања крстио два пута али нигде се не спомиње
обред, него само миропомазање, полагање руку; "и миром га помаза
и молитву прочита над њим архијереј". Не можемо са сигурношћу установити да ли је обред крштења био по
други пут, свакако да стоји његово православно миропомазање. Када
читамо житије Стефана Немање, ми нигде не видимо да је био други
обред, само један обред и једно полагање руку тј. миропомазање. У
канонима цркве је строго забрањено друго крштење, установили смо
да углавном тријадолошке јереси морају имати изнова крштење, то
видимо у (7. Канон 2. Васељенског сабора, канон 1. Василија
Великог.). Исто важи и за расколнике који начинише раскол. Пише
следеће: „И они расколници који су се први оделили, имали су
Отачаско рукоположење, и кроз то они су имали благодат духовну, али пошто су се отцепили, поставши световњаци, нису већ имали
власти ни да крсте, ни да рукополажу; нити су могли имати другима
благодат Духа Светога, од које су сами отпали; и ради тога је
наређено било, да они, који су од њих крштени били, као крштени од
свјетовњака, морају, кад се обраћају у Цркву, бити очишћени правим
црквеним крштењем...“ (1. канон Василија Великога)
У суштини, разлика између раскола и незаконитог збора у томе
што они у незаконитом збору имају крштење истинито и потпуно, док
они у расколу, како изнађоше и наредише древни Оци III. века, имају
световњачко крштење, које се допуњава печатом дара Духа Светога. Уопште, свете тајне крштења и миропомазања чине припремајућу
целину за сједињење с Богом у Цркви. Крштење препорађа, просвећује, а миропомазање облачи у силу Христову. Ова мисао
нашла је израз у: (48. канону ~ “Лаодикијскога сабора,, цитирам: „Који
бивају просвећени крштењем, морају бити помазани небеским
помазањем, да постану учесницима царства Христова".) С друге
стране, света тајна покајања и исповести, чега је израз полагање руку, уводи већ у истини крштеног, а грехом, преступом одвојеног, у учешће
Причешћа. Стара установа „древних“ Отаца налагала је примање у Цркви
обраћеника из јеретика крштавањем, јер су се они сасвим одвргли, и
од саме се вере отуђили. („1.канон Василија Великог“); обраћеника из
раскола миропомазањем, јер се крштење њихово сматрало
световњачким, будући да се они нису од вере отуђили и Цркви
припадају („1.канон Василија Великог“) обраћеника из незаконитих
зборова покајањем и исповешћу те полагањем руку при апсиди
храма, уз благослов измирених, јер ови имају крштење у истини, али
су од заједнице Причешћа одвојени преступом.
Установа II Васељенског сабора, одређује да се само неким јересима
допусти да се обраћеници из истих могу примати миропомазањем, али не стога што би ови припадали Цркви, и имали у оквиру своје
организације световњачко крштење (јер тада већ неби били јеретици), него стога што њихово погружење (ваптизма) у неком смислу
одговара ономе што је Цркви предано. Ово проистиче из тврдње
светога Василија Великога: „а управо нису ни крштени (погружени, ваптизма) они, који су крштени (погружени, ваптизма) у оно, што нам
није предано“ („1. канон Василија Великога“). Дакле, да би се
јеретичко погружење могло миропомазањем испунити крштењском
благодаћу, оно мора и по форми, и по вери бити у складу са црквеним
предањем о крштењу. Црквена историја захтева и тражи сва питања о еклисиолошкој
догми. Да ли је онда настала еклисиолошка смрт код римокатолика
или није, за то су потребне деценије како би се утврдило. Питање није
лако. Код Лаодикијског сабора видимо да се миропомазањем
облачимо у Христа, тако историја треба потврдити догму а то је;
уипостазираност у Христу, дакле догматски ми помазањем бивамо за
уипостазираност у Личност Христову, али кроз живот нужно је
потврдити. Исто тако историја сведочи да онај који отпадне од једне
заједнице губи благодат. Ми у тријадологији видимо тај заједничи
однос Свете Тројице. Бог је један зато што је заједница. Спасење у
заједници, Божије деловање је у заједници, стварање свега кроз Сина
Божијег је вид заједнице. Ову проповед видимо у Старом Завету и
Новом: Књ.Пос.1г., и у Јеванђељу по Јовану у првој глави. Не треба схватити буквално друго крштење Стефана Немање, кад
видимо у ком времену је писано и тај спољашни однос; западне и
источне цркве од 1054 до 1204, није био толико удаљен, као што ће
касније уследити, када ће римокатоличка заједница поставити свог
човека за патријарха у Кностантинопољу; Томаса Моросиниа, и доћи
до дубинског неопштења са западом.
У пракси код латина, крштење је одвојено од миропамазања, код нас
у православној традицији, миропомазање иде одмах после крштења. Римокатолици миропомазање обављају после неколико година
касније. У житију Стефана Немање, јасно стоји да; У цркви светих
апостола Петра и Павла у Расу, архијереј помолио се над дететом и
„помаза га“. Овде се ради о том миропомазању али не и о обреду, јер
обред нигде не пише; "да је био извршен по други пут". Зато што
имамо једно крштење од латинског свештеника, а миропомазање од
грчког архијереја односно православног. Зашто обред нигде не пише? Зато што кроз богослужбено
предање на западу које каже; „Да је деценијама/вековима обред
крштења био на исти начин, и на истоку и на западу. Док су
миропомазање, западна пракса као свету тајну, одвојили од крштења;
негде још од времена светог Кипријана Картагинског и сабора у
Елвири (306); а касније после миропомазивали као допуну. Код источних православних пракси, миропомазање иде одмах по
крштењу, јер крштење је за православне облачење у Христу, а
помазање је та потврда или печат Духа Светога, ту нераскидивост
или неодвојивост Светога Духа од Сина Божијег. Западна традиција је
задржавала и имала допуну крштења нешто као ,,друго" миропомазивање; које је миро осветио само епископ, којим се само
он тим миром служио за крштење, и само епископ њиме помазује док
презвитер не. Презвитер или свештеник је први део обавио после
обреда, касније је допуну радио архијереј сопственим миром које је он
осветио. као целовиту или допуну крштења.( ARTICLE 2: THE
SACRAMENT OF CONFIRMATION *1290, 1291, and 1292* "On the internet
site,,) То су радили, јер епископ није могао стићи на више страна да
обави целокупно крштење, или потпуно крштење. Такође у том времену источна православна црква; има(ла) схватање
да је епископ могао да делегира неког од презвитера за обред
крштења, епископ је такође имао могућност допуњење крштења
„миропомазањем“ јер зато и пише у житију „Стефана Немање“:
архијереј се помоли над дететом, не „презвитер“. Такође видимо да је
латински свештеник био у питању, тј. презвитер. Већ смо навели да су
латини још од Кипријана Картагинског и сабора у Елвири, одвојили
упоредно миропомазање од крштења, пракса; да се касније
миропомаже, можда је на западу важила пракса и за ван екстремним
случајевима. Док на истоку је било одмах по крштењу миропомазање
тј. полагање руку, али постојала је и допуна тојест да; ако епископ
није у могућности да крсти пошаље неког презвитера уместо њега, па
ће касније епископ миропомазати новокрштеног миром. Обичај
црквени, да епископ може допунити крштење полагаљем руку, тј
миропомазањем. Православна црква сматра да крштење и
миропомазање, једна теиста тајна неодвојива једна од другу. Када би
се десило на истоку да свештеник(презвитер) не стигне да обави
миропомазање због неког разлога, епископ је допуњавао крштење. Овде код Стефана Немање видимо ту допуну латинског крштења, миропомазањем. Ми не знамо са сигурношћу у колико година је Стефан Немања
примио миропомазање по источном обреду, али био је дете, то
видимо у житију; "кад је био дете,, Стефан Немања је изабрао пут православне апостолске источне
цркве. И није којим случајем миропомазан у том храму, који носи
назив Светих апостола, Петра и Павла, јер и Господ у (Јеванђеље по
Матеју. 16.18.) каже Петру: ,,Ти си камен и на том камену ћу сазидати
цркву своју, и врата пакла их не могу надвладати“. Петар је камен и
стуб цркве, стуб апостолства и истинског предања и наследства
Христовог, у то име би помазан и прими печат Духа Светога, у храму
Светих апостола Петра и Павла, стубова наше православне цркве.
Пошто су некада у једнинству били исток и запад, обред крштење
је био истоветан, то видимо и у богослужбеном предању. Овде је
важно да схватимо да је обред крштења био сличан, да кажемо исти, и код римокатолика и православних у том времену се крштавало
исто. Епископ је имао право да делегира и на истоку и на западу. Морамо имати у виду да општење две цркве прекидају тек после 1054. године, још у каснијем периоду, негде око 1204. године, када латини
постављају свог човека за патријарха у Цариграду; Томоса
Моросиниа, чак и Папа III Инокентије је сматрао да је његов избор за
патријарха, био неканонски. Крштење Немањино је било 60 година по
великом расколу: 1054+60=1114. Стефан Немања није доживео тај
неканонски избор патријарха, али се итекако осећао тај црквени спор, двеју страна. И долазимо до коначног одговора, а то је да је Стефан Немања
био само једном крштен а помазан исто једном, али од православног. Дакле, обред крштења у том времену је био исти, и на истоку, и на
западу. И тако Закључујемо да је једном крштен. Обред обавља
западни (римокатолочки) свештеник, а миропомазање источни
(православни) архијереј, који допуњује крштење. То што пише у житији ''два пута'' то је стављено са циљем да покаже
ону праву страну изворног хришћанства. Миропомазањем од
источног православног архијереја, показатељ то као друго крштење
јер је ипак раскол био уследио и пре Немањиног рођења, 1054 године. Србија је била под јаким притиском Рима преко млечана и других. И
када се чује у народу да је владар њихов крштен по други пут, својим
примером показао, где и која страна следи Христа и да то
миропомазање по источној пракси би показало то; као ,,друго
крштење". Немања је имао и текако велики утицај у народу јер је и
општио са својим народом. Мудро је написано Немањино житије, са
одређеном намером, да се протумачи и покаже правац којим треба
Србија и њен народ ићи. Историја каже: да је Стефан Немања био јако
близак са народом. Тако је храбрио народ својим примером, чувао, ослобађао и дограђивао своју пра пра дедовину. Имајући у виду и то
када је написано житије; у ком времену, сматра се негде око 1208 или
1216 године, ~ лета Господњег. Та година се узима за опис житија
родоначелника светородне династије Немањић, касније по његовом
животу. Зато је његов син Стефан Првовенчани ставио са разлогом
када је писао, да је примио друго крштење, друго крштење само због;
миропомазања од источног архијереја, које како се каже у житију; ,,по
други пут", јер је ипак био раскол између истока и запада у време
рођења и крштења Стефана Немање. И тако тим писаним
књижевним делом покаже, где је православље и да је Србија у
изворном Хришћанству. Канони јасно показују да се не сме по други пут крстити, сем
код пуних јеретика, а то су: евномијани, аријани, македонијани, несторијани, савелијани и други. Они који су под тешким јерес, код
њих иде изнова крштење, јер су себе одвојили од Христа. Када себе
свесно одвојите од Христа, то је тешка јерес. Она се зацељује
временским покајањем и поновним крштењем. За остале мале
јеретике или расколинике које нису у том тријадолошком смислу и
христолошком, пневматолошком, оштетили цркву, за њих постоји
молитва или полагање руку. Запад(Римокатолици) у Стефановом
времену нису били тешки јеретици, нити су се икад сматрали великим
јеретицима или расколницима, али имају погрешну догму. Из канона
видимо и праксе како неко треба поступити, ако је крштен као
римокатолик, довољно је само миропомазање. То видимо и дан
данас, ако неко жели да пређе у православље; довољно га је
миропомазати.
Православна црква признаје римокатоличко крштење, али се морају
миропомазати они који прелазе из католицизма у православље, како
би се Духом Светим тај обред потврдио; да је та особа крштена, и да
може учествовати у осталим светим тајнама. О питању које се поставило о пракси прихватања католика у окриље
православне цркве било је различитих мишљења (покајањем, миропомазањем, крштењем). Цариградски помесни сабор 1484. је
решио ово питање тако што је донео одлуку о прихватању католика
путем конфирмације. Оваква пракса примања обреда се усталила у
Православној Цркви. Тако је антиохијски патријарх Макарије III, бранећи гледиште о недопустивости поновног покрштавања Латина, 1657. године писао: „ми признајемо њихово свештенство и никада
нисмо поново замолили латинске свештенике када су прешли у
православље, а морамо препознати и крштење. Они су само
расколници, а раскол не чини човека неверним и некрштеним, већ
само ствара изопштеног из Цркве.” [ Налаз на (2004). Христианство
Востока и Запада: В поисках зримого проявления их единства. Библейско-богословский институт святого апостола Андрея. стр. С. 301. — 312 с.) Недопустивост поновног крштења неправославних (па
и протестаната) бранио је цариградски патријарх Јеремија III. Недопустивост поновног крштења јеретика помиње се и у „Поруци
патријараха Источне католичке цркве о православној вери“ од 1723. године (Цариградски патријарси Јеремија III, Антиохијски Атанасије III
и Јерусалимски Хрисант): на тај начин, сматрамо да је то учење
крајње лажно и нечисто, као да се ради о несавршеној вери, нарушава
се целовитост и савршенство сакрамента. Јер јеретици, које Црква
прихвата када се одрекну своје јереси и придруже Васељенској Цркви, примили су савршено крштење, иако су имали несавршену веру. И
када коначно стекну савршену веру, не бивају поново крштени“. (Налаз'на:Зайцев,А.А.„ГраницыЦеркви”."https://www.pravenc.ru/text/16
6375.html,о "Вопрос о Г. Ц. в католицизме и протестантизме,, све до
краја).
У 17. веку се међу православним становништвом Османског царства
интензивира католички прозелитизам, а 1729. године Римска
конгрегација за ширење вере забранила је свако учешће у
католичким сакраментима хришћана који нису у заједници са Римом, чиме је заправо доведена у питање законитост слављења Светих
Тајни „шизматика и јеретика“, а сходно томе и целокупног црквеног
живота'Православне'Цркве' ( Налаз на ::https://cyberleninka.ru/article/n/transformatsiya-v-ponimanii- raskolov-i-ih-preodoleniya-u-hristian-latinskoy-traditsii/viewer)
Цариградски патријарх Кирил V, који је био антилатински, инсистирао
је на пријему бивших католика у православну цркву, супротно
црквеном предању, искључиво крштењем. У јуну 1751. године, због
свог става по питању поновног крштења католика, патријарх је
свргнут од стране митрополита и отишао је у прогонство на острво
Халки.(Налаз'на:'https://www.pravenc.ru/text/1840371.html). Нови Патријарх Пајсије II и Свети Синод Цариградске патријаршије
осудили су мишљење Кирила и извесног монаха Авксентија, који су
бранили бившег патријарха и његове ставове. Османске власти су
ухапсиле Авксентија, што је изазвало немир међу његовим
следбеницима. Народни немири натерали су османске власти да
Кирила V врате из избеглиштва и врате га на патријаршијски трон. Тако је 1752. године патријарх Пајсије, који се придржавао
традиционалне праксе прихватања католика путем конфирмације, уклоњен под притиском верника, а на патријаршијски престо се
вратио Кирил V. Године 1755. Кирило V, је издао поруку у којој је
одбацио законитост. крштења католика и Јермена, док је 18 епископа
Синода, на челу са митрополитом Кизијским Ананијем, издало декрет
против ове поруке, где су одбацили ставове патријарха. Епископи
који су потписали указ против патријарха уклоњени су из Цариграда, а порука Кирила V прочитана је у свим црквама.
Тако се 1755. године у Цариградској цркви посебно заоштрио спор
око прихватања хетеродоксних обреда између патријарха Кирила V и
проповедника Авксентија Ђакона, с једне стране, и бившег патријарха
Пајсија II и митрополита Калиника, с друге стране. Конфронтација
између патријарха Кирила V и прокатоличких архијереја Цариградске
цркве приморала је ове последње да се обрате за подршку
Александријском и Јерусалимском патријарсима. Епископ Сергије
(Серафимов) је сматрао главним разлозима Сабора 1756. „тежак
положај у којем се налазила Грчка црква средином 18. века“, као и
„римску пропаганду и посебно језуита, који су; да би постигли свој
циљ, ширили римокатоличко учење међу православнима, дозвољавали су себи сва могућа средства“. Српски православни
канониста епископ Никодим Милаш главним разлогом саборских
одлука назива ,,ванредне околности православно-католичких" односа
у 18. веку и одговор Грчке Цркве на агресивну латинску пропаганду. (Налаз на: Амвросий, Погодин (1996). К вопросу о чине принятия в
православную церковь лиц, приходящих к ней из иных христианских
церквей. Вестник русского христианского движения. стр. С. 55—86.)
Одлуке савета и последице Саборски оци су осудили праксу
католичког крштења, дефиниције Сабора су гласиле:„Од пре три
године поставља се питање да ли треба признати крштење јеретика
који нам се обраћају, јер се ово крштење врши супротно предању Св. апостола и светитеља отаца, а такође противно обичајима и
уредбама Васељенске и апостолске Цркве, онда... све што чине
јеретици, а не чини се како заповедају Дух Свети и Апостоли, и како
се чини, сматрамо да буде противно целокупном апостолском
предању и као дело покварених људи сада у Цркви Христовој, општим указом одбацујемо свако јеретичко крштење, и стога
прихватамо све јеретике који нам се обраћају као неосвећене и
некрштене, и тиме ми следите пре свега Господа нашег Исуса Христа, који је заповедио својим апостолима да крштавају у име Оца и Сина и
Светога Духа; даље следимо свете божанске апостоле, који су
установили троструко погружење уз изговарање по једног лица Свете
Тројице на сваком од њих... најзад, следимо други и пети-шести
васељенски сабори, који прописују да сви који пређу у Православље
које није крштено троструким погружењем сматра се некрштеним, при чему би се сваком призивало име једне од Божанских Ипостаси, а крштени на неки други начин. Држећи се ових светих и божанских
установа, сматрамо јеретичко крштење достојним осуде и одвратним, јер не одговара, већ противречи апостолској божанској установи, и
није ништа друго него бескорисно, по речи св. Амвросија и св. Атанасије Велики, умивање катихумена не освећује и не чисти од
греха; Зато све некрштене јеретике примамо од јеретика, када пређу у
православље, као некрштене и, без икаквог стида, крштавамо их по
апостолским и саборним правилима (Налаз на: Епископ, Никодим
(1996). Правила Святой Православной Церкви с толкованиями
Никодима, Епископа Далматинско-Истрийского. Троице-Сергиева
лавра.стр.С.589—590.)
Орос Сабора потписали су патријарси Цариградски Кирил V, Александријски Матеј Псалт и Јерусалимски Партеније У саборској
резолуцији се не помиње Римокатоличка црква, али су саборске
одлуке биле усмерене пре свега против католика[. После усвајања
ороса католици и протестанти су почели да се поново крштавају у
грчким црквама, а представници нехалкидонске и предефеске цркве
који су прешли у православље примани су без поновног крштења. Упркос овој одлуци сабора, Руска православна црква је наставила да
прима преобраћенике из редова бивших католика и унијата кроз
сакрамент покајања.
Према истраживачима, одлука грчких цркава у вези са
хетеродоксним крштењем била је мотивисана, пре свега, не
еклисиолошким разлозима, већ жељом да се обузда мисионарска
делатност језуита унутар, и на острвима грчког архипелага. Одлука о поновном крштењу католика била је последица агресивног
католичког прозелитизма распоређеног у православној средини и
стварања гркокатоличких цркава, које су постигле одређени успех у
источној Европи у Пољској највише и на Блиском истоку. Упомесним православним црквама грчког говорног подручја пракса
поновног крштења католика трајала је до краја 19 .века. ( Налаз на: Pantelis, Kalaitzidis (2014). Theological, historical, and cultural
reasons for anti-ecumenical movements in Eastern Orthodoxy // Orthodox
Handbook on Ecumenism. Oxford: Regnum book international. стр. P. 142. — 962 p.)
Закључак: Тако да је Стефан Немања имао једно крштење, које је
било по обреду универзално тог времена. Јер раскол између запада и
истока није био толико раширен као што видимо то данас. Православно миропомазање је примио исто једном, али касније од
православног архијереја, који је допунио латинско крштење, који је
обред био на исти начин. Епископ имао, и има власт да овласти или
делегира, презвитера да крсти, а да архијереј допуни крштење
миропомазањем и полагањем руку. То је учињено са Немањиним
крштењем, које је једно крштење допуњено миропомазањем преко
православног архијереја, без повреде канона.
Коришћена литература
• Житије светог Симеона мироточивог "Св. Јустин Поповић,, • Житије светог Симеона мироточивог "Стефан Првовенчани,, • Житије светог Симеона мироточивог "Свети Сава" • Житије светог Симеона мироточивог " Доментијан Хиландарац,, • Свештени канони цркве "владика Атанасије Јефтић,, • Литургика 1 Увод у свето богослужење "Проф.Др Јован М. Фундулис,, • Православна Литургика први и други део "Лазар Мирковић,, • Catechism of the Catholic Church 101 и 102 (Catechism of the Catholic
Church) "On the internet site,, • Catechism of the Catholic Church, to Catechism home page
• ARTICLE 2: THE SACRAMENT OF CONFIRMATION (1290, 1291, and 1292)
http://www.scborromeo.org/ccc/p2s2c1a2.htm "On the internet site,, ~ Пронашао: 09.10.2023 године. • The baptism of Stefan Nemanja
• Stefan Nemanja was not baptized twice ~ Gallery "Stefan Cukic,, • Христианство Востока и Запада: В поисках зримого проявления их
единства. Библейско-богословский институт святого апостола
Андрея. стр. С. 301. — 312 с. (2004) ~ Пронашао: 10.10.2023 године.
•Зайцев,А.А.„ГраницыЦеркви”."https://www.pravenc.ru/text/166375.html, од места/"Вопрос о Г. Ц. в католицизме и протестантизме,, све до
краја) ~ Пронашао: 10.10.2023 године. • Амвросий, Погодин (1996). К вопросу о чине принятия в
православную церковь лиц, приходящих к ней из иных христианских
церквей. Вестник русского христианского движения. стр. С. 55—86.) ~ Пронашао: 10.10.2023 године. • Pantelis, Kalaitzidis (2014). Theological, historical, and cultural reasons
for anti-ecumenical movements in Eastern Orthodoxy // Orthodox
Handbook on Ecumenism. Oxford: Regnum book international. стр. P. 142.