Корисник:Domatrios/Арапско писмо
Класични писани арапски јесте варијетет којим нико не говори (осим што се пасуси писани њиме рецитују приликом верских обреда, као што сам написао у тексту О арапском језику), док многим арапским говорним дијалектима нико не пише. Па ипак, за разлику од арамејског, хебрејско и арапско писмо остали су у континуираној употреби до данас, и то у суштински неизмењеном облику.
Употреба назива као што су семитска писма, хебрејско, арапско или грчко писмо је ствар научне конвенције. Приближна датирања неких од ових писама која ће да уследе не значе да су народи који се у њиховим називима помињу пре тога били неписмени, него, најчешће, да су се они - или њихови делови - раније служили другим писмима. Тако су Јевреји претежно писали арамејским писмом; Грци на Криту и Кипру преалфабетским силабаријима; а међу неким Арапима преисламско ’’’јужноарабијско’’’ писмо, чији је модерни изданак етиопско писмо, било је у употреби добар миленијум пре појаве писма које називамо арапским. За семитска писма (као хебрејско и арапско) карактеристичан је смер писања здесна налево.
Знатно млађе арапско писмо деривирано је из арамејског преко набатејског и синајског писма, а документовано је од 4. века нове ере. Графички се веома разликује од хебрејског, будући изразито курзивног карактера: насупрот квадратима одликује се облинама, а често и повезаношћу знакова који теку у низу (тзв. лигатура; истим термином означавају се, код потпуних алфабета, спојена слова као ае, ое). Типолошки је, међутим, сасвим блиско хебрејском; алфабетски уређени систем садржи 28 консонантских знакова, један полугласни знак и дијакритике за бележење вокала. (Дијакритичким знацима називају се разне црте, кукице, тачке и друге ознаке преко или око појединих слова различитих алфабета у циљу финијег разликовања вредности неких општијих симбола)
Али хебрејско и арапско писмо упоредљиви су и по високом престижу који уживају у својим културама, јер су оба сматрана светињом, божјим даром. Арапи су веровали да је Алах пророку Мухамеду Куран казивао у перо. Визуелни одраз оваквог статуса јесте изузетна калиграфска орнаментика ових писама; тако неупућени посматрач може да се нађе у дилеми да ли импресивне шаре на неком споменику представљају нејезички украс или пак декоративно исписан арапски текст (као курански текст на Таџ Махалу). (Сличне недоумице изазивали су и египатски хијероглифи, као такође врхунски спој уметности и писања.)
Везано за религију која забрањује сликање, светих, а некад и профаних садржаја, арапско писмо је у потпуности преузело на себе декоративност која доликује светилиштима, а једно од његових главних обележја је мноштво графичких варијанти и стилова у којима се јавља.
Кад је реч о бројевима они су вечином логограми изведени из облика обичних слова, чији је поредак у низу могао имати и нумеричку вредност (као у грчком алфабету), или пак специјално конструисани (као римски и арапски бројеви; ови други, који познају и битан појам нуле, заправо потичу из Индије, одакле су их Арапи преузели у VII веку и пренели у Европу).
Најстарији познати протоалфабет, северносемитски, састојао се од 22 консонантска знака, а потиче из периода око 1700. године пне. Од њега воде корен многа писма овог типа, укључујући феничанско, арамејско, хебрејско и арапско. Како се из изложеног може закључити, консонантски алфабети су у ствари прелазни облици између силабарија и потпуних алфабета, па их стога неки стручњаци и не сврставају у алфабетски него у силабички тип писања.
Додајмо томе да су неки народи бившег Совјетског Савеза стицајем политичких околности чак два пута у овом веку мењали писмо (од арапског у латиницу па онда у ћирилицу). Ближе нама, Румуни су 1863. године прешли са ћирилице на латиницу, док су Турци под европски и модернизаторски оријентисаним Ататурком 1928. године арапско писмо заменили латиницом.
У давна времена хетитски је, на пример, писан најпре клинастим писмом па потом хијероглифима. Персијски је такође кренуо од клинастог писма, да би преко писама пахлави и авестијског стигао до арапског (да су новије политичке прилике биле друкчије, лако је могао да заврши са латиницом).
На српскохрватском језичком подручју данас су у широкој употреби само ћирилица и латиница, али су у прошлости, уз њих и глагољицу, ту била заступљена и друга писма. У средњовековној Босни писало се и босанчицом - западном, претежно католичком и хрватском варијантом брзописне ћирилице, чији је познат споменик повеља Кулина бана из 1189. године. Југословенски Јевреји служили су се и хебрејским писмом, а са доласком Турака на ове просторе стигло је и арапско писмо. Недуго потом муслимани су сачинили арабицу, облик овог писма прилагоден за писање српскохрватског језика. Арабица је коришћена и за штампање књига, па је у Босни и Херцеговини од XVI века до II светског рата настао значајан корпус алхамијадо литературе (овај арапски термин, са значењем 'неарапски', означава дела писана шпанским, а потом и другим језицима, али арапским писмом). Tоком арапске владавине у Шпанији Јевреји су говорили арапски али су писали хебрејски, док су Арапи који су по повратку шпанске власти прихватили шпански као свој говорни језик своја дела на том језику писали арапским писмом, тако стварају и изворну алхамијадо писменост.
Зона арапског писма обухвата северну Африку и преко Блиског истока протеже се делом централне Азије до Индонезије. Ово је арапско писмо довело на треће место по светској распрострањености, после латинице и ћирилице.