Корисник:Domatrios/Време што лети (Његош)

Песник и филозоф Његош има свој лирско-интимистички доживљај времена што лети. Као и други представници дуалистичке филозофије, разликује вечност од времена.

Ту лећаше вјечност окруњена

Вјешто cвoje полете сноваше

На крилима тамо и овамо,

Часом у врх, часом у низину

Таинственом покрита завјесом.

Непосредно иза вечности налази се време које покушава да достигне вечност, да се с њом сједини или урони у њену бесконачност. Наравно, и време лети, али с мање елеганције него вечност. Време је веома бучно и, рекло би се, повезано с акцијом, стварањем и процесом.

За њом вp'јеме са великом хуком

На зефирна сљедоваше крила

У широке cвoje коловрате

Неће ли је како ухватити.

Циљ времена је да достигне вечност, што није могућно. Његош у овом смислу не следи библијско схватање по којем ће време коначно да упадне у вечност. Своје гледиште илустративно саопштава.

Али cвoje ц'јељи постић неће

Јер вјековах мати безбројнијех

Има лакша него сјенка крила.

На једном месту Његош говори како Бог није створио време, већ га је „одузео" или „отео" неким хаотичним снагама, „мракама". По томе би се могло закључити да је време првобитно егзистирало независно од Бога, дакле потенцијално, у хаосу или неорганизованом свету. За време Његошев Бог вели:

Колико сам ја посла имао

Док сам в'рјеме отео мракама

Пуштио га дa лети свободно.

По опширној држави вјечности

И по царству свијетлога лица

Ово летеће време је у исти мах нешто творачко, нешто чему је својствена способност да организује стварност. У коначном исходу време ће, или тачније поредак, тријумфовати над стихијом, елементима који уносе неред и дезорганизацију у космички систем.

Вријеме ће и к тој ц'јељи доћи

Да се бездне мрачне освијетле

Поред космичког времена, постоји и земаљско време. Ово друго је ограничено, нестално, променљиво као и сви појавни облици живота на Земљи. Многе патње и невоље човека проистичу из несталности времена. Време нема само особину да ствара, већ и да руши, разара створено.

Вријеме земно и судбина људска

Два образа највише лудости:

У људском животу време је нешто привремено, непостојано, па и негативно. Његош пева о „временој", дакле, превременој «питатељици», односно хранитељици - Земљи. О „временом" или привременом „жилишту" где је човеку немогућно да упозна срећу... Стварајући Земљу, Бог је упоредно створио и време, али не као награду већ као казну због Адамовог учешћа у небеској побуни на страни Сатане.

Стихије ћу на њем поумјерит

А времену непостојаност дати

Шар ћу груби oвaj з е м љ а назват.

Импресивно је Његошево поливалентно схватање времена. Он познаје технику психолошког успоравања времена, чак и његовог заустављања.

Тренућ ми је сваки сахат,

Моје в'рјеме сад не иде.

Мисао о успоравању, односно продужавању времена у нарочитом емоционалном узбуђењу, песник је изразио у еротској песми.

Устав луно cвoja кола

Продужи нам часе миле

Кад су сунце над Инопом

Уставити могле виле.

И посебно је значајно место где Његош говори о релативном карактеру времена, о томе да су све временске јединице, ма колико биле бројчано неограничене, у односу на вечност једнаке.

У Бога је тренућ што и вијек

У Бога је вијек што и тренућ.

У коначном суду, Његош је доживио време као интензивну особину природе и стварности. Апострофирајући лет, журбу, динамичност времена, он је истовремено нагласио његову глобалну творачку и процесуалну улогу у формирању света.

Cвe нек краче својием временом.

Време песнику служи и као средство у чијем ће се процесу разјаснити све што је непојмљиво и загонетно, а у исти мах у времену се остварује и принцип светске правде.

Вријеме је мајсторско решето.

Снажна песникова везаност за време, и поред дуалистичког или чак поливалентног доживљаја овог феномена, дала је печат његовој укупној литератури.