Корисник:Domatrios/Писменост у време Троје

Музичка пратња уз текст

Пошто је Еванс 1900. године откопао у староме Кнососу на Криту и богат архив глинених плочица исписаних минојско-микенским знацима, било је доказано и постојање Минојског дворског књиговодства. Сличне таблице нађене су и у микенском Пилу на Пелопонесу. Евансово схватање као да је објашњавало зашто Илијада и Одисеја приказују као неписмене јунаке херојског доба, иако многи од њих потичу баш из области где су нађени остаци старије писмености. Ако је минојско-микенско писмо служило само нехеленском становништву, било је разумљиво што га се Хелени нису сећали. Није био необичан ни сасвим изоловани податак Илијаде према коме је краљ Проит, владар Тиринта, града у непосредној близини Микене, послао у Ликију некакве знаке које је нацртао на сложеној дасци да би своме тасту саопштио да смакне доносиоца поруке, јунака Белерофонта. У складу са Евансовим схватањем, ти су знаци могли бити сасвим бледо сећање на нехелснску микенску писменост, јер Проит припада генерацијама легендарних владара још из времена пре тројанског рата, дакле у легенди је старији од неписмених Ахејаца Илијаде.

У Еурипидовој драми «Ифигенија на Аулиди» Старац се обраћа Агамемнону:

«Ти сада светлости зубље расипаш,

плочицу пишеш,

у рукама је држиш, застајкујеш:

и писмо опет ломиш, уништаваш.

Печат изливаш, па га онда кидаш,

плочицу у прашину бацаш, ридаш,

сузе ти лију.»

Агамемнон:

«Али, супротно је говорио мој брат.

На злочин ме је нагнао, на плочици

зато нервозна слова сад жени шаљем.

Пишем да Ахилу спреми кћер за жену.

Јуначко достојанство му хвалим, причам

да са Грцима неће да броди ако

наша девојка сад у Фтију не оде.

Тако своју жену мислим да заварам,

лажном везом, свадбом наше младе кћери.

Међу Грцима за ово знамо само

Калхант, Одисеј, Менелај и ја, али

писмо је злочин: почињем га, ломим. На

новој плочици крадом пишем праву вест.»

Агамемнон заправо пише писмо на глиненој или навоштеној дрвеној плочици по којој се пише док је још топла, a када се охлади она се шаље примаоцу. Еурипид је свакако добро познавао Илијаду па је као аутор имао право да стилизује текст, али не и да измишља непостојеће чињенице. Поготово, што се ове плочице потврђују и код других аутора.

Када се ахејска војска сакупила у Аулиди, „ветра ниоткуда" да исплове. Калаханово пророчанство Агамемнон у почетку није хтео да испуни и свом гласнику Талибију наредио је да „гласним кликом сву војску пошаље кући, јер ћерку убити нећу моћи". Агамемнону храброст није била јача стана и дозволио је, плашећи се побуне војске коју је Одисеј обавестио о пророчанству, да га брат Менелај наговори да се изврши пророчанство: „Али, све могуће разлоге изнесе брат и на дело ме грозно наведе. Напишем на дрвету (Хелени су деветстоте године пне. од Египћана добили папир) писмо жени својој да Ахилеју за удају пошаље ћерку. Јунака хвалим, части му у звезде кујем и кажем јој да са Ахејцима неће да плови док млада му у Фтију од нас не стигне. Од Ахејаца знамо ја, Калахант, Одисеј и Менелај још".

Глауко, војвода ликијски, и Диомед (119—236) Илијада

Глаук, Хиполохов син, и Диомед, Тидејев синак,

120 између војски зађу на средину мегдан да деле.

Кад њих двојица један другоме приступе близу,

онда грлати оном Диомед проговори први:

»Ко си, драгићу, ти, од каквих си самртних људи?

Та још те никада пређе у борби, у јуначкој слави, не видех,

а сад далеко пред борце си дошао друте смелошћу својом,

пред моје дугосено копље кад стиже:

синови несрећних људи са снагом се сретају мојом!

Ако л' си који бесмртник бог с небеса ми сиш'о,

никад ја не бих с небеским богом заметн'о борбу!

130 Није ни Дријантов син, Ликоорг ,,силени дуго

живео, што је покрет'о са бесмртним бозима свађу:

он је по светоме брду на Ниси дојкиње бога махнитог

Диониса растур'о; палице на тле оне побацаше све,

кад људомора стане Ликоорг да их останом бије,

Дионис се уплаши и сам у вале зарони морске,

а Тетида збуњеног бога дочека тада на крило, —

толики га спопад'о дрхат онај кад викаше човек.

Ал' блажени богови гњевом плануше нањга,

те Кронов син га учини слепцем,

140 није живео дуго, јер омрзну бозима свима;

с блаженим бозима ни ја не желим да идем у борбу!

Ако си који од људи што хлебом се хране земаљским,

ближе приступи, да брже у замке се увалиш смртне!«

Њему Хиполохов блистави син одговори ово:

»Зашто, Тидејев сине, о јуначе, за род ме питаш?

Какво је лишће у шуми, и људско племе је такво:

Једни лишће ветар по земљи растура,

друго рађа брсната шума кад пролетње осване доба.

Тако и људи: једни узрастају, нестају други.

150 Ако желиш и то да чујеш добро да сазнаш

наше порекло, та многим јунацима оно је знано:

има Ефира град у среди коњодавног Арга,

где је живео Сисиф, тај најлукавији човек, Сисиф, Еолов син;

он Глаука имаше сина, Глауко беспрекорног роди јунака

Белерофонта коме су богови дали лепоту и јунаштво драго,

ал' му је несрећу Прет у своме заснов'о срцу,

он га из арголске протера земље,

кад бејаше много јачи од њега,

јер Див га под Претово подвргну жезло.

160 Антија дивна, Претова љуба, живо пожеле

да му се потајно даде облежат',

ал' на то не може наговорити храброг и честитог Белерофонта.

Она измисли лаж и краљу прозбори Прету:

»Умри, о Прете, или погуби Белерофонта,

који ме потајно хтеде облежат', ал' нисам се дала!«

Тако рече, — а срџба владара освоји кад је то чуо,

али га не хте погубит', јер тога се у срцу бој'о,

но га у Ликију посла, и погубне даде му знаке

што их на сложеној даски смртоносних нацрта много;

170 да их његову тасту предаде нека га смакне.

Он у Ликију оде с божанском беспрекорном пратњом;

а кад у ликијску земљу до реке стиже до Ксанта,

широке Ликије владар љубазно дочека њега.

Девет га гостио дана и девет му говеда закл'о.

А кад десета веће ружопрста освану Зора,

тада он упита госта и затражи знаке да види

што их је носио њему од Прета, његова зета.

А кад погубни знак од зета прихвати свога,

најпре нареди њему Химеру да убије бесну,

штоно од божанског, не људског, беше порекла.

Спреда лав, озади змај, а коза у среди,

жаркога огња из себе страховиту ригаше силу.

Ал' он погуби њу, јер послуша знамења божја.

Други пут заметне борбу са солимским борцима славним;

најжешћом назва ту борбу с јунацима што ју је им'о;

трећом Амазонке поби, мушкобану њихову војску.

А кад се враћао, краљ му тад смисли превару другу:

најбоље покупивши по широкој Ликији борце

заседу намести њему, ал' кући се не врате више,

190 све их поубија онде незазорни Белерофонте.

А кад увиде краљ да је јунак од рода божанског,

онде га задржа и своју за жену даде му ћерку,

још му половину даде од целе краљевске части,

а и Ликијци лепо и сјајно имање му даду,

воћњак и њиву јоште, да штогод за обраду има.

Белерофонту вештом три детета изроди љуба:

најпре Исандра, Хиполоха још и Лаодамеју.

Лаодамеју мудру облежи Диве,

и она оклопника роди Сарпедона подобног богу.:

200 Ал' кад бозима свима напослетку омрзну и он,

стане около сам по Алејском лутати пољу,

срце гризући своје и путева клонећ' се људских.

Сина Исандра му Ареј незаситни, погуби ратник,

када је заметн'о борбу са солимским народом славним.

Ћерку му срдита уби Артемида с уздама златним.

Мене роди Хиполох, и њиме се дичим к'о оцем;

он ме слао у Троју и још ме опомињ'о много

I увек да одличан будем и све -да надмашам друге,

предака својих да не срамотим што најбољи беху

210 и у Ефири и онде у широкој ликијској земљи.

Дичим се што сам од рода од тога и од крви такве.«

Рече, — и грлати борац Диомед радостан поста

те у хранодавку земљу дугосено копље забоде,

потом народном рече пастиру речима медним:

»Гле, по прецима та си мој пријатељ главни и давни!

Некад је Енеј дивни незазорног Белерофонта задрж'о

у кући својој и гостио двадесет дана;

један другоме лепе даривао гостинске даре:

Енеј госту црвен и сјајан дарив'о је појас,

златан и двоушни кондир поклонио Белерофонте,

ја га идући амо у својему оставих двору. —

Не памтим више Тидеја, јер он ме још као дете остави код куће,

под Тебом кад ахејски изгибе народ.

Тако сам ја у Аргу твој драги пријатељ главни,

а ти у Ликији мој кад онамо у земљу спигнем.

Стога и сада у гужви од копаља бежимо својих!

Многе смицати могу Тројанце и помоћне чете,

којега даде ми бог и којега ноге ми стигну,

а ти многе убијат' Ахејце колико можеш.

230 Него изменимо оружје своје, и ови да знају

да се дичимо што смо по прецима пријаци главни.«

Тек што рекоше то, са кола скоче и један другоме

прихвате руке и тврду веру зададу.

Глауку одузме памет Кронион,

Јер оружје златно Диомеду даде за медено, —

Његово беше стотину говеда вредно, а овога говеда девет.

Из горњег текста истакао бих неколико чињеница, важних за боље разумевање неких тема из времена Тројанског рата. Не улазећи у спорења око саме локације Троје битно је следеће: Преко овог илустративног примера Глаука и Диомеда који су одрасли у истом крају (на Балкану) и имали заједничке рођаке, а то сигурно није једини пример између две војске. Бацање оружја, које није ни могло да угрози сам повод рата, можемо видети четири хиљаде година касније за време Божићне паузе Првог светског рата кад војници са обе стране фронта (у Француској) нису хтели да испале ни метка, него су се чак и дружили. Повод рата је свакако освајање територија, а Грци су се ширили и на Исток и на Запад, али је за нас свакако најзанимљивија колонизација северног дела Балкана. У време пре Тројанског рата Ликију можемо лоцирати у северном Балкану, а касније је налазимо и у Малој Азији, исто тако то можемо да кажемо за Дарданију коју касније налазимо и на Истоку. Оснивачи Троје, а врло вероватно и велик број оних који су били са њима су пореклом ове првобитне Дарданије, којом ће се касније и Јулије Цезар поносити. Трговина и писменост (јавна и тајна) указују нам да је комуникација и познавање ондашњег света било много веће него што смо ми то до сада претпостављали.