DuleM.M.

Јанко Сибињанин- Посавски -Мит, легенда, историјска стварност-

Јанко Сибињанин- Посавски, иако није описан и записан као историјска личност, по многима мит и легенда, живео је у време Марка Краљевића и кнеза Лазара.Родио се у Сибињу у Посавини, на око 8 километара од Славонског Брода у данашњој Хрватској.У Сибињу постоје и дан данас остаци насеља из XI и XII века, док утврђење, под називом "Градина",датира из XIV века.У овом месту постоји још увек дрвена црквица, посвећена светом Јовану Крститељу за коју се верује да јој је прве темеље ударио управо Јанко Сибињанин, поред које је сазидао и своје "бијеле дворове" у XIV веку. На далеко чувен као "војвода од Сибиња,"- "војвода од Посавља равна" веома храбар и неустрашив, одважан и пре свега побожан, био је редак пример српског ратника који је увек хтео да положи свој живот за правду и сиротињу у одбрани од насилног туђина и освајача.Током целог свог живота, по угледу на Марка Краљевића и кнеза Лазара (који су му иначе били узори јер је био млађи од њих двојице), држао се непоколебиво свог мача, правде и Цркве. Његова одлука је увек била : "ни по Бабу ни по стричевима , већ по правди Бога истинитога." Српски народ и свеопшти народни певач, описали су га у својим епским песмама , нарочито у народној усменој књижевности, Топличког предела у сликовитој хиперболизацији његовог јунаштва, као незамењиву перјаницу српског нациналног бића свог времена, са севера земље.Све ове песме су најчешће певане уз гусле, у свом десетерцу, како би се отеле од заборава, али и послала својеврсна порука свим будућим генерацијама о неописивој храбрости, вери и правди свог омиљеног јунака, о коме најмање знају, разни хроничари, путописци, историчари и разни прикупљачи народних умотворина. Код свих јунака епског карактера (песме у десетерцу), као што је био Јанко Сибињанин- Посавски, поред сликовитости догађаја, хиперболизма и понекад и персонификације, нарочито се истицала сопствена култура, традиција," светост породичног живота", као и основне Јеванђеоске моралне вредности по којима је било не замисливо да се било шта туђе присваја као своје . У време живота Јанка Сибињанина-Посавског, владао је кнез Лазар (1371-1389), који се својски трудио да сачува границе Србије( по могућству теисте границе и прошири) и јединство народа, да се одбрани од најезде Турака, али и да измириСрпску цркву са Византијском црквом. После битке на Марици у ноћи између 25. и 26. септембра 1371. године, када су погинули браћа Мрњавчевићи, Вукашин и Угљеша, умро је и српски цар Урош, те исте године, у децембру месецу. Смрћу цара Уроша завршио се један период историјског живота у коме је била испољена, не само државна, политичка и војна снага, него и посебан културни ,традиционални и верски развој српског народа. Српски великаши су се поделили и расцепкали државне границе на посебне и засебне делове.Зато је кнез Лазар већ 1373. године, склопио савез са тадашњим босанским баном Тврдком I, и те исте године поразио, војно, Николу Алтомановића, поделивши при том његову владарску област. Твртко је добио Подриње и Полимље где се налазио манастир Милешева (у коме је почивало тело Светога Саве, првог српског архиепископа), кнез Лазар је добио Рудник,Ужице, и део области до ушћа Лима у Дрину.Тако је Лазар добио проширену територију са престоницом у Крушевцу, која је обухватала Поморавље, Ново Брдо, Ужице, Браничево и Мачву. А онда је удајом својих кћери задобио много родбине и пријатеља. Једна ћерка, Мара, била је жена Вука Бранковића, друга ћерка (по својој прилици Драгана) , била је удата за Александра, сина бугарског цара Шишмана, трећа ћерка Јела, била је удата за Ђурђа Страцимировића- Балшића, четврта ћерка, (највероватније Теодора), била је удата за мађарског племића Николу Гару. Кнез Лазар је након проширења граница Србије и победом над Николом Алтомановићем 1373.године(који се ионако спремао да се замонаши), успео је да издејствује и помирење Српске и Византијске цркве 1375. године. Коначно измирење, две цркве, учињено је у Призрену, у цркви св. Арханђела, где је био сахрањен цар Душан,уз присуство изасланика Цариградског патријарха и великог броја свештенства Српске цркве.Као трећи циљ који је имао честити кнез Лазар, била је борба против Турака.Зато што су се Турци много осилили након победе на Марици. Жестоко је турска војска кренула на Србију, Бугарску, Епир и данашњи простор Албаније. Већ 1386.године, Турци су освојили Ниш. Видевши велику опасност ,кнез Лазар је дочекао Муратову војску код Плочника (место код Куршумлије), поразивши је у тој мери да је Мурат са својом војском, бежећи, једва сачувао живу главу. Јанко Сибињанин-Посавски, на позив кнеза Лазара, пошто се улогорио са својом војском код данашње Јанкове Клисуре на једној висоравни, учествовао је у борби против Турака 1386. године, где се нарочито истакао у сечи Турака и њиховом прогону. Након успешне победе српске војске на челу са кнезом Лазаром и помоћи војсковође Јанка Сибињанина-Посавског,Турци су кренили према Неретви и Хуму, где их је дочекао војвода Влатко Вуковић, иначе војвода краља Твртка. Пошто су Турци у року од две године претрпели два озбиљна пораза код Плочника и Билећа, Мурат је је озбиљно припремио своју војску за рат против Срба, повео је своја два сина Бајазита и Јакуба, и прослављене војсковође:Балабана ,Евреноса и Сариџеа у нови и одлучујући поход против Срба 1389.године, на Косову Пољу. Срби су тај рат са Турцима изгубили са огромним губицима после чега се никад нису повратили. За рат против Турака кнез Лазар је потражио помоћ од свих оних који су могли тада да му помогну.Таквом позиву, одазвао се и Јанко Сибињанин – Посавски. Своју војску је улогорио на месту где је то учинио и 1386.године, у селу Сибница крај Јанкове Клисуре. Рачунао је да ће и сада да тријумфује против Турака као у предходној борби.Снага, спретност, вештина и воља му нису недостајали.Његова одабрана војска је такође била спремна. Кад је главнина војске из Крушевца прошла кроз Јанкову Клисуру он се није одмах придружио кнезу Лазару. Остао је да сачека Марка Краљевића, са којим се раније договорио да ће ићи заједно у бој на Косово Поље, против Турака.Некако у то време, Марко је био у северним деловима Србије. Међутим, Марко Краљевић није дошао у договорено време , тако да је Јанко са закашњењем кренуо у бој на Косово Поље.Кад је некад стигао на Косово Поље, борба се већ била у велико распламсала, дошао је у тренутку кад су Турци опколили честитога кнеза и заробили га.Сав љут што је закаснио, кренуо је разјарен на Турке, наневши им велике губитке, али је ипак погинуо у борби против добро организованих Турака, иако је и султан Мурат погинуо од Милошеве руке. Тако је Јанко Сибињанин- Посавски, завршио свој овоземаљски живот, као славан војсковођа који је дао свој живот за свој народ и његову слободу . Др.Душан Миљковић

 Наука је до недавно сматрала да је и народни јунак Југ Богдан са својих девет Југовића био измишљен лик док није утврђено да је заиста постојао.Иста је ситуација и са многим другим ликовима знамените српске историје.Велики је број народних јунака и славних ликова остало не забележених у народној историји српског народа, које је једино усмена народна књижеввност памтила ка о и епска народна песма и ли пак усмено народно предање које се преносило са колена на колено(Милан Топлица,Иван Косанчић,Страхиња Бановић,војвода Мркша,Павле Орловић Љутица Богдан, Па чак историјски извори имају врло штурих података о најславнијим јунацима српске историје Марку Краљевићу и Милошу Обилићу...).
 Свети Јован Крститељ је посебно био поштован у XIV веку као и у читавом средњем веку.
 Један део епских  песама у десетерцу, јасно и недвосмислено описују лик и дело Сибињанин Јанка, а не Јаноша Хуњадија, кога описују песме такозване "бугарштице" у дугачком стиху као "Угрин Јанка" од Сибиња, који је био мађарског порекла.Он се заиста борио на просторима српске територије, али као мађарски војсковођа и кнез, за мађарске интересе, односно Угарске интересе како се то онда звало. Јанош Хуњади кога је одликовао Ватикански папа, Никола ,V исповедао  је католичку веру.Треба рећи да је Јанош Хуњади био претедент за мађарску краљеву круну.
 В.Ђурић,Антологија народних јуначких песама
 Већи део историчара се бавио само преписивањем података које су писали  историчари не српског порекла, који су при том писали тако, да су  штитили интересе свог народа и политику својих освајачких држава(примреи:Турске,Угарске-Аустроугарске,
Вук Стефановић Караџић, колико год да је сакупљао народне умотворине,јуначке народне песме, изреке и историјске податке о многим догађајима кроз векове,ипак није успео да запише целокупну историју српског народа ,која је више остала као усмено предање,као усмена књижевност ,и усмена истина о многим догађајима и страдању српског народа под Турцима. Ово се пре свега може тврдити, ако се зна , да је Вук радио и живео у веома тешким околностима : ратови ,сиротовање,опседнутост Милошем  Обреновићем, утицај Запада на његову личност,породични проблеми ,као и његови лични здравствени проблеми, сопствена убеђења итд. 
 Лик Јаноша Хуњадија угарског порекла, који је био мађарски кнез и војсковођа, иначе претендент на мађарску круну (кога су разни историјски не српски писци и писци у служби страних војних сила описали као јединог витеза српског ), потиснуо је временом лик и дело Сибињанин Јанка- Посавског. Тако је временом описиван само један Јанко Сибињанин –Јанко Хуњади-Јанош Хуњади. А заправо је обиђена истина, по којој је постојао Сибињанин Јанко од Сибиња код Славонског Брода- Посавски ( живео у време кнеза Лазара-XIV век ) и да је постојао Јанош Хуњади , често зван Јанко Сибињанин али од Ердеља (живео у XV-век) , крај у коме је постојало такође насеље под именом Сибињ, баш као што је постојао Сибињ у Посавини (који дан данас постоји у Славонији у  данашњој Хрватској). 

Народ је у XIV веку, као и век испред и век иза, изузетно и одано упражњавао Божије заповести :не лажи, не кради , не пожели ништа што је туђе, не сведочи лажно... дан је почињао сваком човеку са молитвом упућеном Богу ,дан би сваки човек завршавао са молитвом у захвалности Богу за све оно што је добро остварено у току тог истог дана...Духовни живот сваког појединца, био је преокупација сваког људског бића, баш као што је данашњем човеку преокупација:глобализам,монополска економија,интернет,физички изглед, електронско поробљавање личности, итд...

 Византијска црква је проклела нову Српску патријаршију и цара Душана још 1352. године, након самовласног проглашења Српке патријаршије 1346. године.Види: Историја Српске цркве од др. Слијепчевића.
 Кад је Вук Бранковић у питању,званична научна историја учи и пише да Вук Бранковић није био издајник на Косову 1389.године,иако се зна из поузданих извора , како српских ,тако и турских, да су му Турци палили свеће на гробу све док су били у Србији, у знак захвалности за учињене услуге, да Турци победе Србе у боју на Косовском Пољу. Види Летопис цркве Лазарице у Крушевцу.Што значи да званична наука није записала многе историјске појединости који су веома битни , али који пре свега могу да реконструишу многе истините али заборављене догађаје и личности.
 Име клисуре, "Јанкова Клисура " добијено је по имену Јанка Сибињанина-Посавског, као и данашње село под именом Сибница.
 Ову битку код Плочника , на пример, историчар  В.Ћоровић у својој књизи  Историја Срба, нигде не помиње ??? иако је она веома битна у даљем развоју историјских догађаја.
 М.Пурковић,Историја Срба,Бгд.1997.стр.90.
 Марко Краљевић је заиста стигао до Јанкове Клисуре да се придружи војсци Јанка Сибињанина-Посавског.Зашто је закаснио , то нико никад сазнао није.Само се од Косовског боја па све до данашњих дана причало ,да кад је дошао Марко до Клисуре са својим Шарцем, није могао да изиђе уз једно повеће брдо на свом Шарцу, јер је хтео да иде пречицом да што пре стигне на Косово.После дужег мучења и немогућности да крене преко брда,само је узвикнуо: "ех,мој Шаро, добри мој, Шаро, и ти хоћеш , и ја хоћу али нам, изгледа, Бог не да, да идемо у бој на Косово".... Онда је , кажу , заплакао са речима : "ваљда је то воља Божја."На врх тог брда где је хтео да се успне и данас постоји црква, под називом Маркова црква, у знак сећања на овај несвакидашњи догађај.А у клисури је остао отисак у камену од  копите Марковог Шарца.Ова жива легенда се и дан данас може чути у Топлици...
 Зато се и дан данас у Топлици може чути узречица :" касно Јанко на Косово стиже".
 Ову причу сам слушао још као дете,од свога оца Милорада, а он од свога деде Јакова, у мојој родној Топлици коју су сви путописци заобилазили, а историчсри попут Феликса Каница(само је прошао кроз Топлицу и записивао оно што је одговарало његовој земљи – Аустрији која је у то време имала освајачке аспирације према Србији),Константина Јиречека ( који је био по народности Чех), или С.Станојевића и В.Ћоровића ( који су  се бавили само преписивањем туђих већ оформљених докумената са заобиђеном истином ) и многих других,нису  писали праву  историју српског народа  ..Историју српског народа су на жалост писали не Срби ,који је нису добро познавали ,нити су познавали дух српског народа.Зато многи догађаји и светли ликови недостају и нису записани... Као ни расветљавање и рекапитулација догађаја, управо онако како је било...