K.pesic

[Zakon zaštite životne sredine]

Zakon zaštite životne sredine ili „ Zakon za zaštitu životne sredine i prirodnih resursa“ je kolektivan termin za opisivanje mreže ugovora, statuta, pravilnika, zajedničkih i uobičajnih zakona koji govore o efektima ljudske aktivnosti na prirodno okruženje. Srž zakona zaštite životne sredine govori o zagađenju životne sredine. Srodan ali poseban set regulatornih režima, sada pod jakim uticajem od strane legalnih pricipa životne sredine, fokusira se na upravljanju određenih prirodnih resursa, kao što su:šume, minerali, ili ribnjaci. Druge oblasti, kao procena uticaja na životnu sredinu, možda se ne uklapaju ni u jednu kategoriju, ali su svakako važne komponente zakona zaštite životne sredine.

Sistem zaštite životne sredine

Sistem zaštite životne sredine čine mere, uslovi i instrumenti za: 1) održivo upravljanje, očuvanje prirodne ravnoteže, celovitosti, raznovrsnosti i kvaliteta prirodnih vrednosti i uslova za opstanak svih živih bića; 2) sprečavanje, kontrolu, smanjivanje i sanaciju svih oblikazagađivanja životne sredine. Održivo upravljanje prirodnim vrednostima i zaštita životne sredine ostvaruju se u skladu sa ovim zakonom i posebnim zakonom.

Sistem zaštite životne sredine, u okviru svojih ovlašćenja, obezbeđuju:

1) Republika; 2) autonomna pokrajina; 3) opština, odnosno grad (u daljem tekstu: jedinica lokalne samouprave); 4) preduzeća, druga domaća i strana pravna lica i preduzetnici koji u obavljanju privredne i druge delatnosti koriste prirodne vrednosti, ugrožavaju ili zagađuju životnu sredinu (u daljem tekstu: pravna i fizička lica); 5) naučne i stručne organizacije i druge javne službe; 6) građanin, grupe građana, njihova udruženja, profesionalne ili druge organizacije. Svi subjekti sistema zaštite životne sredine dužni su da čuvaju i unapređuju životnu sredinu.

Upravljanje prirodnim vrednostima

Upravljanje prirodnim vrednostima ostvaruje se planiranjem održivog korišćenja i očuvanja njihovog kvaliteta i raznovrsnosti, u skladu sa uslovima i merama zaštite životne sredine utvrđenih ovim i posebnim zakonom. Prirodne vrednosti su: 1) prirodni resursi kao obnovljive ili neobnovljive geološke, hidrološke i biološke vrednosti koji se, direktno ili indirektno, mogu koristiti ili upotrebiti, a imaju realnu ili potencijalnu ekonomsku vrednost; 2) zaštićena prirodna dobra; 3) javna prirodna dobra. Prirodne vrednosti mogu se davati na korišćenje u skladu sa uslovima i na način utvrđen ovim i posebnim zakonom.

Istorija

Rani primeri pravnih akti dizajniranih za svesnu zaštitu životne sredine, zbog sebe ili ljudskog uživanja, mogu se pronaći kroz istoriju. U uobičajnom pravu, primarna zaštita je pronađena u zakonu štetnog delovanja, ali je bilo samo dozvoljeno za privatne akcije za štetu ili zabranu ako je šteta naneta zemlji. Kao mirisi masti svinja, striktne odgovornosti protiv odlaganje smeća ili štetu eksplodiranih brana. Privatno sprovođenje,međutim, bilo je ograničeno i utvrđeno potpuno neadekvatno da se nosi sa velikim pretnjama životne sredine, posebno pretnje zajedničkih resursa. Tokom „ Velikog smrada“ 1858. godine, odlaganje kanalizacije u Temzu počelo je da miriše tako neprijatno u letnjoj vrućini, da je parlament morao biti evakuisan. Ironično, Mitropolit komisije kanalizacije skta 1848 je dozvolio zatvaranje đubrišta u gradu u pokušaju da se „očisti“ ali je to dovelo do većeg zagađenja reke. U 19 dana, Parlament je prosledio još jedan akt za izgradnju kanalizacionog sistema u Londonu. London je takođe patio od velikog zagađenja vazduha, koje je kulminiralo u „Veliki dim“ 1952. godine, što je izazvalo zakonodavni odgovor: akt čistog vazduha iz 1956. Osnovna regulatorna struktura je bila stavljenje granica u domaćinstvu i industriji(posebno sagorevanja uglja) dok bi inspekcija pojačala kongruenciju. Uprkos ranim analogima, koncept „zakona životne sredine“ kao odvojeno i distiktivno telo zakona je u razvoju u XXI veku. Prepoznanje da je prirodno okruženje krhko i u potrebi za legalne zaštite, tranzicija tog prepoznanja u legalne strukture, razvoj tih struktura u veće telo „zakona zaštite životne sredine“ i jak uticaj zakona životne sredine na zakone prirodnih resursa, nije došlo do šezdesetih godina prošlog veka. U to vreme, brojni uticaji-uključujući rastuću svest jedinjstva i krhkosti biosfere, povećanu zabrinutost javnosti o uticaju industrijskih aktivnosti na prirodne resurse i zdravlje ljudi, povećanje snage regulatorne države i širenje pojave i uspeha i očuvanja životne sredine kao politički pokret- doveli su do stvaranja novog tela u zakonu za relativno kratko vreme. Iako je moderna istorija zakona životne sredine jedna od kontinuirane kontroverzi, do kraja dvadesetog veka zakon zaštite životne sredine je ustavljen kao osnovni deo legalnog pejzaža u svim razvijenim nacijama sveta, od kojih je mnogo u razvoju, i šireg projekta internacionalnog zakona.

Kontrola korišćenja i zaštita

Kontrolu korišćenja i zaštitu prirodnih resursa i dobara obezbeđuju organi i organizacije Republike, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave, u skladu sa ovim i posebnim zakonima, a naročito: 1) sprovođenjem Nacionalne strategije, planova, programa i osnova; 2) primenom standarda, normativa i propisa o korišćenju i zaštiti prirodnih resursa i dobara; 3) strateškom procenom uticaja na životnu sredinu planova, programa, osnova i drugih akata kojima se uređuje korišćenje prirodnih vrednosti i zaštita životne sredine; 4) procenom uticaja projekata na životnu sredinu na svim nivoima istraživanja i eksploatacije; 5) integrisanim sprečavanjem i kontrolom zagađivanja životne sredine; 6) usklađenim sistemom dozvola, odobrenja i saglasnosti; 7) vođenjem katastra korišćenja prirodnih bogatstava i dobara; 8) organizovanjem monitoringa korišćenja prirodnih resursa i dobara, stanja životne sredine prikupljanjem, objedinjavanjem i analizom podataka i kvantifikovanjem trendova.

Kvalitet vazduha

Zakon kvaliteta vazduha reguliše emisije zagađivača vazduha u atmosferi. Specijalni podskup zakona kvaliteta vazduha reguliše kvalitet vazduh unutar zgrada. Zakoni kvaliteta vazduha su često dizajnirani specifično da štite ljudsko zdravlje smanjenjem ili eliminisanjem koncentracije zagađenja u vazduhu.Zaštita vazduha ostvaruje se preduzimanjem mera sistematskog praćenja kvaliteta vazduha,smanjenjenjem zagađivanja vazduha zagađujućim materijama ispod propisanih graničnih vrednosti i preduzimanjem tehničkotehnoloških i drugih potrebnih mera za smanjenje emisije, praćenjem uticaja zagađenog vazduha na zdravlje ljudi i životnu sredinu. Mere zaštite vazduha obezbeđuju očuvanje atmosfere u celini sa svim njenim procesima i klimatskim obeležjima. Druge inicijative su dizajnirane bavljenjem širim ekološkim problemima, kao što je smanjenje hemikalija koje utiču na ozonski omotač, i emisije razmenjivanja programa koji se bave kiselim kišama ili klimatskim promenama. Regulatorni napori uključuju identifikaciju i kategorizaciju zagađivača vazduha, postavljanje granice prihvatljivog nivoa emisije štetnih gasova, i diktiranje neophodne ili odgovarajuće tehnologije za ublažavanje.

Kvalitet vode

Zakoni kvaliteta vode regulišu oslobađanje zagađivača u resurse vode, uključujući površinsku vodu, podzemnu vodu i vodu za piće. Neki zakoni kvaliteta vode, kao propisi o pijućoj vodi, mogu biti dizajnirani u odnosu na ljudsko zdravlje.Vode se mogu koristiti i opterećivati, a otpadne vode ispuštati u vode uz primenu odgovarajućeg tretmana, na način i do nivoa koji ne predstavlja opasnost za prirodne procese ili za obnovu kvaliteta i količine vode i koji ne umanjuje mogućnost njihovog višenamenskog korišćenja. Zaštita i korišćenje voda ostvaruje se u okviru integralnog upravljanja vodama sprovođenjem mera za očuvanje površinskih i podzemnih voda i njihovih rezervi, kvaliteta i količina, kao i zaštitom korita, obalnih područja i slivova, u skladu sa posebnim zakonom. Mere zaštite voda obezbeđuju sprečavanje ili ograničavanje unošenja u vode opasnih, otpadnih i drugih štetnih materija, praćenje i ispitivanje kvaliteta površinskih i podzemnih voda, kao i kvaliteta otpadnih voda i njihovo prečišćavanje. Mnogi drugi, uključujući i ograničenja na promenu hemijskih, fizičkih, radioloških i bioloških karakteristika vodnih resursa, moge se odraziti na napore da se širi zaštita vodenih ekosistema. Regulatorni napori mogu uključivati identifikovanje i kategorizaciju zagađivača vode, diktiranje prihvatljive koncentracije zagađivača u vodenim resursima i ograničavanje zagađivača ispuštanjem iz otpadne vode iz izvora. Regulatorne oblasti uključuju tretman otpadnih voda i odlaganje, industrijsko i poljoprivredno upravljanje otpadnim vodama, i kontrolu površinskog oticanja od gradilišta i urbanih sredina.

Zakoni čišćenja životne sredine

Zakoni čišćenja životne sredine regulišu uklanjanje zagađenja ili kontaminiranjem iz medija životne sredine kao što su zemlja, sedimenti, površinske vode ili podzemne vode. Za razliku od zakona o kontroli zagađenja, zakoni čišćenja su dizajnirani da reaguju nakon zagađenja, zbog toga se često definišu ne samo kao potrebni odgovor, već kao i partije koje mogu biti odgovorne za preuzimanje( ili plaćanje) takvih akcija. Regulatorni zahtevi mogu obuhvatiti pravila za reagovanje u vanrednim situacijama, raspodelu odgovornosti, procene lokacije, dopunsku istragu, studija izvodljivosti, korektivne akcije, post-popravnih monitoringa, i ponovnu upotrebu.

Bezbednost hemikalija

Zakoni bezbednosti hemikalija regulišu upotrebu hemikalija pri ljudskim aktivnostima, naročito napravljenih od strane ljudi u modernim industrijskim objektima. U suprotnosti sa medijski orijentisanim ekološkim zakonima (na primer, zakonima kvaliteta vazduha i vode), zakoni bezbednosti hemikalija nastoje da upravljaju (potencijalne) zagađivače sami. Regulatorni napori obuhvataju zabranu specifične hemijskih sastojaka u potrošačkim proizvodima (npr, bisfenol A u plastičnim bocama), i regulacija pesticida.

Održivost resursa

Procena uticaja

Procena uticaja životne sredine (EA) je procena posledica po životnu sredinu (pozitivne i negativne) plana, politike, programa ili aktuelnih projekata pre donošenja odluke da se krene sa predloženom akcijom. U tom kontekstu, izraz "procena uticaja na životnu sredinu" (EIA), se obično koristi kada se odnosi na konkretne projekte od strane pojedinaca ili firmi i termin "strateška procena životne sredine" (SEA) se odnosi na politiku, planove i programe najčešće predložene od strane organa vlasti. Procene životne sredine mogu da budu regulisane pravilima upravnog postupka u vezi sa učešćem javnosti i dokumentacije donošenja odluka, i mogu biti predmet sudskog ispitivanja.

Resursi vode

Zakoni resursa vode regulišu vlasništvo i korišćenje resursa vode, ukjlučujući površinsku i podzemnu vodu. Regulatorne oblasti mogu uključivati očuvanje vode, ograničenje upotrebe i režime vlasništva.

Mineralni resursi

Zakoni mineralnih resursa pokrivaju nekoliko osnovnih tema, uključujući i vlasništvo mineralnih sirovina i ko može da radi sa njima. Rudarstvo je takođe pod uticajem raznih propisa koji se odnose na zdravlje i bezbednost rudara, kao i uticaj na životnu sredinu rudarstva.

Resursi šuma

Zakoni šumarstva regulišu aktivnosti u određenim šumskim posedima, najčešće u vezi sa šumama i eksploatacijom. Pomoćni zakoni mogu da regulišu sticanje zemljišta šuma i širenje požara. Zakoni posedovanja šumama generalno usvajaju politike upravljanja, kao što su višestruka upotreba i održivi prinos, od kojih javnost upravlja šumskim resursima . Vladine agencije su uglavnom odgovorne za planiranje i sprovođenje zakona šumarstva na javnim šumskim zemljištem, a mogu biti uključeni u inventaru šuma, planiranju, i konzervaciji i nadzoru prodaje drveta. Širinjem inicijative može se tražiti da uspori ili obrnuto pošumljavanje.

Zakoni divljih životinja i biljaka

Zakoni divljih životinja i biljaka regulišu potencijalni uticaj ljudske aktivnosti na divljim životinjama, bilo direktno na pojedince ili populaciju, ili indirektno preko degradacije staništa. Slični zakoni mogu da rade na zaštiti biljnih vrsta. Takvi zakoni mogu biti usvojeni kako bi u potpunosti da zaštitili biodiverzitet, ili kao sredstvo za zaštitu vrsta koju su smatrane važnim iz drugih razloga. Regulatorni napori mogu uključivati i stvaranje specijalnih statusa ugroženosti, zabrana ubijanj, povređivanja ili uznemiravanja zaštićenih vrsta, napore da se izazove i podrška oporavka vrste, uspostavljanje divljih izbeglica na podršku zaštiti, i zabrane o trgovini vrsta ili životinjskih delova za borbu protiv lovokradica.

Lov i ribolov

Zakoni lova i ribolova regulišu pravo da koristi ili ubije određena vrsta ribe i divlje životinje (Lov). Takvi zakoni mogu se ograničiti na dane lova ili ribolova, broj životinja uhvaćenih po osobi, vrste , ili oružje ili pribor za pecanje. Takvi zakoni mogu tražiti balansiranje potrebe za očuvanje i za očuvanje životne sredine i ribe i divljači. Zakoni lova i ribolova mogu pružiti pravnu strukturu za prikupljanje takse i drugog novca koji se koristi za finansiranje očuvanja, kao i za dobijanje informacija useva koje se koriste u praksi upravljanja divljih životinja.

Principi

Zakon zaštite životne sredine razvio se kao odgovor na rastuću svest i zabrinutost zbog problema koji utiču na ceo svet. Iako se se zakoni razvili deo po deo i iz raznih razloga, neki napor je uložen u identifikovanju ključnih koncepata i vodećih principa zajedničkih osobina zakona životne sredine u celini. Principi u daljem tekstu, nisu iscrpna lista, nisu univerzalno priznati ili prihvaćeni. Ipak, oni predstavljaju važne principe za razumevanje Zakona o životnoj sredini širom sveta.

Pravičnost

Definisano od strane UNEP da uključi međugeneracijske jednakosti - "pravo budućih generacija da uživaju u fer nivou zajedničkog nasleđa" - i intragenerationu pravičnost - "pravo svih ljudi u okviru sadašnje generacije na pravični pristup je pravo sadašnje generacije do Zemlje prirodnih resursa. "- pravičnost životne sredine smatra da je ovakva generacija u obavezi da objasni dugoročni uticaj aktivnosti, i da deluju kako bi se održala globalnu životnu sredinu i bazu resursa za buduće generacije. Kontrola zagađenja i zakoni upravljanja resursima mogu se proceniti protiv ovog principa.

Prekogranična odgovornost

Definisano u međunarodnim pravom kontekstu kao obavezu za štitećenje sopstvene životne sredine, kao i za sprečavanje oštećenja na susedna okruženja, UNEP smatra prekogranične odgovornost na međunarodnom nivou, kao potencijalno ograničavanja prava suverene države. Zakoni koji deluju da ograniče eksternalije nametnutnog ljudskog zdravlja i životne sredine mogu se proceniti protiv ovog principa.

Javna participatija i transparentnost

Identifikovani kao osnovni uslovi za "odgovorne vlade..., Industrijske brige," i organizacije uopšte, učešće javnosti i transparentnosti su predstavljeni od strane UNEP kao zahtev "efikasne zaštite ljudskih prava da drže i izraze mišljenje i da traže, primaju i šire ideje "," pravo na pristup odgovarajućim, razumljivim i pravovremenim informacijama u posedu vlada i industrijski koncerni o ekonomskim i socijalnim politikama u vezi sa održivog korišćenja prirodnih resursa i zaštite životne sredine, bez.nepotrebnih finansijskih opterećenja na aplikantima i sa adekvatnom zaštitom privatnosti i poslovne tajne, "i" efikasni sudski i upravni postupci. " Ovi principi su prisutni u proceni uticaja na životnu sredinu, zakona koji zahtevaju objavljivanje i pristup relevantnim podacima za zaštitu životne sredine, kao i upravni postupak.

Sprečavanje

Jedan od najčešćih i kontroverznih principima zakona o životnoj sredini, Rio Deklaracija je formulisala princip predostrožnosti na sledeći način: U cilju zaštite životne sredine, iz predostrožnosti pristup će biti široko primenjen u državama u skladu sa svojim mogućnostima. Gde postoje pretnje ozbiljne ili nepovratne štete, nedostatak potpune naučne sigurnosti ne može se koristiti kao razlog za odlaganje isplativih mera za sprečavanje degradacije životne sredine. Princip može igrati ulogu u bilo kojoj raspravi o potrebi za regulaciju životne sredine.

Opasne materije

Upravljanje opasnim materijama, odnosno zaštita od organskih i neorganskih materija sa opasnim svojstvima, kao i planiranje, organizovanje i preduzimanje preventivnih i sanacionih mera vrši se pod uslovima i na način kojim se obezbeđuje smanjenje rizika od udesa i pružanje adekvatnog odgovora na udes. Pravno i fizičko lice koje upravlja opasnim materijama ili koje primenjuje tehnologije štetne po životnu sredinu, dužno je da preduzima sve potrebne zaštitne i sigurnosne mere kojima se rizik od opasnosti po životnu sredinu i zdravlje ljudi svodi na najmanju moguću meru.

Upravljanje otpadom

Upravljanje otpadom sprovodi se po propisanim uslovima i merama postupanja sa otpadom u okviru sistema sakupljanja, transporta, tretmana i odlaganja otpada, uključujući i nadzor nad tim aktivnostima i brigu o postrojenjima za upravljanje otpadom posle njihovog zatvaranja. Vlasnik otpada dužan je da preduzme mere upravljanja otpadom u cilju sprečavanja ili smanjenja nastajanja, ponovnu upotrebu i reciklažu otpada, izdvajanje sekundarnih sirovina i korišćenje otpada kao energenta, odnosno odlaganje otpada.

Zaštita od buke i vibracija

Korisnik izvora buke može stavljati u promet i upotrebljavati izvore buke po propisanim uslovima uz primenu propisanih mera zaštite kojima se smanjuju emisije buke, odnosno upotreba postrojenja, uređaja, mašina, transportnih sredstava i aparata koji prouzrokuju buku. Zaštita od vibracija sprovodi se preduzimanjem mera kojima se sprečava i otklanja ugrožavanje životne sredine od dejstva mehaničkih, periodičnih i pojedinačnih potresa izazvanih ljudskom delatnošću.

Zagađivač plaća princip

Zagađivač plaća princip se zasniva na ideji "troškovi privrednih aktivnosti, uključujući i troškove sprečavanja potencijalnih šteta za zaštitu životne sredine, trebaju biti internalizovani nego nametnuti društvu u celini." Sva pitanja koja se odnose na odgovornost za troškove za sanaciju životne sredine i usklađenost sa propisima za kontrolu zagađenja uključuje ovaj princip.

Teorija

Rasprave o neophodnosti, pravičnosti i troškova uređenja životne sredine su u toku, kao i o adekvatnosti propisa naspram tržišnih rešenja za postizanje i dogovaranje ciljeva. Navodi naučne neizvesnosti goriva su u toku debata o regulisanju gasova staklene bašte, i da su glavni faktor u raspravama oko toga da li da zabrani određenih pesticida. U slučajevima kada se dobro naselili nauka, nije neobično da smatraju da korporacije namerno sakrivaju ili iskrivljuju činjenice, ili unose zabunu. Veoma je uobičajeno da regulisana industrija tvrdi protiv propisa životne sredine na osnovu troškova. Poteškoće u obavljanju analize troškova i koristi za pitanja životne sredine. To je kvantifikovati vrednost neke vrednosti životne sredine, kao što je zdrav ekosistem, čist vazduh, ili raznolikosti vrsta. Odgovor mnogih ekologa na ekonomiju protiv ekologije je sumirao bivši senator i osnivač Earth Dai Gailord Nelson, "Ekonomija je podružnica životne sredine, a ne obrnuto u potpunom vlasništvu." Osim toga, ekološka pitanja su mnogi smatraju za etičku ili moralnu dimenziju, koja će podrazumevati finansijske troškove. I pored toga, postoje napori u toku da se sistemski priznaju troškovi zaštite životne sredine i imovine, kao i nalog za njihovo ispravnjanje u ekonomskom smislu. Dok pogođene industrije podstiču kontroverze u regulaciji požara, takođe postoje mnogi ekolozi i grupe javnog interesa koji veruju da postojeći propisi nisu dovoljni, i zagovornik za jaču zaštitu. Environmental Lav konferencije - kao što su godišnjoj konferenciji javnog interesa za životnu sredinu pravo u Eugenu, Oregon - obično imaju ovaj fokus, i povezuju zakon okoline sa stilom, rasom, i drugim pitanjima. Dodatna debata u kojoj meri zaštite životne sredine zakoni su fer prema svim propisanim stranama. Na primer, istraživači Preston Nort End klackalica i Jorgen Sandberg naglašavaju koliko manje organizacije često mogu da dovedu nesrazmerno veće troškove kao rezultat propisa za zaštitu životne sredine, koji na kraju može da stvori dodatnu prepreku za ulazak novih firmi, čime se guši konkurencija i inovacije.