Корисник:Marija.momca/песак
Свети Григорије Пећки и свети Василије Пекар уреди
Преподобни мученик Григорије Пећки и мученик Василије Пекар су свеци које је Свети архијерејски Сабор Српске православне цркве(СПЦ) на заседању 2018. године одлучио да уврсти у канон Православне цркве. Обојица мученика били су Срби са Косова који су убијени због одржавања своје вере и одбијања ислама.
Свети Григорије Пећки уреди
Свети Григорије био је брат у Пећкој патријаршији за време ропства под Турцима. Не зна се који је чин носио. Страдао је у 17. или 18. веку. Предање каже да је свети Григорије пленио како својом физичком лепотом тако и лепотом своје душе. Људи као свети Григорије су били на мети Турака јер је народ следио пример оваквих људи. У светог Григорија заљубила се ћерка једног турског достојанственика (чак се верује да је то била ћерка пећког паше). Младог монаха су киднаповали и извели пред судију. У почетку су му нудили висок положај у турској управи, али свети Григорије није пристао. Турци су затим решили да га понизе и повреде и обрезали су га на силу. Али чим су га пустили, свети Григорије скинуо је турску одору, вратио се монаштву и наставио да проповеда хришћанство. Он је свима причао о турском безакоњу. Турци су насрнули на њега и у тој гужви му је неко распорио стомак. Срби су га сахранили у близини града, а место су обележили каменом плочом без натписа. Временом су, на том месту почела да се дешавају чуда и народ је подигао цркву.
За време Југославије, наређено је да се на месту гроба сагради Пољопривредни институт. Радници нису желели да сруше цркву у потпуности. На крају су четири робијаша разидала грађевину и отворили гроб светог мученика Григорија. Његова крв изгледала је као да је настрадао јуче. Мошти су предате Пећкој патријаршији.
Празновање светог преподобномученика Григорија је 7. фебруара/25. јануара.
Свети Василије Пекар уреди
Василије Пекар живео је у 17. веку са својом породицом у близини Пећи. Његову ћерку, која је стасала за удају, запазили су Турци и отели је из родитељског дома.
„Свети Василије, као човек дубоко утврђен у вери праотачкој не хте се помирити са насиљем нити са мишљу да му ћерка постане мухамеданка, те појури за Турцима и стаде се са њима отимати за своје чедо. Но Турци, којих не беше мало, савладаше Василија и стадоше га тући и приморавати да и он прими мухамеданску веру или ће га погубити.”
У тој борби Турци убише Василија. Ово се догодило на излазу из Пећи, према Дечанима. Турци су га у том стању оставили да умре. Свети Василије се некако приближио селу Ћушка и ту је умро. Срби из тог места су га сахранили. Из поштовања према његовој истрајности у одбран вере Христове, обилазили су његов гроб и молили се над њим. Често су носили хлеб у знак сећања на њега као пекара. Касније је ту саграђена црква која је била очувана до 1999. Остало је записано да је Василије Острошки, када је ишао у Пећку патријаршију, где је примио епископски чин, управо боравио у том конаку.
Литература уреди
https://mitropolija.com/category/izdavastvo/casopis-svetigora/