Корисник:Ognjen Zivkovic/песак

Увод

Разноврсна постројења за добијање и обраду руде одржавали су и опслуживали бројни људи различитих квалификација и специјалности.

Категорије рудара

Најмасовнији и темељни су били копачи, рудари у ужем смислу, рупници, у италијанским и латинским документима foxeri, foxieri, laboratores fossarum, lavorenti.. И у српским документима они се често означавају општим именом работници.

Копачи руде били су опремљени једноставним прибором званим окрут, у коме су поред већ спомињаних алатки били столица и жижак, затим кожна торба у коју је стављана руда. Рудари су се опасивали кожном кецељом, а главу им је штитила карактеристична шиљата кожна капуљача. Кожа је играла важну улогу у облачењу рудара не само због климатских услова већ и ради боље заштите од удараца.

Многобројне копаче руде, везане за њихово место, опслуживали су помоћни радници са специјалним задацима. Они који су организовали рад и обезбеђивали материјал звали су се шафари (од немачког Schaffer). Једни шафари су били специјализовани зарад у јамама, други за рад око топионица. У турском периоду, када је рад у рудницима дошао под искључиву контролу државе, шафари су сматрани за надзорнике постављене од стране власти. Веома важни су били помоћни радници на транспорту на које се, по свој прилици, односе називи фурник, трајбар и утрајтар, наведени уз поједина имена рудара или имена становника рударских места. Прва два термина имају у изворном корену кретање и у немачком су означавали оне који терају или возе. О већем степену специјализације сведоче називи хунтар и хорњар, повезани са колицима за превоз и витлом за извлачење руде или воде из јаме. Малобројнији али једнако потребни били су технички стручњаци међу којима се разликује неколико специјалности. Хутмани су били стручне старешине над цехом, технички руководиоци које би власници постројења и делова узимали да се у исто време брину о интересима рудника, односима са суседним јамама, а такође и да у руднику технички усмеравају послове. Специјалисти за рудна поља, нека врста геометара, били су маршајдери. Док су хутмани припадали свету предузетника и рудара, дакле приватној сфери , урбурари су били органи владара или носиоца регалних права, и припадали су јавној сфери. И назив им је долазио од урбуре, основне дажбине на ископану руду. О њима, као и о бројним људима који нису непосредно учествовали у радовима, али су са рударством и рударским објектима повезани били тиме што су улагали своја средства као власници делова или читавих постројења, биће речи у једном од следећих поглавља. У топионичарском комплексу најважнији су били валтурци (једнина: валтурк). Тим називом су истовремено били обухваћени и стручни топионичари, који су били директно укључени у производњу, а поред њих и власници топионица или делова. Захваљујући мањој цени постројења, овде су се дуже него у рударском делу посла могли одржати радници као сувласници и организатори производње. Валтурци су били окружени помоћним радницима од којих су шафари већ поменути. Послове око припреме руде обављали су: избиралац, који је вршио селекцију и одвајао руду од јаловине, половчар, који се бринуо о руди приликом прања, тарач, који је руду уситњавао и роштар, који се бринуо о пржењу. У пословима око топионице најважнији је био шмиочар (од немачког бсћте1гег, онај који отапа), док су помоћну улогу имали откапнар и вучилац, задужен за рад са меховима.

Опасности у руднику

Велика већина споменутих људи радила је под веома тешким условима и у трајној опасности. Под земљом су проводили смену од 6 часова, што се називало немачком речи шихта, док је одмор била пужа (Раше). У јамама су људи били угрожени због опасности од урушавања материјала, који је могао убити али и затворити пролаз и тако рупнике осудити на смрт. И у оскудној документацији о нашем рударству остало је неколико података о великим несрећама које су привукле пажњу летописаца. Не може се ни наслутити колико је тек било оних малих и појединачних несрећа о којима нису сачувани спомени. Најстарији познати податак односи се на пожар у копаоничком руднику Запланињу: „упали се цех Средњикиж“ (1429).

Изгледа да је у том руднику опасност од запаљивих гасова била изразито велика, јер је неколико деценија касније (1504), опет забележено: „упали се цех запланински и помори рупнике“. Страдање новобрдских рудара из 1459. већ је споменуто: „октобра 15. у понедељак падоше Ширине у Горњем цеху и погибоше много људи“. Међу најчешћим узроцима несрећа у овим периодима било је урушавање зидова или ходника.

Један стари рукопис о рударству, преписан средином XVIII века са старијег предлошка, сведочи о томе да су рудари били свесни опасности од отровних гасова. Било је познато да се на местима где заостане устајала вода образује плавичаста скрама која кад се додирне, диже се у ваздух и гуши људе, проузрокујући смрт. Такво се испарења називало швад, сигурно по некој немачкој речи, док је другим термином, сумшат, означавано испарење које доводи до гашења свеће (јамски гас). Уз све друге тегобе, рад рудара је био угрожаван и недостатком ваздуха наједној, а присуством гасова који су тровали и гушили на другој страни. Од животне важности је због тога било успостављање циркулације ваздуха, па је и рударско право обавезивало јаме и цехове да сарађују и не спречавају бушење отвора који су обезбеђивали струјање ваздуха (ветар — у старој рударској терминологији). На већим дубинама природна вентилација није била довољна, па се свакако и ту морало прибегавати употреби мехова, али о томе нема сачуваних података. Радове у јамама је ометала и веома честа појава воде, која је могла угрозити и животе рудара. Ослобађање од воде тражило је много довитљивости и техничког знања, сматрано је за вештину, кунст у ужем смислу те речи. Једноставнији вид одбране било је пробијање ходника којима би се вода одводила до падине и тако отицала. За то су најчешће служиле дуге и скупе штолне, али често положај јаме и лежишта није дозвољавао такво решење. Тада је било потребно избацивати воду у кожним посудама, или градити сложене системе црпки или точкова са судовима који би дизали воду на већу висину. Негде је било потребно понављати тај поступак по спратовима док се не би дошло до места одакле је вода могла отицати. Било је посебних стручњака за ову врсту посла који су обезбеђивали рудник од воде, уз учешће у добити у виду процента руде. Нормална накнада за услугу одвођења воде износила је деветину добијене руде, али се у посебним случајевима великих улагања тај удео могао повећати, тако да је штолна убирала шестину или петину производа цехова којима је чинила услугу. У Новом Брду је у доба турске власти држава узимала једну шестину на име услуга за ослобађање од воде. О томе даје вештина како се ослободити воде биларазвијена, сведоче помени црпки у турским документима. Стручношћу у тој врсти посла хвалио се почетком XVI века један Дубровчанин, чија су знања могла потицати само из србијанских или босанских рудника. Он је настојао са саксонским кнезом склопити уговор којим се обавезивао да ће му рудник калаја у Рудним планинама ослободити воде, и то без помоћи људске снаге, коња или ветра, служећи се само теговима. Није познато да ли је и како извршио обећање. Разумљиво је да су и специфична знања и велика улагања могла наћи примену само код великих постројења која су дуго радила и извлачила профит од богате руде. Раније наведени технички проблеми стављали су границу продирању у дубину земљине утробе у потрази за лежиштима руде. У нашим документима се 100 сежања спомиње као највећа дубина до које се стизало у новобрдском базену, а и археолошка рекогносцирања су констатовала дубину од 180 m, што споменути податак потврђује, а истовремено се приближава дубини од 200 m, која се сматра за највеће достигнуће у средњовековном периоду европског рударства.

Литература

Сима Ћирковић, Десанка Ковачевић-Којић, Ружа Ћук Старо српско рударство

Спољашње везе

http://ribeograd.ac.rs/

Галерија

-Сењски рудник извозно окно ,, ЈОКСИМОВИЋ