Станоје Панић-Суреп (1785. Глоговац – 1845. Глоговац)
"...Ово ти је цела истина, ка' што је Бог на небу, и ка' што ја и ти овде стојимо...Њега, истога Сурепа, ни се ко сети, ни исписа у књиге; а то је, болан, гре'ота!..." *
Овај храбри устаник, који је, између осталих, описан и у чувеном роману "Хајдук Станко" писца Јанка Веселиновића и коме је посвећена приповетка "Суреп" истог аутора, био је учесник оба српска Устанка и дао је немерљив допринос борби за слободу свога народа.
Родио се 1785. у мачванском селу Глоговац. Отац му се звао Панa, а мајка Јевдокија. Већ као веома млад показао је да не трпи неправду и турски зулум и да је од оних који се злу супротстављају по сваку цену. Суреп је оженио Аницу.
„Младожења Суреп беше плећата момчина, намргођена погледа, великих црних бркова, црне косе уплетене у перчин, средње висине растом, очију жутозелене боје које су севале и које се нису дале гледати.“ **
Било је време Кочине крајине у којој су Мачвани и Лозничани учествовали на страни Аустрије у борби против Турака. Како је Аустрија ове Србе оставила на цедилу, тe су Турци појачали зулум над Мачванима и Лозничанима. Суреп који је тада стасао носио је у себи жељу да се бори као фрајкор против Турака под командом људи попут Стевана Јовановића, архимандрита манастира Троноше. Суреп није подносио да му „Шваба“ буде командант. По завршетку Кочине Крајине, а четири године пре избијања Првог српског устанка, у акцији са комшијом Крајчином, пресрећу и убијају Турчина који је упао у породичну кућу Панића. Иако добро угошћен, Турчин се загледао у Сурепову Аницу. Турчин је убрзо напустио кућу не би ли избегао Сурепов бес. Стигавши пречицом, Суреп и Крајчин успели су да се сакрију код отоке Жураве испод моста куда ће проћи Турчин, сачекали су га, усмртили, узели му дукате, оружје и остали еспап, а леш закопали и отишли путем Парашнице у хајдучку чету харамбаше Срећка. Надимак СУРЕП је добио у првим данима хајдуковања: наиме, вук предводник је називан суреп, супротан од репа. Суреп је познавао све путеве и пречице по мачванским каљугама и мртвајама и био предводник хајдучких чета. У сталном страху од турског зулума већих размера почео је да са својим комшијом Крајчином прибавља оружје и џебану за одбрану од Турака. Хајдуковали су по шумама Парашнице, простору на ушћу Дрине у Саву, пресретали и пљачкали богате Турке на навозу скелама на Дрини и Сави. Пљачка је била уобичајена за ове дружине, требао им је новац за оружје, џебану и друга средства за борбу, за напад на скелу и слично. У Срећковој чети било је три хајдука из Глоговца: Заврзан, Крајчин и Суреп. Били су ту и Станко Црнобарац са својим Црнобарцима, Ногић из Совљака, Чоњага из Црнобарског Салаша са својимa и други. Тако се ових 10-12 сталних хајдука одлучило да формира чету. За харамбашу су одабрали Станка Црнобарца.
„Међутим, бројност и масовност хајдучких дружина и бунт народа који се рађао мало је ублажио турске препаде на српске куће. Близина границе Аустрије и Босне омогућила је трговину и развила неку врсту малограничног промета, што је довело до богаћења једног слоја становништва. У хајдучкој дружини Суреп се истицао поштењем, строгошћу, храброшћу и ћутљивошћу, бавио се по завршетку борби лечењем рањених хајдука, превијањем маховине са старих храстова. Маховина садржи антибиотике широког спектра то је данас познато као и да је најкавалитетнија маховина са балканских храстова.“ **
Суреп и Сима Катић са још неколико хајдука украдоше цркву са Црквина (поље поред реке Дрине у Црној Бари ) и преселише je у Глоговац. То је била црква за седам села, стара црква брвнара коју је било лако подткопати и на воловским колима пренети до Глоговца. Пренешена црква је постављена на место данашње цркве у Глоговцу. Тадашњи Глоговац није имао цркву иако је био веће село од Црне Баре. У тишини ноћи црква је укопана, земља заливена и све урађено да би изгледало као да је одувек ту била. Кад је изјутра верни народ кренуо на литургију у Црну Бару остао је испред "нове цркве" у којој су гореле свеће и ширио се мирис тамјана. Свештеник је дотрчао сав зајапурен и прекрстио се. Неко из окупљеног народа рече “Божија воља” и све се прихвати. Од тада су Црнобарци долазили у Глоговац на црквене службе. Легенда позната као Црква Прелетела, се јoш увек препричава по прелима и славама мачванског краја. Место у Црној Бари се и даље зове Црквине али ту нема цркве.
Учествује на Боју на Салашу у марту 1806. године. Велика победа устаника подигла je морал веома високо и распалила амбиције и свест о потреби борбе до коначног ослобађања тако да се Суреп са братијом спремао за будуће подвиге. Чим је избила Карађорђева буна прикључио се устаницима да не би изостао са неког крешева или џумбусања, па је остало забележено да је учествовао у бојевима на Мишару, у боју код Новог Села, Равњу, Дубља, вероватно и у многим другим.
„Кулин капетан је имао оклоп и одличну сабљу, био је познат као најбољи јунак на сабљи, снажан, леп и храбар ратник, веома отмен и господског изгледа. Сусрет између њега и Стојана био је равноправан, оба кршни врсни мачевалци, но сабља Стојановa лоша, брзо је исечена сабљом Кулина. Али је Стојан храбар и врстан мачевалац па се брани парчетом сабље и не бежи са мегдана, а Кулин не успева да га рани. Суреп који је био у непосредној близини посматрао је све то и у једном тренутку тргао је кубуру иза паса, а важио је за најбржег и најбољег стрелца међу хајдуцима и погодио Кулина у врат. Клонула је рука Kулинова али још држи сабљу и усправан је у седлу још неки тренутак, хитар замах парчета Стојанове сабље одрубио му је главу, а Стојан је Кулинову сабљу муњевито зграбио и продужи заједно са хајдуцима да сече главе Турака пратилаца Кулин капетана." **
Посебно се истакао 1813. у боју на Равњу (Засавица), где се борио под командом чувеног Зеке Буљубаше. Суреп је један од ретких јунака који је преживео то велико страдање српских бораца. Наиме, Сурепа су послали са још једним хајдуком по џебану, јер су били једини који су знали да пливају. Требало је препливати Саву, прећи у Аустрију, набавити џебану и вратити се у шанац код Равња. Нису стигли на време, што их је спасило.
Учествовао је и у Другом српском устанку, где је такође показао више пута велику храброст, подизањем народа и скупљањем бораца за бој на Дубљу у којем је и сам учествовао.
После големих политичких размирица и ликвидација, којима је кумовао Милош Обреновић, мачвански хајдуци на скупу у селу Рибари, праве заверу против Милошеве власти. Договор је пао да се смакну главешине те исте ноћи. Сурепу је допало да смакне Јеврема Обреновића, господара шабачке нахије. Бивају издани и похватани, пресудом смакнути. Неколицина их бежи у Аустрију. Суреп остаје у Глоговцу. Од Сурепа је зазирао и чувени "пандур" кнеза Милоша, Марко Штитарац и његови момци. Суреп је био изузетно вешт у руковању пушком коју је звао "Иконија". Расписана је награда за Сурепову главу. Да не би гинули невини Срби, Суреп одлази сам у Шабац да се преда обер кнезу Јеврему Обреновићу и бива поштеђен. После ових догађаја Суреп се повлачи у свој родни Глоговац. Са својим ратним другом војводом Симом Катићем граде школу која и данас стоји на истом месту украшена мермерном таблом, спомен на ова два јунака.
Марко Штитарац, један од голаћа Зекеу Буљубаше и саборац Сурепов, на једном послужењу је Сурепу и проти Николи Смиљановићу насуо у кафу самлевено семе татуле, oтров који делује после неколико сати. Вративши се у делиријуму од отрова, пред кућом, са ханџаром у руци секао је гране шљивама и викао: „'Ајте Турци, 'ајте".
„Дијете... Свашта има на овој земљи!... има добричина, има шаљивчина, има несрећника, али мало је јунака!...Суреп је био прави јунак, иако му име није у књиге исписано!... јунак над јунацима!... Јес' оног ми Божијег покрова!" Ово је последњи пасус приповетке СУРЕП, Јанка Веселиновића објављене по први пут 1891. године.
- *Цитат из приповетке Јанка Веселиновића „Суреп“
- ** Цитат из дела Милована Панића Сурепа „Хронологија једног времена кроз историју племена“