Корисник:Radun03/песак
У хемији и физици, атомска теорија је научна теорија о природи материје, која каже да се материја састоји од дискретних јединица званих атоми. Почело је као филозофски концепт у старој Грчкој и ушао у научне токове у раном 19. веку, када открића у области хемије показала да се материја заиста понаша као да је састављенa од атома.
Реч Атом потиче од старогрчког придева АТОМОС, значи недељив.[1] Хемичари 19. века почињу да користе термин у вези са растућим бројем недељивих хемијских елемената. Око прелаза у 20. век, кроз разне експерименте са електромагнетизмом и радиоактивношћу, физичари су открили да је то заправо конгломерат разних субатомских честица (углавном, електрона, протона и неутрона) које могу засебно постојати једна од друге. Заправо, у неким екстремним условима, као што су неутронске звезде, при екстремним температурама и притисцима спречава атоме из постојања уопште.
Пошто је утврђено да су атоми дељиви, физичари су касније изумели израз елементарне честице да опишу недељиве иако не неуништиве делове атома. Област науке која проучава субатомске честице је физика честица, и у овој области се физичари надају да открију праву фундаменталну природу материје.
Историја уреди
Идеја да је материја састављена од дискретних јединица је веома стара, појављује се у многим древним културама, као што су Грчка и Индијска. Реч атом (Греек: ατομος, Атомос), значење је створена од стране грчких филозофа Леукипа и његовог ученика Демокрита (ц 460 око 370 пне).[2][3][4] Демоцриус је учио да су атоми безбројни, нестворени, и вечни, и да особине једног предмета зависе од атома који га сачињавају. Демокритов рад је разрађен од стране каснијег грчког филозофа Епикура (341 - 270 пне), као и од римског песника Лукреција (Ц 99 - Ц 55 пне..). Током раног средњег века, атомизам је углавном заборављен у западној Европи, али је преживео међу неким групама исламских филозофа.
У XIV веку, поновно откривање главних радова описују атомска учења, укључујући Луцретиусово "De rerum natura" и "Животи и мишљења истакнутих филозофа", довело до повећане научне пажње на тему [4] Ипак, пошто атомизам био повезан са филозофијом Епицуреанизма који се разликовао православним учењима, веровање у атоме није било сматрано прихватљивим већини европских филозофа. [4] Француски католички свештеник Пиерре Гассенди (1592 - 1655) обновио је епицуреан атомизма са модификацијама, тврдећи да је атоме створио Бог и, да иако врло бројни, нису бесконачни [4] [5]. Гассендијеба модификована теорија атома популаризована је у Француској од стране лекара Францоиса Берниера (1620 - 1688) и у Енглеској од стране природног филозофа Валтера Цхарлетона (1619 - 1707). [4] Хемичар Роберт Бојл (1627 - 1691) и физичар Исак Њутн (1642 - 1727) су одбранилли теорију атомизма и, до краја XVII века била је прихваћена у великом делу научних заједница.
Референце уреди
- ^ Berryman, Sylvia, "Ancient Atomism", Stanford Encyclopedia of Philosophy (Fall 2008 Edition), Edward N. Zalta (ed.) [1]
- ^ Kenny, Anthony (2004). Ancient Philosophy. A New History of Western Philosophy. 1. Oxford, England: Oxford University Press. стр. 26—28. ISBN 0-19-875273-3.
- ^ Pyle, Andrew (2010). „Atoms and Atomism”. Ур.: Grafton, Anthony; Most, Glenn W.; Settis, Salvatore. The Classical Tradition. Cambridge, Massachusetts and London, England: The Belknap Press of Harvard University Press. стр. 103—104. ISBN 978-0-674-03572-0.
- ^ Cohen, Henri; Lefebvre, Claire, ур. (2017). Handbook of Categorization in Cognitive Science (Second изд.). Amsterdam, The Netherlands: Elsevier. стр. 427. ISBN 978-0-08-101107-2.