Википедија

Корисник:Relucesco/Закивачица Роузи

< Корисник:Relucesco
За друге употребе, погледајте страницу Rosie the Riveter (disambiguation).

 

"Роузи" ставља заковице на Vultee A-31 Vengeance моделу авиона у Нешвилу, Тенеси, 1943. година

Закивачица Роузи (eng. Rosie the Riveter) је алегоријска културна икона настала у Сједињеним Америчким Државама која представља жене које су обављале тешке физичке послове у фабрикама и бродоградилиштима, а од којих су многе производиле и муницију и потребне ратне залихе. [1] [2] Током Другог светског рата, мушкарци су били приморани да напусте своје послове и да се придруже војсци што је резултирало у мањку радника у индустрији. Ове жене су преузимале њихове послове и тако успешно одржавале економију и производњу. Роузи је своју популарност стекла преко постера We Can Do It! (срп. Ми то можемо!) као симбол америчког феминизма и економске предности жена .[3] Сличне слике радница током рата појавиле су се и у другим земљама као што су Велика Британија и Аустралија. Идеја о закивачици Роузи настала је у песми коју су 1942. године написали Ред Еванс (Redd Evans) и Џон Џејкоб Лоб (John Jacob Loeb). Слике радница током рата су биле широко распрострањене у медијима, у виду пропагандних постера и у комерцијалном оглашавању, што је влада користила како би подстакла жене да се добровољно пријаве за ратну службу у фабрикама. [4] Закивачица Роузи је постала тема истоименог холивудског филма из 1944. године.

Историја

уреди

Жене у ратној радној снази

уреди
 
Раднице у продавницама оружја компаније Midvale Steel у Најтауну, Пенсилванија, током Првог светског рата (1918. година)

Пошто су светски ратови били тотални ратови, који су захтевали од влада да искористе целокупно становништво како би поразили своје непријатеље, милиони жена су били подстакнути да раде у индустрији и преузму послове које су раније обављали искључиво мушкарци. Током Првог светског рата жене широм Сједињених Америчких Држава обављале су послове које су претходно радили мушкарци. Ситуација током Другог светског рата је била слична -------- масовно регрутовање мушкараца довело је до мањка расположивих радника, а самим тим и већом потражњом за радном снагом која се могла попунити само запошљавањем жена.

Жене су се одазвале државном позиву за помоћ и одлучиле су да прихвате позиције на којима су посао традиционално обављали мушкарци. Почеле су да раде са тешким грађевинским машинама, у фабрикама за производњу и прераду дрвета и челика, као и на пословима за истовар терета, на изградњи ваздушних бродова, прављењу муниције и још много тога. Компанија Пан Американ Ервеи (енгл. Pan American Airways) је ангажовала четрдесет жена које су замениле мушкарце у одељењу за поправку и одржавање авиона у хангарима аеродрома Ла Гардиа (енгл. LaGuardia airfield) за сервис, поправку и ремонт флоте авиона, међу којима је био и Boing 314 Flying Boat који је летео за и из Европе. [5]

Скоро 19 милиона жена било је запослено током Другог светског рата. Многе од њих су до тада биле домаћице или су обављале неке слабије плаћене послове, док су неке поново постале део радне снаге након што су претходно биле отпуштене током Велике депресије. Само три милиона нових радница придружило се радној снази током рата. [6] Афроамериканке, Хиспаноамериканке, Белкиње и Азијаткиње радиле су раме уз раме. [7]

 
Монсантова реклама за фрижидер која говори о амбивалентности, наглашавајући да ће се након рата жене вратити својим кућама као „домаћице Роузи“. (1943. година)

У књизи A Mouthful of Rivets, ауторка Кирстина Вруман (Kristine Vrooman) пише о тренутку када је одлучила да предузме акцију и постане закивачица. Добила је посао на монтажној траци за изградњу авиона Б-17 и објаснила колико је посао био узбудљив, рекавши: „Највеће узбуђење — не могу да вам опишем — било је када је Б-17 сишао са монтажне траке. Не бисте могли да поверујете какав осећај је то био. Успеле смо!" [8]

Многе жене које су се запослиле у овом периоду су биле су мајке и често су удруживале снаге како би заједно одгајиле своје породице. Окупљале су се у групе и заједно обављале кућне послове као што су кување, чишћење и прање веша. Многе жене које су имале малу децу су делиле станове и куће са другим породицама како би могле да уштеде време, новац, режије и храну. Ако би обе жене радиле, онда би радиле у различитим сменама како би могле наизменично да брину о деци.

Обављање ових послова не само да је женама омогућило да стекну аутономиују, већ је проширило њихова сопствена мишљење и очекивања о женским дужностима и способностима. Када су жене прихватиле изазове радне снаге, наставиле су снажно да се боре и напредују ка остваривању једнаких права између полова. Међутим, овакав став био је сматран неприродним и непримереним када су мушкарци почели да се враћају кућама из рата, што је владине институције подстакло да покрену још једну пропагандну кампању, позивајући жене да се "врате у нормалу". [9]

СТАВИ НА КРАЈ Током 1944. године, када се чинило да је победа за савезничке снаге осигурана, пропаганда коју је спонзорисала америчка влада се променила тако што је почела да подстиче жене да се врате обављању кућних послова и наставе да буду домаћице. Касније, многе жене су се вратиле традиционалним пословима, као што су службеничке или административне позиције, упркос томе што су оклевале да се поново упусте у мање плаћене области. [10] Међутим, неке жене наставиле су да раде у фабрикама. Укупан проценат жена у радном односу пао је са 36% на 28% током 1947. године. [11]

Преузимање послова током Другог светског рата довело је до поделе мишљења опште јавности по питању положаја жена у друштву: да ли треба подстицати жене да наставе да буду домаћице и мајке или их треба подржати при налажењу посла како би могле да помогну држави уколико то буде потребно? [7]

 
Жена која управља стругом (1942. година)

Иако је већина жена током Другог светског рата почела да обавља занате у којима су доминирали мушкарци, од њих се очекивало да се врате својим свакодневним кућним пословима када се мушкарци врате из рата. Владине кампање које су циљале на жене биле су усмерене искључиво на домаћице, вероватно зато што би већ запослене жене саме прешле на боље плаћене „основне” послове, [12] или можда зато што се претпостављало да ће већина њих бити домаћице. [13] Једна владина реклама је гласила овако: „Можете ли да користите електрични миксер? Ако је тако, онда можете научити и да управљате бушилицом“. [14] Пропаганда је била усмерена и на њихове мужеве, од којих многи нису били вољни да подрже такве послове. [15]


Песма о закивачици Роузи

уреди

Термин „Закивачица Роузи“ је први пут употребљен 1942. године у истоименој песми коју су написали Ред Еванс и Џон Џејкоб Лоб . Песму су снимили бројни извођачи, укључујући и популарног фронтмена биг бенда, Кajа Кајзера (Kay Kyser) када је постала национални хит. [16] Такође ју је снимила и Р&Б група Четири вагабонда (енгл. The Four Vagabonds). [17] Песма приказује "Роузи" као неуморну радницу на монтажној траци, која је одликована наградом Продукција Е (енгл. Production E), радећи свој део посла како би помогла америчким ратним напорима. [18]

О идентитету "праве" Закивачице Роузи се не зна много. Потенцијалне инспирације за њен лик су:

  • Розина "Рози" Бонавита (Rosina "Rosie" Bonavita) која је радила за Convair у Сан Дијегу, Калифорнија . [19] [20] [21]
  • Розалинд П. Валтер (Rosalind P. Walter), која наводно потиче из богате породице и која је радила у ноћној смени на изградњи ловца Ф4У корсер. Касније током живота, Волтер је била филантроп, члан одбора јавне телевизијске станице ВНЕТ (енгл. WNET) у Њујорку и рани и дугогодишњи сарадник емисије интервју са Чарли Роузом (енгл. Charlie Rose talk show). [22]
  • Аделин Роуз О'Малеј (Adeline Rose O'Malley), закивачица у Боинговој фабрици у Вичити. [23]
  • Роуз Вил Монро (Rose Will Monroe), закивачица у фабрици авиона Вилов Ран (енгл. Willow Run) у Ипсилантију, у Мичигену; правила је Б-24 бомбардере за ваздушне снаге америчке војске. [24] Рођена је у округу Пуласки, у Кентакију, [25] [26] [27] 1920. године, а преселила се у Мичиген током Другог светског рата. Песма "Закивачица Роузи" је већ била популарна [2] када је Монро изабрана да представи њен лик у промотивном филму о ратним напорима код куће. [28] „Роузи“ је након тога постала једна од најпознатијих икона тог доба. Филмови и постери у којима се појављивала коришћени су да подстакну жене да преузму мушке послове у знак подршке ратним напорима. Са својих 50 година, Монро је остварила свој сан о летењу када је добила пилотску дозволу. Године 1978. приликом полетања у свом малом елисном авиону, дошло је до отказивања мотора при чему се авион срушио. Монро је преживела али су последице несреће резултирале губитком једног бубрега и вида на левом оку, што је окончало њену летачку каријеру. Преминула је од отказивања бубрега 31. маја 1997. године, у Кларксвилу, Индијани, у 77. години живота. [16]


Друге познате закивачице:

  • У Канади је 1941. године Вероника Фостер (Veronica Foster) постала заштитно лице постера Ronnie, the Bren Gun Girl који је за циљ имао да подстакне жене на рад у фабрикама за производњу муниције и оружја. [29]
  • Драмски филм из 1944. године, Rosie the Riveter, сниман по лику Роузи и у ком је глумила Џејн Фрејзи као Росалинд „Роузи“ Ворен.
  • Елинор Ото (Elinor Otto), позната као „последња закивачица Роузи“, градила је авионе пуних 50 година, да би се на крају пензионисала у својој 95 години живота. [30]

Утицај

уреди

Током Другог светског рата

уреди
 
Тим мушкараца и жена за закивање који раде на кокпиту авиона Ц-47 у фабрици North American Aviation (1942. година)

Према Енциклопедији америчке економске историје, „закивачица Роузи“ инспирисала је друштвени покрет који је резултирао повећањем броја запослених Американки са 12 милиона на 20 милиона до 1944. године, што је повећање од 57% у односу на 1940. годину. До 1944. године, у одбрамбеној индустрији радило је 1,7 милиона неожењених мушкараца између двадесете и тридесет четврте године живота, док је у истом старосном опсегу било запослено чак 4,1 милиона неудатих жена. [31]

Иако се имиџ „закивачице Роузи“ одражавао на индустријски рад заваривача и закиваца током Другог светског рата, већина запослених жена у том периоду је обављала послове и ван фабрике у свим осталим секторима привреде. Оно што је највише ујединило ове жене јесте њихово искуство -------- доказале су како себи, тако и земљи, да и те како могу да обављају „мушке послове” и да их добро раде. [32]

Године 1942, само у периоду између јануара и јула, послодавци су подигли процену удела послова који би били „прихватљиви“ за жене са 29% на чак 85%.[тражи се извор]</link>[ <span title="This claim needs references to reliable sources. (August 2007)">потребно навођење</span> ] Афроамериканке су биле неке од оних које су највише погођене потребом за радницама.[тражи се извор]</link>Речено је да је процес заједничког рада белаца и црнаца у то време подстицао рушење друштвених баријера и здраво препознавање различитости. [32]

Период после Другог светског рата

уреди
 
Жене које раде на бомбардеру, Компанија Douglas за производњу авиона, Калифорнија (1942. година)

Жене су брзо одреаговале на закивачицу Роузи која је успела да их убеди да имају патриотску дужност да уђу у радну снагу. Неки тврде да је она заувек пружила шансу женама да постану део радне снаге, док други то оспоравају, напомињући да су многе жене отпуштене после рата и да су њихове послове добили војници који су се вратили. [33] Ови критичари тврде да се, када је склопљен мир, мало жена вратило на своје ратне положаје код је већина одлучила да настави да ради у домаћинству или се пребацила на занимања полно предодређене природе као што су канцеларијски и услужни послови. [34]

Према неким историчарима је Други светски рат представљао велику прекретницу за жене јер су оберучке подржавале ратне напоре, док други историчари наглашавају да су промене биле привремене и да се одмах по завршетку рата од жена очекивало да се врате традиционалним улогама супруге и мајке. Трећа група је истакла како је значај промена које је рат донео дугорочан и како је обезбедио основу за савремени женски покрет. [35] Леила Ј. Руп (Leila J. Rupp), у својој студији о Другом светском рату, написала је: „Први пут, радница је доминирала јавним имиџом“. [36]

Након рата, када је широм света завладао мир, жене су масовно отпуштене са својих послова у фабрикама. [35] Све „Роузи“ жене и генерације после њих су знале да је рад у фабрикама заправо права могућност за жене, иако се на тржишту рада у тако великим размерама нису поново појавиле тек до 1970-их. До тада је запосленост у фабрици била у паду широм земље. [37]


ЕЛИНОР ОТО референца 28, ПРЕБАЧЕНА ИЗНАД

Омажи

уреди
 
"Варилац Венди" у бродоградилишту у Сан Франциску


Према Rosie the Riveter Пенија Колмана, постојала је и, врло кратко, „варилац Венди“ заснована на Џенет Дојл, радници у компанији за бродоградњу Ричмонд Шипјардс (енгл. Kaiser Richmond Liberty Shipyards) у Калифорнији. [38]:68 

Шездесетих година прошлог века, холивудска глумица Џејн Витерс је стекла славу као „Жозефина водоинсталатерка”, лик у дуготрајној и популарној серији телевизијских реклама за прашак за чишћење Comet која је трајала све до 1970-их. Њен лик је заснован на оригиналном лику "Роузи". [39]

Један од бродова компаније Carnival Circus Line, Carnival Valor, има ресторан који се налази на палуби са базеном под називом Роузин ресторан (Rosie's restaurant). Ресторан је отворен због одавање почасти Роузи, али садржи и уметничка дела која приказују другу врсту производње и рада током Другог светског рата.

Певачица Пинк је 2010. одала почаст Роузи тако што се обукла као она за потребе снимања музичког спота за песму Raise Your Glass.

Сликовница из 2013. године, Rosie Revere, Engineer од ауторке Андрее Беати, приказује Роузи као „Велику тетку Роуз“ која је „давних дана радила на изградњи авиона“. Она инспирише Роузи Ривир (Rosie Revere), младу јунакињу књиге, да настави да тежи ка томе да постане врхунски инжењер упркос раним неуспесима. Роуз је приказана како држи штап за ходање направљен од закованог авионског алуминијума. [40]

Певачица Бијонсе одала је почаст Роузи у јулу 2014. године, обукавши се као она и позирајући испред слогана Ми то можемо!. Овај гест сакупио је преко 1,15 милиона лајкова и изазвао је мању контроверзу када га је лист Гардијан (eng. The Guardian) критиковао. [41]

Остале недавне културне референце укључују непријатељског типа „Велики тата“ по имену „Роузи“ у видео игрици BioShock, [42] наоружаног пиштољем за заковице. Постоји лик из ДЦ стрипова који се зове Rosie the Riveter, који користи пиштољ за заковице као оружје (први пут се појављује у Green Lantern vol. 2, бр. 176, мај 1984.). У видео игрици Fallout 3 налазе се билборди на којима су „Роузи“ жене које склапају атомске бомбе док пију Нука-Колу (eng. Nuka-Cola).

Препознатљивост

уреди
 
Састављање дела авионског крила, Форт Ворт, Тексас, октобар 1942. године

<a href="https://en.wikipedia.org/wiki/The_Life_and_Times_of_Rosie_the_Riveter" rel="mw:ExtLink" title="The Life and Times of Rosie the Riveter" class="cx-link" data-linkid="215">The Life and Times of Rosie the Riveter</a> ауторке Кони Филд (Connie Field) је 65-минутни документарац из 1980. године који говори о упознавању са „мушким пословима“ током Другог светског рата. <a href="https://en.wikipedia.org/wiki/Rosies_of_the_North" rel="mw:ExtLink" title="Rosies of the North" class="cx-link" data-linkid="217">Rosies of the North</a> је документарни филм Националног филмског одбора Канаде из 1999. године о канадским „Роузи женама“, који су правиле борбене авионе и бомбардере у канадској фабрици аутомобила и ливнице, [43] где је Елси Мекгил (Elsie MacGill) такође била главни инжењер аеронаутике.

Историјски роман Џона Кроулија (John Crowley) из 2009. године, Четири слободе о ратној индустрији проучава стварне услове рада многих индустријских радница. „Закивачица Роузи“ се често помиње.

 
Постер Ми то можемо!, од Џ. Хауарда Милера, пројектован је као инспиративна слика за подизање морала радница.

Вестингхоусе постер

уреди

Године 1942, координациони одбор за ратну производњу компаније Westinghouse ангажовао је Џ. Хауарда Милера, уметника из Питсбурга, да направи серију постера за ратне напоре. Један од ових постера постао је чувена слика Ми то можемо!, слика са ликом који ће тек након рата добити име „закивачица Роузи“. Сматра се да је Милер направио свој Ми то можемо! постер према снимљеној фотографији службе United Press International на којој је приказана млада радница, за коју се погрешно наводи да је то фотографија ратне раднице у Мичигену Џералдин Хоф (Geraldine Hoff). [44]

Магазин The Saturday Evening Post

уреди

  Слика Нормана Роквела "закивачица Роузи" добила је масовну дистрибуцију на насловној страни листа <a href="https://en.wikipedia.org/wiki/The_Saturday_Evening_Post" rel="mw:ExtLink" title="The Saturday Evening Post" class="cx-link" data-linkid="277">The Saturday Evening Post</a> на Дан сећања, 29. маја 1943. године. Роквелова илустрација приказује снажну жену која узима паузу за ручак са пиштољем за заковице у крилу и испод своје мокасине копију манифеста Адолфа Хитлера, Меин Кампф . На њеној кутији за ручак пише "Рози"; гледаоци су брзо препознали да је то "Росие тхе Риветер" из познате песме. [45]

Роквел, најпознатији амерички популарни илустратор тог времена, засновао је позу своје „Рози“ на Микеланђеловој слици Пророк Исаија из 1509. са плафона Сикстинске капеле . Роузи у левој руци држи сендвич са шунком, а њен плави комбинезон красе значке и дугмад: дугме даваоца крви Црвеног крста, бело дугме „В за победу“, игла Мајке Плаве звезде, Војно-морнарска Е служба игла за продукцију, две бронзане награде за цивилну службу и њен лични идентитет. [46]

Роквелов модел је била становница Вермонта, 19-годишња Мери Луиз Дојл [47] која је била телефонска оператерка у близини места где је Роквел живео, а не закивачица. Роквел је насликао своју "Рози" као већу жену од свог модела, а касније је телефонирао да се извини. [46] Међутим, према две Дојлове читуље, „двадесет четири године након што је Дојл позирао, Роквел је послао Дојлу писмо у којем ју је назвао најлепшом женом коју је икада видео и извинио се због дебелог тела на слици. 'Морао сам да направим то. претворите у неку врсту гиганта", написао је он." [47] [48]

  • Наоми Паркер Фралеи
  • Аустралијска женска копнена војска
  • Цанари гирл – Британке које раде у муницији
  • ГИ Генератион
  • Ронние тхе Брен Гун Гирл – ранији [49] канадски еквивалент
  • Руби Лофтус шрафљује прстен за затварање, слика из 1943. која приказује британску ратну радницу
  • Домаћи фронт Сједињених Држава током Другог светског рата
  • Жене у светским ратовима
  • Жене у радној снази Сједињених Држава од 1945. до 1950. године
  • Жене у радној снази
  • Женска копнена војска Америке („фарметтес“)
  • Женска копнена војска – Британски радници на фарми („девојке са земље“)
  • Радна етика
  • Маргарет Бурк-Вајт

Референце

уреди

 

Спољашње везе

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом Seattle Times.
  2. ^ а б Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом LibCon.
  3. ^ Duncan, W. Raymond; Jancar-Webster, Barbara; Switky, Bob (2008). World Politics in the Twenty-first Century Brief (Student choice изд.). Boston: Houghton Mifflin College Div. стр. 268. ISBN 978-0-547-05634-0. 
  4. ^ Adkins Covert, Tawnya J. (2011). Manipulating Images: World War II Mobilization of Women through Magazine Advertising. Lexington Books. ISBN 9780739169261. 
  5. ^ Wolfert, Ira (8. 2. 1942). „Feminine "Grease Monkeys" Girls Tune Up Giant Planes”. The Miami News. стр. 1. 
  6. ^ Keene, Jennifer; Cornell, Saul; O'Donnell, Edward (2013). Visions of America, A History of the United States (2 изд.). Pearson Education Inc. стр. 697—698. ISBN 9780205092666. 
  7. ^ а б Wood, Ursula (2004). „We Can Do It!”. New Moon. 12 (1): 28. Архивирано из оригинала 30. 11. 2016. г. Приступљено 30. 9. 2019. 
  8. ^ Wise (1994). A Mouthful of Rivets: Women at Work in World War II. San Francisco: Jossey-Bass. ISBN 9781555427030. „The biggest thrill- I can't tell you- was when the B-17s rolled off the assembly line. You can't believe the feeling we had. We did it!” 
  9. ^ Ford, L.E (2014). „Rosie the Riveter”. Facts on File Library of American History. (2nd ed.) — преко Encyclopedia of women and American politics. 
  10. ^ Honey 1984
  11. ^ Keene, Jennifer; Cornell, Saul; O'Donnell, Edward (2013). Visions of America, A History of the United States (2 изд.). Pearson Education Inc. стр. 698. ISBN 9780205092666. 
  12. ^ Rupp, Leila J. (1978). Mobilizing Women for War. стр. 142. ISBN 0-691-04649-2. 
  13. ^ Honey 1984
  14. ^ Kennett, Lee (1985). For the duration... : the United States goes to war, Pearl Harbor-1942. New York: Scribner. ISBN 0-684-18239-4. 
  15. ^ Yellin, Emily (2005). Our Mothers' War. Free Press. стр. 45. ISBN 0-7432-4514-8. 
  16. ^ а б Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом obit.
  17. ^ „45 discography for Apollo Records”. www.globaldogproductions.info. Приступљено 2022-06-13. 
  18. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом Lib of Cong 1.
  19. ^ Sickels, Robert (2004). The 1940s. Greenwood Publishing Group. стр. 48. ISBN 9780313312991. Приступљено 5. 2. 2013. 
  20. ^ Young, William H.; Young, Nancy K. (2010). World War II and the Postwar Years in America: A Historical and Cultural Encyclopedia, Volume 1. ABC-CLIO. стр. 606. ISBN 9780313356520. Приступљено 5. 2. 2013. 
  21. ^ Ambrose, Stephen E. (2001). The Good Fight: How World War II Was Won. Simon and Schuster. стр. 42. ISBN 9780689843617. Приступљено 5. 2. 2013. 
  22. ^ Kaplan, David A. (28. 9. 2009). „Why business loves Charlie Rose”. Fortune magazine. Архивирано из оригинала 14. 7. 2014. г. Приступљено 2. 9. 2010. 
  23. ^ „Rosie the Riveter at Boeing Plants”. The Wichita Eagle. 5. 9. 1943. стр. 22. 
  24. ^ Across Indiana (на језику: енглески), Приступљено 2020-05-27 
  25. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом Kentucky Library.
  26. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом Pulaski.
  27. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом NY State Assy.
  28. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом obit rootsweb.
  29. ^ „Ronnie the Bren Gun Girl”. Toronto Star. 15. 3. 2010. Архивирано из оригинала 9. 3. 2014. г. Приступљено 8. 4. 2013. 
  30. ^ Nittle, Nadra (25. 10. 2014). „'Last Rosie the Riveter,' Elinor Otto of Long Beach, to be honored”. presstelegram.com. Press-Telegram: Veteran Affairs. Архивирано из оригинала 5. 4. 2015. г. Приступљено 31. 3. 2015. 
  31. ^ Starr, Kevin (2003). Embattled Dreams: California in War and Peace, 1940–1950. Oxford University Press. стр. 129. ISBN 0-19-516897-6. 
  32. ^ а б Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом Ware.
  33. ^ Lapsansky-Werner, Emma J. (2011). United States History: Modern America. Boston, MA: Pearson Learning Solutions. стр. 361—362. ISBN 9781256076056. 
  34. ^ Honey, Maureen (1984). Creating Rosie the Riveter: Class, Gender, and Propaganda during World War II. Amherst: University of Massachusetts Press. ISBN 9780870234439. 
  35. ^ а б Litoff, Judy (2005). „Rosie the Riveter”. Ур.: Resch, John. Americans At War: Society, Culture, and the Homefront. 3. Detroit: Macmillan Reference USA. стр. 171—174. ISBN 978-0-02-865806-3. 
  36. ^ Rupp, Leila J. (1978). Mobilizing Women for War: German and American Propaganda, 1939–1945. Princeton: Princeton U.P. ISBN 0-691-04649-2. 
  37. ^ Bureau of Labor Statistics (DOL) (1972). Occupational Employment Statistics, 1960-70 (PDF) (Извештај). стр. 1. Приступљено 28. 3. 2024. 
  38. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом colman.
  39. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом Josephine.
  40. ^ Beaty, Andrea. „Rosie Revere, Engineer”. Архивирано из оригинала 6. 5. 2015. г. Приступљено 7. 5. 2015. 
  41. ^ Winson, Rebecca (23. 7. 2014). „Sorry Beyoncé, Rosie the Riveter is no feminist icon. Here's why”. The Guardian. Архивирано из оригинала 26. 1. 2017. г. Приступљено 6. 4. 2015. 
  42. ^ 2K Staff. „BEYOND THE SEA: The Beginnings Of BioShock's Big Daddy”. 2K Games. Архивирано из оригинала 17. 8. 2016. г. Приступљено 29. 7. 2016. 
  43. ^ „Rosies of the North”. Documentary film. National Film Board of Canada. 1999. Архивирано из оригинала 6. 10. 2014. г. Приступљено 3. 10. 2014. 
  44. ^ „Tale of two Rosie the Riveters untangled”. Lansing State Journal. Приступљено 2016-03-01. 
  45. ^ Young, William H.; Young, Nancy K. (2010). World War II and the Postwar Years in America: A Historical and Cultural Encyclopedia. 1. ABC-CLIO. стр. 606. ISBN 978-0-313-35652-0. 
  46. ^ а б Fischer, David Hackett (2005). Liberty and Freedom. America, a cultural history. 3. Oxford University Press. стр. 537—538. ISBN 0-19-516253-6.  Грешка код цитирања: Неисправна ознака <ref>; назив „Fischer2005” је дефинисано више пута с различитим садржајем
  47. ^ а б „Mary Doyle Keefe: Telephone operator who became the model for Norman”. The Independent (на језику: енглески). 2015-05-13. Приступљено 2021-08-06. 
  48. ^ Connecticut, Associated Press in Hartford (2015-04-22). „Mary Doyle Keefe, model for Norman Rockwell's Rosie the Riveter, dies at 92”. the Guardian (на језику: енглески). Приступљено 2021-08-06. 
  49. ^ Online MIKAN no. 3195801 (1 item), мај 1941, Архивирано из оригинала 2010-05-22. г., Приступљено 27. 10. 2012 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Relucesco/Закивачица_Роузи&oldid=28331628”