Два Чиниоца робе: употребна вредност и вредност (супстанција вредности и величина вредмости)
Богатство друштава у којима влада капиталистички начин производње испољава се као огромна збирка роба, појединачна роба као његов основни облик. Због тога ће наше истраживанје почети анализом робе.
Роба је пре свега спољашњи предмет, ствар која својим својствима задовољава људске потребе ма које врсте. Свеједно је какве су природе ове потребе, нпр. потичу ли из стомака или из фантазије. Ту се не поставља ни питање како ствар задовољава потребу људи, да ли непосредно, као средство за живот, тј. као предмет потрошње, или непосредно, као средство за производњу.
Свака корисна ствар, као железо, хартија итд., може се посматрати с две тачке гледишта: по квалитету и по квантитету. Свака таква ствар целина је многих својствава, те се може искоришћавати са разних страна. Откривати те разне корисне стране, а тиме и разнолике начине за употребљавање ствари, историјски је чин. Тако је и са проналажењем друштвених мера за квантитет корисних ствари. Различност робних мера потиче из различите природе предмета које треба мерити, а делом из споразума.
Корисност неке ствари чини ту ствар употребном вредношћу. Али та корисност не лебди у ваздуху. Условњена својствима самог робног тела, она без њега не постоји. Због тога је само робно тело, као железо, пшеница, дијамант, итд., употребна вредност или добро. Овај карактер ствари не зависи од тога да ли присвајање њених употребних својстава стаје човека много или мало рада. Кад посматрамо употребне вредности, вазда претпостављамо њихову квантитавну одређеност, као туце часовника, аршин платна, тона железа, итд. Употребне вредности роба чине грађу посебне научне гране – позневања роба. Употребна вредност остварује се само употребом или трошењем. Употребне вредности чине материјалну садржину богатства ма какав му био друштвени облик. У друштвеном облику који ми имамо да истражимо оне се испољавају и као материјални носиоци разменске вредности.
Разменска вредност испоњава се пре свега као квантитативни однос, као сразмера у којој се употребне вредности једне врсте разненјују за употребне вредости друге врсте, а то је однос који се стално мења са временом и местом. Отуд разменска вредност изгледа нешто случајно и чисто релативно, некакава роби унутрашња, иманентна вредност(валеур интринсекуе), изгледа, дакле контрадиктио ин адџекто. Размотримо ствар ближе.
Нека роба, нпр. 1 квартер пшенице, размењује се за x масти за обућу, или за y свиле, или за з злата итд., једном речи за друге робе у најразличитијим сразмерама. Пшеница има, дакле, разнолике разменске вредности, а не само једну једину. Али пошто x масти за обућу, а исто тако y свиле, исто тако з златаитд. Јесу разменска вредност једног квартера пшенице, то и x масти за обућу, y свиле, з злата итд. Морају бити међу собом разменљиве или по величини једнаке разменске вредности. Из овога излази прво: важеће разменске вредности једне исте робе изражавају нешто једнако. А друго: раземнска вредност може уопште бити само начин изражаванја, појавни облик неке садржине која се од нје даде разликовати.
Узмимо затим две робе, нпр. Пшеницу и железо. Ма у ком се односу вршила нјихова размена, он се увек може приказати једначином у којој се дата количина пшенице изједначује с неком количином железа; нпр. 1 квартер пшенице = а центи железа. Шта нам ова једначина казује? Да у двема различитим стварима, у 1 квартеру пшенице као и у а центи железа, постоји нешто заједничко исте величине. А то значи да су обе једнаке нечем трећем што само собом није ни једно ни друго. Мора, дакле, бити могуће д се и једно и друго, уколико су разменске вредности, сведе на то треће.
Илустроваћемо ово једним простим примером из геометрије. Да би се одредиле и успоредиле површине свих праволинијских ликова, растављају се ови на троуглове. Ам троугао своди се на израз који је сасвим различит од његова видлјива лика – на половину нјегове основе и висине. Исто тако се разменске вредности роба имају свести на нешто заједничко, од чега оне представљају већу или мању количину. То заједничко не може да буде неко геометријско, физичко, хемијско или неко друго природно својство роба. Уопште, њихове телесне особине долазе у обзир само уколико их чине употребним вредностима. Али, са друге стране, баш је апстрховање од њихових употребних вредности оно шта очигледно карактерише однос рзмене роба. У оквиру нјега ваља једна употребан вредност тачно колико и свака друга, само ако је има у правој сразмери. Или како вели стари Барбон:
Ова врсат робе добра је колико и она ако јој разменска вредност исте величине. Нити постоји разлика, нити има мопгућности да се разликују ствари које иамју разменсу вредност једнаке величине.
Као употребне вредности робе су у првом реду различитог квалитета, а као разменске вредности могу да буду једнино различитог квантитета, према томе не садже ни атома употребне вредности.
Ако сад оставимо по старни употребу вредност робних тела онда им остаје још само једно својство: да су производи рада. Али нам се и производ рада већ у руци изменио. Апстрахујемо ли љјегову употребну вредност, ми смо апстраховали и његове телесне саставне делове и облике који га чине употребном вредношчу. Сад он није више ни сто, ни кућа, ни пређа ни икоја друга корисна ствар. Сва његова чулна својства изгубила су се. Сад он више није ни производ столарског, ни грађевинарског, ни прелачког ни икојег другог одређеног производног рада. Ишчезне ли корисни карактер производа рада, ишчезнуо је и корисни карактер радова које они представљају, изгубили су се, дакле, и различити конкретни облици тих радова, не разликују се више, већ су сви скупа сведени на једнак људски рад, на апстрактни људски рад.
Да видимио сад шта је остало од производа рада. Једино што је од њих преостало јесте иста аветињска предметност, проста грушавина безразличног лјудског рада, тј. утрошка лјудске радне снаге без обзира на облик њеног трошења. Те ствари представљају још само то да је на њихово произвођење утрошена људска радна снага, да је у њима нагомилан њудски рад. Као кристали ове друштвене супстанције, која им је заједничка, оне су вредности – робне вредности.
У самом односу размене јавила нам се разменска вредност роба као нешто потпуно независно од њихобих употребних вредности. Ако сад стварно апстрахујемо употребну вредност производа рада, добићемо њихову вредност како смо је малочас одредили. Према томе, оно заједничко шта се показује у односу размене или у разменској вредности робе јесте нјена вредност. Далји ток истраживања вратиће нас на разменску вредност као на на нужни начин изражаавања, односно појавни облик робне вредности, коју напре ипак морамо посматрати независно од тог облика.
Нека употребна вредност или добро има, дакле, вредност само зато што је у њој (односно у њему) опредмећен или материјализован апстрактни људски рад. Па како да се мери величина њене (односно његове) вредности? Количином супстанције која ствара вредност а која се садржи у њој (односно њему) – радно време опет има своје мерило у одређеним деловиам времена, као шта су час, дан итд..
Пошто количина рада утрошеног на време проивођења неек робе одређује њену вредност, могли би изгледати да роба неког произвођача има утолико већу вредност уколико је он лењи и неумешнији, јер му је због тога потребно више времена за њену израду. Али рад који саћињава супстанцију вредности једнак је људски рад, утрошак је исте људске радне снаге. Укупна друштвена радна снага која се испоњава у вредностима робног света важи овде као једна иста људска радна снага, иако се састоји из небројених индивидиуалних радих снага. Свака од ових индивидуалних радних снага иста је људсак радна снага као и свака друга уколико има карактер једне друштвене просечне радне снаге, уколеке делује као таква друштвена просечна радна снага, па, дакле, и уколико јој за произвођење извесне робе треба само просечно, потребно, или друштвено потребно радно време. Друштвено потребно радно време које се изискује да би се, уз постојеће друштвено – нормалне услове производње и уз просечни друштвени ступањ умешности и интензивности рада, израдилакоја било употребна вредност.
Споменице и захвалнице уреди
|
