Корисник:ZarkoNS/Водовод Нови Сад
Од краја 17 века до 1748. уреди
Историски списи говоре да су први становници Новог Сад, тачније Петроварадинског шанца, док су се борили са Дунавом и мочварним земљиштен како би га претворили у плодно тло за развој насеља пили углавном воду из реке. Међутим, већ тада се јавио проблем са водом из Дунава, која је наручито приликом високог водостаја била мутна. Управа Шанца је тада позвала стручњаке – бунарџије из Петроварадина и Мајура, да копају бунаре и науче локално становништво да и они копају. Јавни бунари копани су најчешће на раскрсницама и били су дубоки десет метара. Ови бунари на ђерам имали су ограду од дасака и били су укопани стубови, спречавајући прилаз колима. Богатији становници, нарочито они из главне улице копали су бунаре у својим кућама и један од њих ископан 1720.године је сачуван до данас у кући на углу Змај Јовине и Дунавске. Бунари су копани, али су први Новосађани и даље радије користили дунавску воду јер је била боља за прање и кување. Тада се у вароши појавило и једно ново занимање - путунџије. Они су у коњским запрегама, у великим бурадима, доносили воду са Дунава и продавали је. Ово занимање се одржало до почетка XX века, с тиме што су путунџије касније носили и воду са бунара, попут великог јавног бунара на данашењм Тргу републике поред Рибље пијаце.
Од 1748. до 1892. године уреди
Број бунара је растао,али су Новосађани непрестано пили и дунавску воду и после неколико година добијања статуса слободног краљевског града 1748. године Нови Сад 1759. године уводи звање варошког физика (лекара), који се бринуо о јавним бунарима којих је све више било јер се град развијао. Све до 1848. године темпо изградње Новог Саданије јењавао. Пред бомбардовање 1849. године град броји око 20. 000 хиљада становника и 2.812 кућа. После бомбардовања остало је око 6000 становника и 808 кућа. Био је то тежак ударац и Новом Саду је требало 20 година да се опорави. У годинама после бомбардовања приступило се чишћењи и дезинфекцији бунара, као и изградњи нових уличних бунара на ђерам и дворишних бунара, по најновијој америчкој технологији, на шмрк, са два зупчаника и великим точком замахачем.
Од 1892. до 1945. године уреди
Иако су тада већ бележене епидемије разних болести изазваних пијењем воде из Дунава, тек епидемија колере из 1892. године ће натерати Магистрат да крене са озбиљним решавањем питање снабдевања града водом. Тада се почиње бушење артерских бунара што ће се наставити наредних деценија. Пре тога је одбачен пројекат градског физика Младен Јојкић који је предвиђао да се гради водовод који би се снабдевао водом из реке. Истовремено са градњом аретерских бунара кренуће се и са испитивањима извориша воде и једини повољан извор је нађен на Клиси. Избијање Првог светског рата је и поред направљеног пројекта спречио градњу водоводне мреже. После усласка Новог Сада у састав Краљевине СХС, наставиће се расправе унутар градске власти да се направи водовод, али ништа од тога неће бити постигнуто, при чему се даље водила и раправа дали узимати воду из Дунава или из подземља. Пројекти се пишу и потом одбацују и тако у круг до избијања Другог светског рата. Крај овог сукоба Нови Сад је дочекао без градског водовода, са 1000 кућних и 106 јавних бунара.
Од 1945. до 1965. уреди
Нова власт одмах је почела са прављењем пројеката градње водовода јер је постојала могучност добију опрему из програма Уједнињених нација за помоћ и обнову (УНРРА). Инжењер Душан Злокас је направио пројекта и предложио да се град снабдева водом из реке. Опрема је стигла, не баш у довољној мери и почели су радови на градњи доводника кроз Улицу херој Пинкија и Цара Душана, али су радови касније обустављени и приступило се изградњу “Малог водовода” на Малом Лиману .Овај део града је изабран јер се ту налазио велики број државних инстиуција, али и што није постојала могучност бушења нових бунара,а поред је Железница већ имала посторјење које је извлачило водо из реке. Током 1950. и 1951. су обављене припреме за градњу мреже и посторјење за пречишћавање воде. У другој половини тачније 10.октобра 1953. почеће да ради Мали водовод дуг девет клиометара тако што је грађанима пуштана у мрежу прерађена вода из Дунава,а наредних година пошто се почело са копањем бунара и подземна вода. Тада се и даље водила расправа око тога коју воду користити и коначно је донета одлука да се иде на подземне воде, јер је то показало искуство Београда,а откривена су и изворишта која и данас снабедавју град водом, Штранд и потом Петроварадинска ада, јер су се амо радила испитивања за нови мост-Жежељев.Тих година, велики број грађана ће одбијати да се приклучује на водоводну мрежу јер су сумњали у квалитет Дунавске воде, што се и показало оправданим и самим тим је град и због тога коначно напустио концепт захватања воде из реке, сем у делекој будућности када извришта небуду довољна. Већ 1958. године саграђен је аератор за одгвожђавање и избушен, на обали Дунава, први нортон-бунар. Ускоро је око 40% воде добијано из бунара. Бунарска вода све више преузима примат, да би се, већ 1965. године, прекинуло са узимањем воде из Дунава. Прелази се на снабдевање водом путем рену-бунара и приви се граде на Штранду.
Од 1965. до данас уреди
Градски водовод ће се у наредним деценијама развијати равномерно,а тек половином осамдесетих завршетком изворишта Петровардинске аде и Ратног острва биће подмирене потребе града за водом и престаће несташице којих је било годинама пре тога.
Избор уреди
ЈКП "Водовод и канализација" Нови Сад http://www.vodovod-ns.rs/