Подрињски и средњобосански рударски базен у XIV веку Подрињски рударски базен
Подрињски рударски базен познат је по врло развијеном рударству још у римско доба. Овај базен обилује разним рудама, посебно рудом сребра и олова, а његови рудници веома рано су постали активни. Наиме, Саси су, изгледа, прешли из Рудника у српски део Подриња и отпочели рударске радове почетком XIV века.
Трешњица је рудник који је први прорадио. У дубровачкој архивској грађи забележена је 1312-1313. године, а касније се више не помиње у изворима. Рудник и насеље налазили су се на речици Трешњици, десној притоци реке Дрине, где и данас има доста трагова старог рударства.
Липник је, по настанку, други рудник у Подрињском базену, а у документима је наведен 1319. године. Средином XIV века (1346) у Липнику је постојала католичка парохија. Овај рударски трг смештен је југоисточно од Трешњице, у њеној непосредној близини. Ту се налази локалитет Велики Мајдан, где је, после Сребренице, нађено највише остатака старог рударства: подземни радови, алат и прибор (витлови, лампе), троскишта и др. Остаци окана су веома бројни и иду до дубине од 187 м испод површине. Липник, као и Трешњица, више се не помињу у изворима, али рударство у овом крају није замрзло средином XIV века.
Рударска активност померенаје у оближњу Црнчу, где су Дубровчани били настањени 1367. године. Поред Дубровчана, у Црнчи је било и Саса, а у њеним рудницима копани су сребро и бакар током наредних деценија, односно све до пада ових крајева под турску власт.
Око Црнче су били расути многи рударски радови, а неки од њих и данас су видљиви. Остаци рударских поткопа постоје око Крупинске реке, на месту званом Црвени или Црвење. Окна су била на потесу Лазе у Бијелим водама, затим код села и реке Велика река, на месту Мајдан, код потока Брезовице и др. Гомиле троске налазе се око Крупинске реке, потока Брезовице, Рудног потока итд. У Црнчи постоје и локалитети који подсећају на рударски и привредни карактер овог краја, као на пример, Руде и Дугање. Источно од Црнче налази се Постење, а северно Јагодња Глава, где такође има трагова старог рударства.
Гвоздена руда
Гвоздена руда добијала се на многим местима у Србији и Босни. Осим тога, у свим рудницима среброносног олова производило се гвожђе. Јер, да би се дошло до среброносног олова морало се копати кроз шешир од гвоздених руда. Производња гвожђа у овим рудницима била је веома развијена, али је углавном подмиривала локалне потребе, пре свега, служила је за израду рударског алата и прибора. Производња гвожђа остала је највероватније на нивоу занатске делатности, којом су се бавили ковачи. Међутим, и занатлије су унапредиле производњу па су, поред обичног гвожђа, израђивале и челик. Цар Душан је поклонио манастиру Светих Арханђела код Призрена ковача „са колом гвозденим“ и обавезом да даје цркви „70 над мерних гвожђа“ (надо је количина једног топљења гвожђа) и „близнице" (челик) колико је цркви потребно.
Познато је да трговина гвожђем није била исплатива због високих превозних трошкова. Стога је о рудницима гвожђа остало мало сведочанстава у писаним изворима. У првој половини XIV века у српским повељама изричито се помињу рудници и топионице гвожђа у Глухој Васи код Новог Пазара, Алтину код манастира Дечана и на Трстеној на падинама Копаоника код Косовске Митровице. Рудник у Алтину припадао је манастиру Дечанима, а рудник на Трстеној манастиру Светих Арханђела код Призрена.
Глуха Вас, касније Глухавица, најпознатији је рудник гвожђа у средњовековној Србији. Налазио се око 20 км јужно од Новог Пазара. Први пут се помиње у Светостефанској повељи краља Милутина из 1314-1316. године. Наиме, овом повељом српски краљ је предао у посед манастиру Бањској Глуху Вас, топионицу и рударе (И Глуха вас, коло все и с рудари), а такође и дохотке који су раније припадали владаоцу. Наредних година краљ Стефан Дечански поново је располагао рудником, а приходи од њега давани су манастиру Дечанима (и да узимају на всакогодиште у Глухој Васи по 50 нади гвожђа). Рудник је и даље наставио са производњом и прерадом гвожђа. Судећи по дубровачкој архивској грађи, Глухавица је била позната као трговачко место са царином, а такође и као седиште кадије крајем XIV и у првој половини XV века.
Стари рударски радови у Глухој Васи одвијали су се на два места: први и најобимнији био је на левој страни Ковачке реке, код места званог Рупе, а други у селу Рудје. Остаци некадашњих топионица налазе се на Ковачкој и Смолућкој реци. До сада је евидентирано 10 троскишта.
За разлику од Глухе Васи, рудника који је био активан око једног столећа, Алтин и Трстена касније се више не помињу у изворима.
Рударско подручје североисточне Србије
Рударско подручје североисточне Србије експлоатисано је, за разлику од античког периода, веома мало у средњем веку. Ту се налазио Железник, рудник олова, бакра и гвожђа. Железник у Кучеву, како се наводи у дубровачкој архивској грађи, било је насеље где су већ 1358. године одлазили Дубровчани и трговали оловом. Овај рудник несумњиво је био активан и наредних деценија, али је, изгледа, почетком XV века почео да слаби и опада. Дубровчани истичу да је 1433. године запустео, па га трговци више нису посећивали.
Међутим, још увек се не зна где се тачно налазио рудник Железник. Једни сматрају да је био на речици Железник, која се код Мајданпека улива у Пек, други да је у питању Железник код Београда. Према најновијем мишљењу био је смештен између Авале и Космаја. Наиме, у турским пописима насталим крајем XV и у првој половини XVI века, Железник је „рудник сребра и олова“, као и седиште нахије, а био је између села Стојника, Баба, Парцана и Губеревца. У том крају има неколико топонима који упућују на старе рударске радове. У селу Бабе постоје потеси Колишта и Точак, а у Стојнику Дубока јама.
Средњобосански рударски базен
У босанском делу Подриња центар рударске делатности био је у Сребреници, која се развила недалеко од римске Домавије. Сребреница се јавља у документима 1352. године и већ тада у њој су боравили Дубровчани. До краја XIV века постала је најважнији рудник и најзначајније градско насеље босанске државе. Највећи напредак достигла је под српском влашћу у првој половини XV века. Ту су се окупљали многи страни трговци, посебно Дубровчани, тако да је већ крајем XIV века образована снажна дубровачка насеобина. Сребреница је, као сва важнија рударска места, имала ковницу новца у другој половини XIV века, која је, са мањим прекидима, радила и у првој половини XV века.
Главни производи сребреничких рудника били су сребро и, у нешто мањем обиму, олово. Трагови старе рударске делатности сачувани су на многим местима. У средњем веку постојало је више рударских ревира и топионица. Троскишта се налазе код Градине, на реци Кижевици, Сашкој реци и др. И данас многи топоними сведоче о старој рударској активности: Шпат, Сасе, Витловац, Пећишта, Црвена ријека итд. Сребреница је управо и добила име по богатим налазиштима сребра.
У близини Сребренице развила су се последњих деценија XIV века мања места — Пуста Сребреница и Понор. Пуста Сребреница најпре је наведена у повељи краља Дабише из 1392. године. Као рудник и насеље помиње се и касније, током прве половине XV века. Положај Пусте Сребренице још није утврђен.
Почетак експлоатације босанских рудника не може се тачно одредити. По свему судећи, то је било у првим годинама владавине бана Стјепана II Котроманића (1332-1355). У повељи из 1339. године, којом бан Стјепан II даје Трогиранима слободу трговања, први пут се помињу разни рударски производи — злато, сребро и бакар. У Босни су, као и у Србији, значајну улогу у развоју рударства имали немачки рудари Саси. За сада остаје отворено питање да ли су те руднике отварали Саси из Брскова, односно њихови потомци, или је било нових таласа колониста из Угарске или још даљих земаља.
Средњобосански рударски базен
У средњобосански рударски базен убрајају се рудници Остружница, Фојница и Крешево, а били су богати разним рудама, у првом реду, сребром, затим оловом, бакром и гвожђем.
Остружница је најстарији до сада познати рудник у овом базену. У изворима се први пут јавља 1349. године и већ тада је била настањена Дубровчанима. Овај рудник био је активан само неколико деценија, јер му се од осамдесетих година XIV века губи сваки траг у документима.
Фојница се помиње неколико година после Остружнице, односно 1365. године. Ту су боравили и радили Саси и Дубровчани, који су, између осталог, били и власници рударских окана.
У руднику Крешево производња се одвијала последњих деценија XIV века, а о његовом раду сазнај е се на основу једне забелешке из 13 81. године.
Северно од рударског базена средње Босне, у руднику Тусовачи, копала се гвоздена руда. О Бусовачи постоји само један податак, и то из 1371. године. Гвожђе се ретко извозило с обзиром на његову малу вредност и тешко ће око транспорта путевима који су тада били веома слаби.
Рударски базен североисточне Босне
У рударском базену североисточне Босне почела је интензивна експлоатација олова у другој половини XIV века. Овом рударском базену припадали су, поред чувеног рудника Олово, и рудници Каменица и Ћеће.
Каменица се јавља у изворима 1376, а неколико година касније и рудник Олово (1382). Међутим, Каменица и Олово били су, изгледа, једно насеље. Олово је по богатству својих руда и добило име. Ту се копало олово, које је било квалитетније од осталих врста и звало се „plumbumdulce“ или ре-ђе „plumbumsubtile". Стога се Олово, после Сребренице, врло брзо развило у главни рударски и трговачки центар на читавом босанском подручју. У близини Олова налазио се рудник Ћеће који је познат само на основу извора из 1382. године.
У рударским насељима средњовековне босанске државе сачувани су многи трагови старе рударске делатности, а то су, у првом реду, јаме, затим троске од ископане руде и топоними везани за рударско-техничку терминологију. У околини Фојнице и Крешева установљени су бројни рударски топоними, добрим делом немачког порекла. У оба рударска места сачуван је назив Шћона (од Stollen), а постоје и јазови којим је довођена вода за испирање ископане руде познати под називом јажве. У Фојници се јављају следећи топоними: Рупновци, Сврдловац, Рупе, Осмица, Ашпле (од Haspel— витао за извлачење руде), а у Остружници — Мајдан, Хунтача, Батиште, Златни дол, Рудник и други
Види још Босанско-подрињски кантон Подриње Средњобосански рударски округ Литература
А. Ханџић, Најранији турски извори о рудницима и трговина у Босни, Прилози Института за историју 10, 2 (1974) 155-162.
А. Ханџић, Рудници у Босни од друге половине ХV до почетка ХVII вијека, Прилози за историју Босне и Херцеговине II, Сарајево 1987, 5-38.
А. Ханџић, Рударство и рударски тргови у другој половини ХV вијека, Радови са симпозијума Рударство и металургија Босне и Херцеговине од праисторије до почетка ХХ вијека, Зеница 1999, 283-306
Б. Храбак, Дубровачка рударска и трговачка насеобина у Запланини под Турцима, Наша реч 2 (1951) 50-54
Б. Храбак, Дубровачка насеобина у копаоничком руднику Белом Брду, Огледи 1952, 55-66
Б. Храбак, Дубровачки или босански азур, Гласник Земљаног музеја 9 (1954) 33-42
Категорије
Референце
Медаковић, Дејан (2002). Старо српско рударство. Сима Ћирковић Десанка Ковачевић-Којић Ружа Ћук. line feed character у |publisher= на позицији 14 (помоћ)
Средњобосански кантон (на језику: српски), 2018-11-25, Приступљено 2019-05-21