Лос Анђелес лејкерси

Лос Анђелес лејкерси (енгл. Los Angeles Lakers) амерички је професионални кошаркашки клуб из Лос Анђелеса. Наступају у НБА лиги као дио Пацифичке дивизије у Западној конференцији. Утакмице на домаћем терену играју у Крипто.ком арени, коју дијеле са НБА тимом Лос Анђелес клиперсима, тимом из ВНБАЛос Анђелес спарксима и тимом из НХЛ-аЛос Анђелес кингсима.[10] Једни су од најуспјешнијих тимова у историји НБА, са освојених 17 титула, што је рекорд који дијеле са Бостон селтиксима, за највише освојених титула у историји лиге.[11] Такође држе рекорд и по највећем броју учешћа у великом финалу НБА, закључно са 2022. 32 пута, а и по броју изгубљених финала, 15. Освојили су и први трофеј новоустановљеног НБА купа тријумфом на завршном турниру у Лас Вегасу децембра 2023. године.

Лос Анђелес лејкерси
КонференцијаЗападна конференција
ДивизијаПацифичка дивизија
Основан1947.; прије 77 година (1947)
ИсторијаМинеаполис лејкерси
(19471960)
Лос Анђелес лејкерси
(1960—данас)[1][2][3]
ДворанаКрипто.ком арена
ЛокацијаЛос Анђелес, Калифорнија
Боје клубаЉубичаста, златна, црна[4][5][6]
     
Главни спонзорBibigo[7]
ПредјседникЏени Бус
Тим менаџерРоб Пелинка
ТренерЏеј-Џеј Редик
ВласништвоBuss Family Trusts (већински дио)[8]
Џени Бус (контролно власништво)[9]
Филип Аншуц, Едвард П. Роски и Патрик Сун Шјонг (мањински дио)
ПрипадностСаут Беј лејкерси
Прваци18
НБЛ: 1 (1948)
НБА: 17 (1949, 1950, 1952, 1953, 1954, 1972, 1980, 1982, 1985, 1987, 1988, 2000, 2001, 2002, 2009, 2010, 2020)
НБА куп: 1 (2023)
Прваци конференције19 (1972, 1973, 1980, 1982, 1983, 1984, 1985, 1987, 1988, 1989, 1991, 2000, 2001, 2002, 2004, 2008, 2009, 2010, 2020)
Прваци дивизије34
НБЛ: 1 (1948)
НБА: 33 (1950, 1951, 1953, 1954, 1962, 1963, 1965, 1966, 1969, 1971, 1972, 1973, 1974, 1977, 1980, 1982, 1983, 1984, 1985, 1986, 1987, 1988, 1989, 1990, 2000, 2001, 2004, 2008, 2009, 2010, 2011, 2012, 2020)
Повучени бројеви13 (8, 13, 16, 22, 24, 25, 32, 33, 34, 42, 44, 52, 99)
Веб-сајтwww.nba.com/lakers
Домаћи jersey
Team colours
Домаћи
Гостујући jersey
Team colours
Гостујући
Трећи jersey
Team colours
Трећи
Класични jersey
Team colours
Класични

Тим је основан 1947, након куповине угашеног тима — Детроит гемса, који су се такмичили у Националној лиги (НБЛ). Нови тим почео је да игра у Минеаполису, у Минесоти, под именом Минеаполис лејкерси.[12] Као члан НБЛ лиге, тим је освојио титулу 1948, након чега је прешао да се такмичи у ривалској организацији — Кошаркашкој асоцијацији Америке (БАА), гдје је освојио титулу 1948. Лиге НБЛ и БАА су се спојиле 1949. у НБА, а Лејкерси су освојили титулу четири пута у првих пет година од оснивања нове лиге, предвођени Џорџом Мајканом.[13] Током 1950-их, тим је имао финансијских проблема након што је Мајкан завршио каријеру и премјештен је у Лос Анђелес, прије почетка сезоне 1960/61.

Предвођени Елџином Бејлором и Џеријем Вестом, Лејкерси су током 1960-их играли шест пута у финалу и сваки пут су поражени од Бостона, чиме је отпочело њихово ривалство. Године 1968, у тим је дошао четвороструки добитник награде МВП, за најкориснијег играча лиге — Вилт Чејмберлен, а предвођени њиме, Лејкерси су освојили шесту титулу првака укупно и прву у Лос Анђелесу, 1972. Након што су Чејмберлен и Вест завршили каријере, тим је довео Карима Абдул Џабара, који је више пута добио награду за МВП-ија, али Лејкерси нису успјели да се пласирају у финале крајем 1970-их. Године 1979, Џери Бус је купио тим, а на драфту, изабрали су Меџика Џонсона као првог пика, чиме је почело ново златно доба тима.[14]

Са комбинацијом Џонсона и Абдул Џабара, као и тренера — Пета Рајлија, који је дошао 1981. и Џејмса Вордија, који је дошао 1982, Лејкерси су постали доминантни током 1980-их. Тим је добио надимак „шоутајм“, због брзог преласка из одбране у напад, који је предводио Џонсон. Играли су осам финала за девет година, од чега четири против Бостона и освојили су пет титула.

Након што су се Џонсон, Абдул Џабар и Ворди повукли, Лејкерси нису успјели да се пласирају у финале лиге током 1990-их. Године 1996. у тим је стигао Коби Брајант, који је учествовао на драфту директно након завршетка средње школе, као и Шакил О’Нил, који је дошао као слободан агент, због којег су Лејкерси трејдовали Влада Дивца. У периоду од 2000. до 2002. заједно са тренером — Филом Џексоном, дуо је предводио тим до три титуле заредом, што је био други пут у историји да су освојили три титуле заредом, први пут од 1950-их, када су наступали у Минеаполису. Након пораза у финалу 2004. од Детроит пистонса, Лејкерси су трејдовали О’Нила. Године 2008, у тим је дошао Пау Гасол, након чега су Лејкерси освојили двије титуле заредом — 2009. и 2010, послије чега нису успјели да се пласирају у финале током наредне деценије, а Брајант је завршио каријеру 2016, након чега Лејкерси нису успјели да се пласирају у плеј оф четири сезоне заредом. Године 2018, у тим је дошао Леброн Џејмс, а годину дана касније и Ентони Дејвис, који су предводили тим до титуле 2020, прве након десет година.[15]

Лејкерси држе рекорд са најдужим низом побједа, са укупно 33 побједе заредом у сезони 1971/72.[16] Укупно је 28 играча Лејкерса ушло у кућу славних и пет тренера. Четири играча која су играла за тим проглашена су за најкориснијег играча лиге — Абдул Џабар три пута, Брајант и О’Нил по двапут и Меџик Џонсон једном.[17] Повукли су из употребе укупно 11 бројева.

Историја

уреди

1947–1958: Почеци и Минеаполис

уреди
 
Сувласник тима Минеаполис — Бенџамин Бергер.

Лејкерси су основани 1947, када су Бен Бергер и Морис Чалфен, из Минесоте, купили тим Детроит гемсе, који је угашен те године,[18] а који се такмичио у националној кошаркашкој лиги (НБЛ), за 15,000 долара, од власника Гемса — Маурија Винстона.[19] Спортски новинар из Минеаполиса — Сид Хартман, играо је кључну улогу у склапању договора, а касније и тима.[20] Инспирисани надимком Минесоте, „Земља 10,000 језера“, узели су име Лејкерси.[12][21] Хартман је помогао да Џон Кундла, са универзитета Сент Томас, буде први тренер тима, тако што се састао са њим и представио му идеју тима.[22][23]

Током почетних сезона, за тим су наступали Џим Полард, Херм Шефер и Џорџ Мајкан, који је постао најдоминантнији играч у НБЛ-у,[24] а од стране НБА, касније је описан као прва суперзвијезда лиге.[13] У првој сезони, предводили су тим до првог мјеста у регуларном дијелу, са 43 побједе и 17 пораза, а затим до прве титуле у историји тима, те сезоне.[25]

Године 1948, тим се премјестио из НБЛ у БАА, гдје је Микан биљежио просјечно 28,3 поена по утакмици, поставивши рекорд лиге. У финалу 1949, освојили су прву титулу у лиги, побиједивши Вашингтон капилотсе 4:2.[26] Пред почетак сезоне 1949/50, НБЛ и БАА су се ујединиле у НБА,[27] а Лејкерси су сезону завршили са 51 побједом и 17 пораза и постали су први прваци уједињене лиге, освојивши другу титулу заредом.[28] У сезони 1950/51, Микан је, са просјеком од 28,4 поена по утакмици био најбољи стријелац лиге трећи пут заредом, а Лејкерси су завршили сезону са 44 побједе и 24 пораза, чиме су освојили другу титулу првака дивизије заредом.[29] Једна од утакмица у регуларном дијелу, пораз 19:18 од Форт Вејн пистонса, постала је позната као утакмица са најмање поена у историји лиге.[30] У плеј офу, побиједили су Индијанаполис олимпијансе 2:1 у серији, али су изгубили од Рочестер ројалса у финалу дивизије.[24]

 
Џорџ Мајкан (#99), предводио је Лејкерсе до првих пет титула, а означен је као прва суперзвијезда лиге.[13]

Током сезоне 1951/52, побиједили су на 40 утакмица и завршили су на другом мјесту у дивизији.[31] У финалу 1952, играли су против Њујорк никса, које су побиједили 4:3 у серији и освојили трећу титулу.[32] Микан је био лидер лиге у скоковима, са просјеком од 14,4 скока по утакмици и добио је награду за МВП-ија Ол-стара.[29] Лејкерси су сезону завршили са 48 побједа и 22 пораза, након чега су побиједили Форт Вејн пистонсе и пласирали се у финале лиге,[32] гдје су побиједили Њујорк никсе и освојили су титулу другу годину заредом.[33] Иако је Микан био повријеђен већи дио током сезоне 1953/54, завршио је са просјеком од 18 поена по утакмици.[34] Клајд Ловелет, који је изабран на драфту 1952, помогао је тиму да освоји Западну дивизију,[34] након чега су освојили трећу титулу заредом и пету у шест година, побиједивши у финалу Сајракус националсе 4:3 у серији.[33]

Након што је Микан завршио каријеру на љето 1954, Лејкерси су играли слабије, али су остварили 40 побједа. Побиједили су Рочестер ројалсе у првој рунди плеј офа, али су изгубили од Форт Вејн пистонса у полуфиналу.[35] Иако су у наредне двије сезоне забиљежили негативни рекорд по броју пораза, успијевали су да се пласирају у плеј оф.[31] Микан се вратио у другом дијелу сезоне 1955/56, али се мучио и поново се повукао на крају сезоне.[36] У сезони 1956/57, Ловелет је завршио са просјеком од 20,6 поена и 13,5 скокова и предводио је тим у финале конференције. У сезони 1957/58, забиљежили су најгори резултат у историји, остваривши само 19 побједа.[37] Микан, који је у претходне двије сезоне био генерални менаџер, постављен је на мјесто тренера, умјесто Кундле; након што је тим у првом дијелу сезоне остварио 9 побједа и 30 пораза, Микан је отпуштен, а Кундла је поново постављен на мјесто тренера.[31][38]

Добили су право на првог пика на драфту 1958. и изабрали су Елџина Бејлора, који је затим добио награду за рукија године, док је, заједно са Бобом Петитом, подијелио награду за МВП-ија Ол-стара; током сезоне, остварио је просјек од 24,9 поена и 15,0 скокова по утакмици и помогао је Лејкерсима да заврше на другом мјесту у дивизији, са 33 побједе и 39 пораза.[39] У финалу дивизије, побиједили су Сент Луис хоксе и пласирали се у прво финале лиге након 1954, али су изгубили од Бостон селтикса 4:3 у серији, чиме је почело њихово ривалство.[40]

1958–1968: Прелазак у Лос Анђелес и ривалство са Бостоном

уреди
 
Елџин Бејлор, играо је 13 година за Лејкерсе, са којима је играо осам финала.

У сезони 1959/60, последњој у Минеаполису, остварили су 25 побједа и 50 пораза. На дан 18. јануара 1960, тим је путовао у Сент Луис, када су морали принудно да слете.[41] Због снијежне олује, пилот је скренуо са курса 150 миља, када је био приморан да слети у поље кукуруза, али нико није повријеђен.[42] Због резултата, добили су право на другог пика на драфту 1960. и изабрали су Џерија Веста, са универзитета Западна Вирџинија.[43] Прије почетка сезоне, Лејкерси су постали први тим у лиги чије је сједиште на Западној обали, након што је власник — Боб Шорт, премјестио тим у Лос Анђелес.[44] У првој сезони под новим именом, тим је остварио 11 побједа више него претходне сезоне, а Бејлор је остварио просјек од 34,8 поена и 19,8 скокова по утакмици.[45] На дан 15. новембра 1960, Бејлор је поставио нови рекорд НБА лиге по броју поена на једној утакмици, када је на утакмици против Њујорк никса постигао 71 поен, уз 25 скокова, срушивши рекорд од 64 поена.[46] Лејкерси су се пласирали у плеј оф,[31] гдје су изгубили 4:3 у серији од Сент Луиса у другој рунди; у седмој утакмици, изгубили су 105:103.[47]

У сезони 1961/62, остварили су 54 побједе и 26 пораза, а предводили су их Бејлор са просјеком од 38,3 поена и Вест са просјеком од 30,8 поена по утакмици.[48] Тим је ушао у финале, гдје је играо против Бостона. На петој утакмици, Бејлор је поставио рекорд по броју поена у финалу, постигавши 61 поен, уз 22 скока,[49][50] Лејкерси су изгубили 4:3 у серији, а у седмој утакмици, изгубили су 110:107 након продужетка.[48] Франк Селви, након што је направио два скока у последњих 40 секунди у регуларном дијелу,[51][52] промашио је шут из скока за побједу, са пет метара; а 2010. изјавио је да га тај промашај и даље прогони, 40 година касније.[52]

 
Џери Вест, играо је 14 година за Лејкерсе, које је предводио до десет финала.

У сезони 1962/63, остварили су 53 побједе, док је Бејлор биљежио просјечно 34,0 поена по утакмици, а Вест 27,1.[53] Пласирали су се у финале другу годину заредом, гдје су поново играли против Бостона и изгубили су 4:2 у серији.[53] У сезони 1962/63, остварили су 42 побједе и 38 пораза, а изгубили су у првој рунди плеј офа, од Сент Луиса. У сезони 1963/64, остварили су 49 побједа; у финалу конференције, побиједили су Балтимор булетсе, а Вест је биљежио просјечно 46,3 поена по утакмици у серији.[54] У финалу лиге, поново су изгубили од Бостона, са 4:1 у серији.[55]

У сезони 1965/66, изгубили су по четврти пут у пет година у финалу од Бостона, који је освојио титулу осми пут заредом; изгубили су 4:3 у серији.[56] На седмој утакмици, на крају треће четвртине, Бостон је водио 16 разлике, након чега су Лејкерси направили серију од 33:19 у последњој четвртини, али су изгубили 95:93.[57] У сезони 1966/67, остварили су 36 побједа и изгубили су у првој рунди плеј оф од Сан Франциско вориорса 3:0 у серији. У сезони 1967/68, стигли су до финала лиге, гдје су поново изгубили од Бостона 4:2, чиме су поражени од Бостона у свих пет финала на којима су играли у периоду од седам година.[31] Након што су седам година играли у Спортској арени Лос Анђелес, прешли су у новоизграђену арену Форум, 1967.[58]

1968–1973: Долазак Чејмберлена

уреди

На дан 9. јула, у тим је дошао Вилт Чејмберлен, који је трејдован из Филаделфије за Дарела Имхофа, Арчија Кларка и Џерија Чејмберса.[59] У својој првој сезони, поставио је рекорд тима по скоковима, тако што је биљежио просјечно 21,1 скок по утакмици, захваљујући чему је завршио сезону као најбољи скакач лиге.[60] Вест, Бејлор и Чејмберлен су имали просјек од преко 20 поена по утакмици и Лејкерси су освојили дивизију.[61] У финалу, поново су играли против Бостона и побиједили су на првој утакмици, на којој је Вест постигао 53 поена[62] и водили су 3:2 у серији,[63] али је Бостон побиједио 4:3,[64] освојивши 11 титулу за 13 година, док су Лејкерси изгубили седмо узастопно финале од Бостона, након што су у првих пет финала, освојили пет титула.[65] Вест је по први пут проглашен за најкориснијег играча финала, што је први пут икада да је за МВП-ија проглашен играч из пораженог тима.[66] У сезони 1969/70, Вест је по први пут завршио као најбољи стријелац лиге, са просјеком од 31,2 поена по утакмици, а Лејкерси су се пласирали у финале, гдје, први пут послије 16 година и седам финала, нису играли против Бостона, већ против Њујорк никса, који су их побиједили 4:3 и Лејкерси су изгубили осмо финале заредом.[67][68] У сезони 1970/71, поражени су у финалу конференције од Милвоки бакса са 4:1 у серији, а Милвоки је предводио Карим Абдул Џабар.[69]

 
Вилт Чејмберлен, играо је за Лејкерсе пет година, крајем 1960-их и почетком 1970-их. Дио је тима из сезоне 1971/72, који се сматра једним од најбољих у историји.[70]

У сезони 1971/72, власник тима — Џек Кент Кук, довео је Била Шармана на мјесто тренера,[71] а Елџин Бејлор је, недуго послије почетка сезоне, објавио да завршава каријеру, након што је схватио да му ноге нису здраве довољно.[71] Шарман је повећао тимску дисциплину;[72] увео је концепт доласка у дворану прије почетка утакмице како би вјежбали шут, који је постао познат као „шут араунд“ (енгл. shootaround).[73] У новембру, побиједили су на 14 утакмица заредом, а затим и на свих 16 које су игране у децембру.[71] На почетку 1972, побиједили су на прве три утакмице, након чега су изгубили од Милвокија 120:104, 9. јануара, чиме су прекинули низ побједа.[74] Побиједили су на укупно 33 утакмице заредом у сезони, чиме су поставили рекорд по броју узастопних побједа у НБА лиги, као и рекорд са највише побједа заредом од било којег тима у америчком професионалном спорту.[75] Сезону су завршили са 69 побједа, чиме су поставили рекорд по броју побједа у сезони, који је срушио Чикаго у сезони 1995/96, са 72 побједе.[76] Чејмберлен је сезону завршио са просјеком од 14,8 поена, али је био лидер лиге по броју скокова, са 19,2 по утакмици.[77] Вест је завршио као лидер лиге по броју асистенција, са просјеком од 9,7 по утакмици, уз 25 поена по утакмици, а добио је и награду за МВП-ија Ол-стара,[77] Тим није успио да постигне 100 поена на само једној утакмици,[78] а Шарман је проглашен за тренера године.[79] У плеј офу, побиједили су Чикаго 4:0 у првој рунди, а затим Милвоки 4:2 у финалу конференције и пласирали су се у финале, гдје су другу годину заредом играли против Њујорка; Лејкерси су изгубили прву утакмицу, али су затим побиједили наредне четири и са 4:1 у серији, освојили су прву титулу након 18 година и осам изгубљених финала.[80] У петој утакмици, Чејмберлен је постигао 24 поена, уз 29 скокова и добио је награду Бил Расел МВП финала,[81][82] која је уведена 1969, у част Била Расела, који је освојио НБА 11 пута са Бостоном.[83] Вест и Бејлор су тако освојили прву титулу првака НБА, на свом десетом финалу; силуета Веста је касније стављена на званични лого лиге.[84][85]

У сезони 1972/73, остварили су 60 побједа и освојили су Пацифичку дивизију по 12 пут.[86] Чејмберлен је поново био лидер лиге по броју скокова и поставио је рекорд НБА по проценту шута из игре, са 72,7%.[86] У полуфиналу конференције, побиједили су Чикаго 4:3 у серији, након чега су побиједили Голден Стејт у финалу конференције, са 4:1.[86] Поново су играли у финалу лиге против Њујорка; побиједили су на првој утакмици три поена разлике, након чега је Њујорк побиједио на наредне четири утакмице и освојио је титулу.[87]

1973–1979: Стварање „супертима“

уреди

У сезони 1973/74, Вест је одиграо 31 утакмицу, након чега је одлучио да заврши каријеру због проблема са ногама.[88] Сезону су завршили са 47 побједа и 35 пораза, на четвртом мјесту у конференцији, а освојили су титулу у дивизији и пласирали су се у плеј оф, а предводио их је Гудрич, који је биљежио просјечно 25,3 поена по утакмици.[88] У плеј офу, изгубили су 4:1 од Милвокија у полуфиналу конференције.[88] На крају сезоне, Вест је одлучио да заврши каријеру, након неспоразума око новог уговора и поднио је тужбу због неисплаћених зарада.[89]

 
Карим Абдул Џабар, у дресу Лејкерса 1975.

Након што нису успјели да се пласирају у плеј оф у сезони 1974/75, довели су Абдул Џабара, који је до тада добио три пута награду за МВП-ија лиге.[90] Абдул Џабар је хтио да оде из Милвокија и тражио је трејд у Њујорк или Лос Анђелес.[91] Лејкерси су га трејдовали за Елмора Смита, Брајана Винтерса, Јуниора Бриџмана и Давида Мејерса. У првој сезони у Лејкерсима, добио је награду за МВП-ија, а био је лидер лиге по броју одиграних минута, по броју скокова и по броју блокада.[92] Лејкерси су у јануару остварили три побједе и десет пораза, док су сезону завршили са 40 побједа и 42 пораза и нису успјели да се пласирају у плеј оф.[92]

Вест и Кук су ријешили неспоразуме, а Вест је повукао тужбу и дошао је на мјесто тренера, умјесто Шармана.[93] Вест и Кук су поново ушли у сукоб, када је Кук одбио да потроши новац како би купио центра — Џулијуса Ервинга, кога је Њујорк продавао.[94] Абдул Џабар је поново проглашен за МВП-ија, у сезони 1976/77, док су Лејкерси остварили 52 побједе и 29 пораза и освојили су дивизију.[95] У првој рунди плеј офа побиједили су Голден Стејт 4:3 у серији, након чега су изгубили од Портланда 4:0 у финалу конференције.[92] На крају сезоне, довели су Џамала Вилкса из Голден Стејта, а изабрали су Норма Никсона као првог пика на драфту.

У прва два минута прве утакмице у сезони 1977/78, Абдул Џабар је ударио центра Чикага — Кента Бенсона, приликом чега је поломио руку.[96] Два мјесеца касније, након што се опоравио, ушао је у сукоб са центром Хјустон рокетсаКевином Кунертом, након скока. Први центар Лејкерса — Кермит Вашингтон, који је имао просјек од 11,5 поена и 11,2 скока,[97] започео је свађу, а када је играч Хјустона — Руди Томјанович, ушао са клупе да их раздвоји, Вашингтон га је ударио у лице.[98] Томјанович је доживио фрактуру лобање и друге повреде опасне по живот, због којих је морао да заврши каријеру.[99] Вашингтон, који је изјавио да је мислио да ће Томјанович да га нападне, суспендован је на два мјесеца од стране НБА, а Лејкерси су га отпустили.[100] Тим је остварио 45 побједа, иако Абдул Џабар није играо скоро два мјесеца; у првој рунди плеј офа изгубили су од Сијетл суперсоникса 2:1 у серији.[101] У сезони 1978/79, остварили су 47 побједа и 35 пораза, али су изгубили у полуфиналу конференције 4:1 у серији од Сијетла.[92]

1979–1991: „Шоутајм“

уреди

На драфту 1979, изабрали су бека шутера — Меџика Џонсона, са универзитета Мичиген, као првог пика.[102] Играчима Лејкерса је требало времена да се навикну на Џонсонове пасеве без гледања, који су их често затицали неспремне, а изјавили су да су његови пасеви постали кључни дио напада тима.[103] У сезони 1979/80, остварили су остварили 60 побједа у регуларном дијелу, а у финалу лиге, побиједили су Филаделфију 4:2 и освојили другу титулу; Џонсон је изабран за МВП-ија финала, а у шестој утакмици, играо је на позицији центра, умјесто Абдул Џабара који је био повријеђен, и постигао је 42 поена, уз 15 скокова и седам асистенција.[104] У сезони 1980/81, Џонсон није играо већи дио сезоне, због повреде кољена,[105] а Лејкерси су завршили на другом мјесту у дивизији, иза Финикса, са 54 побједе и 28 пораза.[105] У првој рунди плеј офа, испали су од Хјустона, који је предводио Мозиз Малон, 2:1 у серији.[105]

 
Меџик Џонсон, који је са Абдул Џабаром, предводио Лејкерсе до пет титула током 1980-их.

Почетком сезоне 1981/82, Џонсон се жалио у медијима на тренера — Пола Вестхеда и тражио је да буде трејдован.[106] Недуго након жалби, Вестхед је отпуштен, а иако је власник тима — Џери Бус, изјавио да то нема везе са критикама Џонсона, медији су објавили да је Џонсон имао главну улогу и навијачи су му звиждали, и на гостовањима и на утакмицама кући.[107][108][109] Бус је поставио дотадашњег помоћног тренера — Пета Рајлија за главног тренера, заједно са Вестом, који је себе сматрао помоћником Рајлија и побиједили су на 17 од наредних 20 утакмица.[105][110][111] Тим је добио надимак „Шоутајм“, због начина на који је Џонсон предводио брзе нападе и освојили су дивизију, док су у прве двије рунде плеј офа побиједили Финикс и Сан Антонио.[112] Дошли су до девет узастопних побједа у плеј офу, након побједе на првој утакмици финала лиге, против Филаделфије.[105][113] Побиједили су 4:2 и освојили трећу титулу за четири године, са скором од 12 побједа и два пораза у плеј офу.[105] На драфту 1982, имали су право на првог пика, као резултат трејда са Кливлендом 1979, када су послали Дона Форда и право на првог пика 1980, у замјену за Буча Лија и првог пика 1982; изабрали су Џејмса Вордија, са универзитета Сјеверна Каролина.[114] У сезони 1982/83, освојили су Пацифичку дивизију са 58 побједа и 24 пораза, али се, недељу дана прије краја регуларног дијела, Ворди повриједио и морао је да пропусти остатак сезоне.[115] У прве двије рунде плеј офа, побиједили су Портланд 4:1 и Сан Антонио 4:2,[115] након чега су у финалу лиге изгубили од Филаделфије 4:0 у серији, чиме су изгубили своје десето финале од 18 колико су играли.[114] На крају сезоне, Вест је замијенио Шармана на мјесту генералног менаџера.[116]

У сезони 1983/84, остварили су 54 побједе и 28 пораза и освојили су дивизију и конференцију, након чега су у прве три рунде плеј офа побиједили Канзас, Далас и Финикс и пласирали се у финале, гдје су играли против Бостона, први пут након 1969.[117] Лејкерси су повели 2:1 у серији, али је Бостон преокренуо; на четвртој утакмици, фаул Кевина Мекхејла рвачким захватом, над Куртом Рамбисом, у контра нападу Лејкерса, означен је као преломна тачка серије,[118] у којој је Бостон побиједио 4:3 и освојио титулу, а Лејкерси су изгубили и осмо финале које су играли против Бостона.[117]

У сезони 1984/85, освојили су дивизију четврти пут заредом, у плеј офу су изгубили двије утакмице у прве три рунде, од Портланда у полуфиналу и од Денвера у финалу конференције и пласирали су се у финале лиге, гдје су поново играли против Бостона. У првој утакмици, Бостон је побиједио 148:114, а утакмица је добила надимак „Меморијални дан масакра“.[119] Лејкерси су преокренули и побиједили 4:2 у серији, а Абдул Џабар је, са 38 година, добио награду за МВП-ија финала.[120] Лејкерси су тако по први пут побиједили Бостон у финалу; шесту утакмицу играли су на гостовању, чиме су постали први тим који је освојио титулу у Бостону.[119]

 
Џејмс Ворди, кога су Лејкерси изабрали као првог пика на драфту 1982.

У сезони 1985/86, остварили су 24 побједе на првих 27 утакмица, а сезону су завршили са 60 побједа и освојили су дивизију пети пут заредом.[121] У финалу конференције, изгубили су од Хјустона 4:1, а у петој утакмици, Ралф Сампсон је постигао кош са шест метара са звуком сирене и донио је побједу Хјустону у Форуму.[121]

На почетку сезоне 1986/87, Грин је ушао у стартну поставу, а довели су Мајкла Томпсона из Сан Антонија.[122] Сезону су завршили са 65 побједа и 17 пораза, а Џонсон је по први пут добио награду за најкориснијег играча лиге,[122] док је Мајкл Купер добио награду за најбољег одбрамбеног играча лиге.[122] Прије почетка сезоне, Рајли је одлучио да фокус у нападу преусмјери на Џонсона, умјесто, као до тада, на Абдул Џабара, који је имао 40 година.[123] У плеј офу, побиједили су Денвер у првој рунди, Голден Стејт у полуфиналу и Сијетл у финалу конференције и пласирали су се у финале лиге, 21 пут у историји тима.[124] Побиједили су 4:2 и освојили другу титулу за три године и укупно десету.[122] На четвртој утакмици, Џонсон је у трку погодио за побједу 107:106, двије секунде прије краја меча.[125] На шестој утакмици, Абдул Џабар је постигао 32 поена, док је Џонсон остварио 19 асистенција и добио је награду за МВП-ија финала.[126] На прослави титуле, тренер Рајли је изјавио да ће Лејкерси одбранити титулу, што није успио нико од Бостона 1969.[122]

У сезони 1987/88, остварили су 62 побједе и 20 пораза и освојили су дивизију седми пут заредом. У првој рунди плеј офа, побиједили су Сан Антонио спарсе, након чега су побиједили Јуту, коју су предводили Карл Малон и Џон Стоктон, са 4:3 у серији, у полуфиналу конференције. У финалу конференције, побиједили су Далас мавериксе са 4:3 у серији и пласирали су се у финале, гдје су играли против Детроита; побиједили су 4:3 у серији, а на седмој утакмици, Ворди је остварио први трипл дабл у каријери[127] и проглашен је за МВП-ија финала, а Лејкерси су освојили другу титулу заредом, а пету за осам година.[128]

У сезони 1988/89, остварили су 57 побједа и освојили су дивизију осми пут заредом. У плеј офу, побиједили су Портланд, Сијетл и Феникс и пласирали се у осмо финале за десет година, гдје су другу годину заредом играли против Детроита.[129] У финалу, Бајрон Скот и Џонсон су били повријеђени и Детроит је побиједио 4:0 у серији.[130]

На дан, 22. јуна 1989, након финала лиге, Абдул Џабар је завршио каријеру, са 42 године, након 20 година, од којих је 14 провео у Лејкерсима. Каријеру је завршио као најбољи стријелац лиге свих времена (38,387), са највише одиграних утакмица (1,560), највише играних минута (57,446), највише постигнутих кошева из игре (15,837), највише шутева из игре (28,307), највише блокада (3,189), највише скокова у одбрани (9,394), највише побједа у каријери (1,074), као и највише личних грешака. (4,657).[131] У сезони 1989/90, Лејкерси су остварили 63 побједе и 19 пораза и освојили су дивизију девети пут заредом. У првој рунди, побиједили су Хјустон, након чега су изгубили у полуфиналу конференције 4:1 у серији, од Финикса.[132] На крају сезоне, Рајли је објавио да се повлачи са мјеста тренера, наводећи као разлог прегоријевање,[133] а замијенио га је Мајк Дунлеви.[134] Играчи су различито реаговали на одлазак Рајлија; поштовали су његове доприносе, али су Ворди и Скот изјавили да су били уморни од сталних тренинга које је Рајли форсирао и да је хтио да узме превише заслуга за успјехе тима.[135] На крају сезоне, Мајкл Купер, који је добио награду за најбољег одбрамбеног играча, одлучио је да игра у Европи и прешао је у Виртус Рому.[136]

У сезони 1990/91, завршили су са 58 побједа и 24 пораза, али нису успјели да освоје дивизију први пут послије девет година, завршивши иза Портланда. У прве двије рунде плеј офа, побиједили су Хјустон и Голден Стејт, након чега су у финалу конференције побиједили Портланд и освојили 11 титулу првака конференције и пласирали се у девето финале лиге за 12 година. У финалу, изгубили су од Чикаго булса, које је предводио Мајкл Џордан, са 4:1 у серији.[137]

1991–1996: Без титуле у дивизији и без финала конференције

уреди

На дан 7. новембра 1991, Меџик Џонсон је објавио да је позитиван на ХИВ и да ће завршити каријеру.[138] Првобитно је изјавио да не зна како се заразио, али је касније рекао да је то због тога што је имао велики број сексуалних партнера током каријере.[139]


У сезони 1991/92, првој без Џонсона, остварили су 43 побједе и пласирали су се у плеј оф са осмог мјеста, једну побједу испред Хјустона, али су у првој рунди изгубили од Портланда 3:1, након чега је Дунлеви отпуштен са мјеста тренера.[31]

У сезони 1992/93, остварили су 39 побједа и 43 пораза, под новим тренером — Рендијем Фундом, што је био први пут од сезоне 1975/76, да су завршили са више пораза него побједа.[140] У првој рунди плеј офа, остварили су двије побједе на гостовању Финиксу, након чега су изгубили наредне двије кући, а пету утакмицу у Финиксу, изгубили су на продужетке 112:104 и поражени су 3:2 у серији.[140] У сезони 1993/94, остварили су 33 побједе и 49 пораза и нису успјели да се пласирају у плеј оф први пут након 1976. Меџик Џонсон је био тренер на последњих 16 утакмица, јер је Фунд добио отказ, а бивши саиграч — Мајкл Купер, био му је помоћник.[141] Џонсон је одлучио да не прихвати мјесто тренера за стално, јер је сматрао да неки играчи нису довољно посвећени, а изгубили су последњих десет утакмица заредом.[142][143]

Под новим тренером — Делом Харисом, успјели су да се пласирају у плеј оф у сезони 1994/95, али су изгубили у полуфиналу конференције од Сан Антонија 4:2.[144] У сезони 1995/96, тим су предводили бекови — Ник ван Ексел и Еди Џоунс, као и центар — Владе Дивац.[145] Сезону су почели са 24 побједе и 18 пораза, након чега се Меџик Џонсон вратио у тим и, у другом дијелу, остварили су 29 побједа и 11 пораза и сезону су завршили са 53 побједе и 29 пораза.[146] У плеј офу, испали су у првој рунди, изгубивши од Хјустона 3:1 у серији.[147] Једину побједу остварили су на другој утакмици, када је Џонсон постигао 26 скокова, уз пет асистенција, док је Дивац забиљежио 12 скокова. Након несугласица са Ван Екселом, незадовољства са стратегијом Хариса и због испадања у првој рунди плеј офа, Џонсон је одлучио да заврши каријеру за стално.[148]

1996–2016: Ера Кобија Брајанта

уреди

1996–2004: Три титуле и дуо О’Нил и Брајант

уреди
 
Банери освојених титула, повучени бројеви и банер за Минеаполис лејкерсе, у Стејплс центру 2010.

Прије почетка сезоне 1996/97, Лејкерси су хтјели да трејдују стартног центра — Влада Дивца, како би растеретили плате и ослободили мјесто да дају понуду тада слободном играчу — Шакилу О’Нилу.[149] Главни скаут Шарлот хорнетса у то доба — Бил Бранш, изјавио је да су се, дан прије драфта, договорили са Лејкерсима да им трејдују њиховог 13 пика; прије договора никад нису размишљали да трејдују Брајанта. Током драфта, Лејкерси су минут прије избора, рекли Хорнетсима кога да изаберу.[150] Брајант је био први бек у историји који је учествовао на драфту директно послије завршетка средње школе; након драфта, трејд је доведен у питање, када је Дивац изјавио да ће радије завршити каријеру него да буде трејдован из Лос Анђелеса. Ипак, 30. јуна, Дивац је повукао своју пријетњу и трејд је извршен 9. јула 1996.[151] Трејд за Брајанта била је идеја генералног менаџера — Џерија Веста, који је такође био главни за довођење О’Нила,[152] који је касније изјавио: „Џери Вест је разлог због којег сам дошао у Лејкерсе.“[153] На драфту, изабрали су Дерека Фишера као 24 пика,[154] а током сезоне, трејдовали су Седрика Себаљоса у Финикс, за Роберта Орија.[155] О’Нил је предводио тим до 56 побједа и 26 пораза, иако је пропустио 31 утакмицу због повреде кољена.[156] Просјечно је биљежио 26,2 поена и 12,5 скокова, а завршио је на трећем мјесту у лиги по броју блокада, са просјеком од 2,88 по утакмици, на 51 утакмици.[156][157] У првој рунди плеј офа, против Портланда, О’Нил је на првој утакмици постигао 46 поена, што је највећи број поена неког играча Лејкерса у плеј офу, од Џерија Веста, који је постигао 53 поена против Бостона 1969.[156] У полуфиналу Западне конференције, играли су против Јуте. Након четири утакмице, Јута је водила 3:1, а у петој утакмици, Брајант је преузео улогу лидера тима; Брајан Скот је морао да пропусти утакмицу због ишчашења зглоба, Роберт Ори је искључен због свађе са играчем Јуте — Џефом Хорнасеком, а О’Нил је морао да изађе због личних грешака на минут и 46 секунди прије краја утакмице. У последњем нападу на мечу, Брајант је промашио шут из скока за побједу и играо се продужетак; у последњем минуту, промашио је два шута за три, након чега је шутирао у последњим секундама и промашио је и обруч и таблу, а Јута је побиједила 98:93 и прошла у финале конференције са побједом 4:1 у серији.[158]

 
Лејкерси у Бијелој кући, након освајања титуле 2001.

У сезони 1997/98, имали су најбољи старт у историји тима, са свих 11 побједа на 11 утакмица.[159] О’Нил је пропустио 20 утакмица због повреде стомака.[159] Током већег дијела сезоне, борили су се за титулу Пацифичке дивизије са Сијетлом. У последња два мјесеца, побиједили су на 22 од последњих 25 утакмица,[159] завршивши сезону са 61 побједом и 21 поразом, али ипак иза Сијетла.[159] На Ол-стар мечу, играли су Брајант, О’Нил, Ексел и Џонс, што је било први пут од 1983. да су четворица играча из истог тима наступили на Ол-стару.[160] У плеј офу, побиједили су Портланд 3:1 у првој рунди, након чега су играли против Сијетла у полуфиналу конференције. Сијетл је добио прву утакмицу, али су Лејкерси побиједили на наредне четири и са 4:1 у серији, пласирали се у финале конференције.[159] У финалу, играли су против Јуте, али су изгубили 4:0.[159]

На почетку сезоне 1998/99, трејдовали су Едија Џоунса и центра — Елдена Кемпбела, у Шарлот,[161] а довели су Бенџамина Армстронга, Хермана Рида и Глена Рајса.[162] Дел Харис је отпуштен у фебруару, након три узастопна пораза, а замијенио га је Курт Рамбис, као привремени тренер.[163] Сезона је била скраћена због локаута, а Лејкерси су завршили са 31 побједом и 19 пораза, на четвртом мјесту у конференцији.[164] У првој рунди плеј офа, побиједили су Хјустон 3:1, након чега су изгубили од Сан Антонија 4:0 у полуфиналу конференције,[165] што је била последња утакмица коју су играли у дворани Форум.[166]

Прије почетка сезоне 1999/00, Вест је хтио да постави Рамбиса за сталног тренера, прије него што га је негодовање навијача и чланова организације навело да потражи веће име.[167] За новог тренера постављен је бивши тренер Чикаго булса — Фил Џексон, који је освојио шест титула са Чикагом, а дат му је уговор на 6 милиона долара годишње.[168] Са њим је дошао и помоћник — Текс Винтер и успоставили су Винтеову верзију напада троугла.[169] У тим су дошли ветерани, Грин, Џон Сејли, Брајан Шо и Рон Харпер, који су били у тиму током периода кад су добили надимак „Шоутајм“.[155] Такође, преселили су се у дворану Стејплс центар.[170]

 
Коби Брајант, освојио је пет титула са Лејкерсима.

Предвођени О’Нилом, који је добио награду за МВП-ија, побиједили су на 31 од првих 36 утакмица.[171] Сезону су завршили са 67 побједа и 15 пораза, што је био највећи број побједа који су остварили од сезоне 1986/87.[171] У прве двије рунде плеј офа, побиједили су Сакраменто и Финикс,[172] након чега су у финалу конференције играли против Портланда. У прве четири утакмице, Лејкерси су водили 3:1, након чега је Портланд побиједио на наредне двије утакмице и изједначили су на 3:3 у серији.[173] На седмој утакмици, на почетку четврте четвртине, Лејкерси су губили 15 поена, након чега су направили серију од 19:4 и побиједили 89:84 и пласирали се у финале лиге, први пут послије осам година.[173] У финалу, играли су против Индијане, коју је предводио Реџи Милер. На четвртој утакмици, Брајант је постигао 22 поена у другом полувремену и предводио је тим до побједе након продужетка, док је О’Нил изашао из игре због личних грешака. Постигао је одлучујући кош у финишу, за побједу 120:118.[174] У шестој утакмици, Лејкерси су побиједили 116:111 и са 4:2 у серији, освојили су титулу, 12 укупно, а прву након 1988.[175] На крају сезоне, вест се повукао са мјеста генералног менаџера, због несугласица са Џексоном око контроле тимских операција.[176] Такође, стартери, Рајс и Грин напустили су тим на крају сезоне, а у Лејкерсе је дошао Хорас Грант.[177]

У сезони 2000/01, остварили су 58 побједа, 11 мање него претходне године.[178] У првој рунди плеј офа, побиједили су Портланд 3:0 у серији, након чега су, у полуфиналу конференције, побиједили Сакраменто кингсе 4:0. У четвртој утакмици, Брајант је постигао 48 поена, уз 16 скокова и 3 асистенције, у побједи 119:113.[179] У финалу конференције, побиједили су Сан Антонио и пласирали су се у друго финале лиге заредом.[180] У финалу, играли су против Филаделфије, коју је предводио Ален Ајверсон.[181] Филаделфија је побиједила на првој утакмици, након чега су Лејкерси побиједили на наредне четири и освојили су другу титулу заредом; плеј оф су завршили са 15 побједа и једним поразом, чиме су поставили рекорд у плеј офу.[182]

 
Шакил О’Нил, предводио је Лејкерсе до три титуле.

У сезони 2001/02, остварили су 58 побједа и завршили су на другом мјесту у дивизији, иза Сакрамента. На дан 1. марта 2002, на утакмици против Индијане, Брајант је ударио Милера, због чега је суспендован на једну утакмицу.[183] У прве двије рунде плеј офа, Лејкерси су побиједили Портланд са 3:1 и Сан Антонио са 4:1 у серији, након чега су у финалу конференције играли против Сакрамента, који је имао предност домаћег терена.[184] Након пет утакмица, Сакраменто је водио 3:2, али су Лејкерси побиједили на последње двије утакмице и са 4:3 у серији, пласирали се у финале лиге трећи пут заредом.[185] На првој утакмици, Брајант је постигао 30 поена, а Лејкерси су побиједили 106:99, након чега је Сакраменто побиједио на наредне двије утакмице.[186] На четвртој утакмици, Лејкерси су губили у финишу и имали су лопту на 20 секунди до краја меча; након промашаја О’Нила и Брајанта, Дивац је ухватио лопту и покушао је да је склони, али је она дошла до Роберта Орија, који је погодио тројку са звуком сирене за побједу Лејкерса 100:99.[186] На петој утакмици, Сакраменто је побиједио 92:91, тројком Тима Донагија са звуком сирене.[186] На шестој утакмици, Лејкерси су побиједили 106:102, а утакмица је постала позната по контроверзи због клађења у које је био умијешан Донаги.[187] Лејкерси су побиједили на седмој утакмици 112:106 након продужетка, а играчи Сакрамента су промашили неколико слободних бацања у финишу.[186] У финалу, играли су против Њу Џерзи нетса, које је предводио Џејсон Кид. Побиједили су 4:0 у серији и освојили су трећу титулу заредом.[188] О’Нил је сваки пут проглашен за МВП-ија финала, чиме је постао први играч након Џордана који је добио награду три пута заредом.[189]

Сезону 2002/03, стартовали су са 11 побједа и 19 пораза.[190] На дан 7. јануара 2003, Брајант је поставио рекорд НБА лиге по броју тројки на једној утакмици, када је постигао 12 против Сијетл суперсоникса.[191] Предвођени Брајантом, који је у јануару имао просјек од 30, а у фебруару од 40 поена по утакмици,[192] Лејкерси су завршили сезону на петом мјесту у конференцији, са 50 побједа и 32 пораза.[193] У плеј офу, побиједили су Минесота тимбервулвсе 4:2 у првој рунди, али су изгубили од Сан Антонија са 4:2 у полуфиналу конференције.[194]

На почетку сезоне 2003/04, Лејкерси су довели учеснике Ол-стара — Гарија Пејтона и Карла Малона, како би се придружили О’Нилу и Брајанту.[195] Прије почетка сезоне, Брајант је ухапшен због оптужби за сексуални напад.[196][197] Тројица од „велике четворке“, мучили су се са повредама; О’Нил је истегао мишић, Малон је повриједио кољено, а Брајант је повриједио раме,[198][199] док је такође, због одласка у суд, морао да пропусти неколико утакмица.[200] У последњој утакмици регуларног дијела, против Портланда, Брајант је са двије тројке донио побједу Лејкерсима након продужетака, за титулу Пацифичке дивизије; на 1,1 секунду до краја четврте четвртине, погодио је тројку за продужетак,[201] након чега је погодио тројку за побједу 105:104, у другом продужетку.[201] Завршили су са 56 побједа и 26 пораза, док су у плеј офу, побиједили Хјустон, Сан Антонио и Минесоту и пласирали су се у четврто финале лиге у пет година.[202] У финалу, изгубили су од Детроита 4:1 у серији..[203]

2004–2007: Реорганизација

уреди

На почетку сезоне 2004/05, није продужен уговор са Џексоном и Руди Томјанович је постављен за новог тренера.[204] О’Нил је трејдован у Мајами хит, за Ламара Одома, Керона Батлера и Брајана Гранта, као и за првог пика на драфту.[205][206] Наредног дана, Брајант је одбио понуду Лос Анђелес клиперса и продужио је уговор са Лејкерсима на седам година.[207] Брајант и О’Нил су имали сукоб током заједничког периода у тиму,[208] а медији су њихову свађу означили као главни фактор за трејд.[209] Џексон је након одласка из тима написао књигу „Последња сезона: Тим у потрази за својом душом“, у којој је критиковао Брајанта и назвао га „неутрењивим“.[210][211][212] Званичници Лејкерса су изјавили да књига садржи бројне нетачности.[213]

 
Ламар Одом, предводио је Лејкерсе до двије титуле, заједно са Брајантом и Гасолом.

Такође, трејдовали су Рика Фокса и Герија Пејтона у Бостон, за Криса Мима, Маркуса Бенкса и Чикија Еткинса.[214] Дерек Фишер је био фрустриран јер није добијао велику минутажу и прешао је у Голден Стејт.[214] Након што је играо у првом дијелу сезоне, Малон је 13. фебруара 2005. објавио да завршава каријеру.[215] Томјанович је водио тим на првих 41 утакмицу, у којима су остварили 22 побједе и 19 пораза, након чега је одлучио да се повуче, због здравствених проблема.[216] Његов помоћник — Френк Хемблен, постављен је за привременог тренера до краја сезоне.[217] Брајант је повриједио чланак, а Одом раме, због чега су пропустили више утакмица, а Лејкерси су завршили сезону са 34 побједе и 48 пораза и нису успјели да се пласирају у плеј оф, пети пут у историји тима и први пут од 1994.[31]

На драфту 2005, изабрали су Ендруа Бајнума из средње школе Сент Жозеф, као десетог пика.[218] Трејдовали су Бутлера и Еткинса у Вашингтон, за Квама Брауна и Лерона Профита.[219] Упркос размирицама са Брајантом, Фил Џексон се вратио на мјесто тренера тима у сезони 2005/06,[220] а Брајант је подржао одлуку.[221] На дан 20. децембра 2005, током прве три четвртине, Брајант је постигао 62 поена против Далас маверикса, док је цијели тим Даласа постигао 61 поен; то је био први пут у историји, од увођења времена за напад, да је један играч постигао за три четвртине више поена него противнички тим, а није улазио у игру у четвртој четвртини.[222] На дан 22. јануара 2006, Брајант је постигао 81 поен против Торонто репторса.[223] Срушио је тако рекорд Елгина Бејлора од 71 постигнутог поена за Лејкерсе, а такође, дошао је на друго мјесто по броју постигнутих поена на једној утакмици у НБА свих времена, иза Чејмберлена, који је 1962. постигао 100 поена.[224] Сезону су завршили са 45 побједа и 37 пораза и пласирали су се у плеј оф.[225] У првој рунди плеј офа, играли су против Финикса; водили су 3:1 у серији, али је Финикс преокренуо и побиједио 4:3.[226]

Сезону 2006/07, почели су са 26 побједа на првих 39 утакмица,[227] али су изгубили 27 од наредних 43, укључујући и седам заредом које су изгубили по поен разлике и сезону су завршили са 42 побједе и 40 пораза.[227] Брајант је три пута био суспендован због ударања противничког играча: 28. јануара, када је покушао да ухвати лопту у финишу, замахнуо је руком и ударио играча Сан Антонија — Мануа Ђинобилија, лактом у лице;[228] 6. марта, направио је сличан покрет, ударивши Марка Јарића из Минесоте,[228] а на првој утакмици након суспензије, 9. марта, ударио је лактом у лице Кајла Корвера.[228] У плеј офу, поново су испали од Финикса у првој рунди, са 4:1 у серији.[227] Брајант је био разочаран што тим не може да напредује у плеј офу и затражио је трејд.[229] Бус је првобитно пристао да га трејдује,[230] али је такође покушавао да га наговори да остане.[231] Након разговора са Џексоном, одлучио је да повуче захтјев за трејд.[232]

2007–2011: Брајант и Гасол

уреди
 
Пау Гасол, предводио је Лејкерсе до двије титуле, заједно са Брајантом и Одомом.

Прије почетка сезоне 2007/08, Дерек Фишер се вратио у тим.[233] Сезону су почели са 25 побједа и 11 пораза, након чега је, Ендру Бајнум, стартни центар, који је био лидер лиге по проценту погођених шутева из игре, средином јануара повриједио кољено и морао је да одсуствује годину дана.[234] Због повреде Бајнума, довели су Пау Гасола из Мемфиса, који је шест пута играо на Ол-стару.[235] За Гасола, трејдовали су Квама Брауна, Џавариса Критентона и Ерона Мекија, као и права на драфту за Марка Гасола, права на првог пика на драфту 2008. и 2010, као и на пика у другој рунди 2010, уз новчану доплату.[236][237] До краја сезоне остварили су 22 побједе и пет пораза и завршили су на првом мјесту у конференцији, са 57 побједа и 25 пораза.[238] Брајант је проглашен за МВП-ија, поставши тако први играч Лејкерса који је добио награду, након О’Нила 2000.[239][240] У првој рунди плеј офа, против Денвера, на првој утакмици, Брајант је постигао 32 поена, од чега 18 у последњих осам минута, док је Гасол постигао 36 поена, уз 16 скокова и осам асистенција, за побједу Лејкерса.[241] Побиједили су 4:0 у серији, а Денвер је тако постао први тим са 50 побједа у регуларном дијелу сезоне који је испао у првој рунди, након Мемфиса 2004.[242] У полуфиналу конференције, против Јуте, Брајант, Одом и Гасол су предводили тим до побједе са 4:2 у серији.[243] У финалу конференције, побиједили су Сан Антонио 4:1 и пласирали се у прво финале лиге након 2003. и одласка О’Нила.[244] У финалу, изгубили су од Бостона 4:2 у серији.[245]

У сезони 2008/09, остварили су седам побједа у првих седам утакмица,[246] након чега су изједначили рекорд са најбољим стартом сезоне у историји тима, остваривши 17 побједа на 19 утакмица.[247] Сезону су завршили на првом мјесту конференције, са 67 побједа и 17 пораза.[248] У плеј офу, побиједили су Јуту 4:1, Хјустон 4:3 и Денвер 4:2 и пласирали се у финале лиге другу годину заредом.[249] У финалу, побиједили су Орландо меџик 4:1 у серији и освојили 15 титулу у историји тима,[250] а Брајант је по први пут у каријери добио награду за МВП-ија финала,[251] поставши први играч након Џордана који је имао просјек од барем 30 поена, пет скокова и пет асистенција за побједнички тим у финалној серији.[252]

 
Лејкерси са предсједником САД — Бараком Обамом, након освајања титуле 2010.

На почетку сезоне 2009/10, довели су Рона Артеста, умјесто Тревора Аризе.[253] Сезону су завршили на првом мјесту у конференцији трећу годину заредом, а 13. јануара 2010, постали су први тим у историји лиге који је остварио 3,000 побједа у регионалном дијелу сезоне, након побједе 100:95 против Даласа.[254] У првој рунди плеј офа, играли су против Оклахома Сити тандера,[255] које су побиједили са 4:2 у серији.[256] У полуфиналу, побиједили су Јуту 4:0[257] и пласирали су се у финале конференције, гдје су играли против Финикса. У другој утакмици, Брајант је остварио 13 асистенција, чиме је изједначио рекорд Меџика Џонсона по броју асистенција једног играча Лејкерса.[258] Побиједили су 4:2 у серији и пласирали су се у финале лиге трећу годину заредом.[259] У финалу, играли су против Бостона, у репризи финала из 2008. Након шест утакмица, резултат је био 3:3 у серији, а у седмој утакмици, Бостон је водио 13 разлике на крају треће четвртине. У последњој четвртини, Брајант је постигао 10 поена, а Лејкерси су преокренули и освојили другу титулу заредом, 16 укупно, а Брајант је други пут заредом добио награду за најкориснијег играча финала.[260] Такође, то је био први пут да су Лејкерси побиједили Бостон у седмој утакмици НБА финала,[261]

Након доста спекулација, Фил Џексон је одлучио да остане на мјесту тренера још једну годину.[262] Сезону 2010/11, почели су са осам побједа на првих осам утакмица.[263] Првих пет утакмица против једног од четири водећа тима у лиги, изгубили су са просјечно 11 разлике,[264] Након чега су побиједили Бостон 92:86, 10. фебруара; Брајант је постигао 23 поена, од чега 20 у другом полувремену, а Лејкерси су надокнадили заостатак од 15 поена.[265] Сезону су завршили на другом мјесту у конференцији, са 57 побједа и 25 поразу. У првој рунди плеј офа, побиједили су Њу Орлеанс 4:2,[266] након чега су изгубили од Даласа у полуфиналу конференције, 4:0 у серији.[267] На крају сезоне, Џексон је објавио да се повлачи са мјеста тренера.[268]

2011–2016: Период након Џексона

уреди

Након одласка Џексона, бивши тренер Кливленда — Мајк Браун, постављен је за главног тренера.[269] Прије почетка сезоне 2011/12, Ламар Одом је трејдован у Далас, након што је сам тражио трејд.[270] Такође, Фишер је, уз право на првог пика на драфту, трејдован у Хјустон, у замјену за Џордана Хила.[271] Током сезоне, Брајант је више пута паузирао због повреда,[272] Сезону су завршили на трећем мјесту у конференцији, са 41 побједом и 25 пораза. У првој рунди плеј офа, побиједили су Денвер 4:3, након чега су изгубили од Оклахоме 4:2 у полуфиналу конференције.[273][274]

 
Стив Неш, играо је три године за Лејкерсе.

На почетку сезоне 2012/13, довели су Стива Неша из Финикса, у замјену за пика Лејкерса у првој рунди на драфту 2013. и 2015, као и за пика из друге рунде драфта 2013. и 2014, уз 3 милиона долара.[275] На дан 10. августа 2012, у трејду у којем су учествовала четири тима, Лејкерси су трејдовали Ендруа Бајнума, а довели су Двајта Хауарда.[276] На дан 2. новембра 2012, Брајант је, са двије украдене лопте против Клиперса, дошао до 1,725 украдених лопти, чиме је престигао Меџика Џонсона, са највише украдених лопти у историји Лејкерса. Почели су сезону са три пораза на прве три утакмице, први пут послије 34 године и четврти пут у историји клуба.[277] а након што су остварили једну побједу и четири пораза на првих пет утакмица, Мајк Браун је отпуштен са мјеста тренера, 9. новембра.[278] Помоћни тренер — Берни Бикерстаф, постављен је за привременог тренера и остварио је четири побједе заредом, након чега је Мајк Д'Антони постављен за главног тренера, 12. новембра.[279] На дан 18. фебруара 2013, власник тима — Џери Бус, умро је због рака у 80 години.[280] У првом дијелу сезоне, имали су скор од 17 побједа и 25 пораза,[281] након чега је Д'Антони поставио Брајанта за примарног организатора игре и помјерио Неша на мјесто шутера.[282] На наредне три утакмице, остварили су све три побједе, а у марту, на двије одлучујуће побједе за улазак у плеј оф, Брајант је постигао по најмање 40 поена, уз 10 асистенција, поставши тако први играч Лејкерса са тим учинком на двије узастопне утакмице, након Веста 1970.[283] Сезону су завршили са 45 побједа и 37 пораза, што им је био најлошији учинак од сезоне 2006/07. и завршили су на седмом мјесту у конференцији, након побједе против Хјустона 16. априла.[284][285] Играчи Лејкерса су имали проблема са повредама током цијеле сезоне, а Брајант је доживио руптуру Ахилове тетиве, на утакмици против Голден Стејт вориорса, због чега је морао да заврши сезону. Повреда је наступила након што је играо по 40 минута на седам узастопних утакмица и седам узастопних четвртина на последње двије утакмице.[286] На дан 13. априла, имао је операцију и процијењено је да ће паузирати од шест до девет мјесеци.[287] Без Брајанта, испали су у првој рунди плеј офа, изгубивши од Сан Антонија 4:0.[288] Током сезоне, Брајант је престигао Чејмберлена на четвртом мјесту на листи најбољих стријелаца НБА лиге свих времена.[289]

У сезони 2013/14, Брајант је прву утакмицу играо 8. децембра 2013,[290] али се повриједио 17. децембра, када је сломио кост у кољену и морао је да заврши сезону.[291][292] На дан 25. марта 2014, постигли су 51 поен у трећој четвртини против Њујорк никса, што је био највећи број поена који су постигли у једној четвртини у историји тима.[293] Сезону су завршили са 27 побједа и 55 пораза и нису се пласирали у плеј оф први пут након 2005, а шести пут у историји тима.[294] Д'Антони је на крају сезоне напустио мјесто тренера.[295]

Након што су већи дио предсезоне провели без главног тренера, бивши играч — Бајрон Скот је постављен за тренера.[296] Скот је био на разговору три пута након одласка Д'Антонија.[297] На дан 28. јула, званично је потписао вишегодишњи уговор са тимом.[298]

 
Двајт Хауард, играо је у три наврата за Лејкерсе.

На првој утакмици у сезони 2014/15, Џулијус Рандле, којег су изабрали као седмог пика, сломио је ногу, због чега је морао да заврши сезону. Лејкерси су остварили само осам побједа, уз 19 пораза у првом дијелу сезоне;[299] Брајант је одиграо 35 утакмица, након чега се поново повриједио и морао је да заврши сезону,[300] док је такође Ник Јанг морао да заврши сезону због повреде, у тренутку кад су Лејкерси имали 14 побједа и 41 пораз.[301] На 27 преосталих утакмица, Џордан Кларксон, којег су изабрали као 46 пика, добијао је већу минутажу и завршио је са просјеком од 11,9 поена, 3,2 скока и 3,5 асистенција по утакмици, уз проценат шута из игре 44,8%.[302] Сезону су завршили на последњем мјесту у Западној конференцији, са 21 побједом и 61 поразом, чиме су поставили нови негативни рекорд по броју пораза у сезони, срушивши претходни који су поставили сезону раније.[303]

На драфту 2015, изабрали су Д'Анђела Расела као другог пика, са универзитета Охајо.[304] Након што се Брајант опоравио од повреде у предсезони,[305] задобио је повреду листа, због које је морао да пропусти последње двије егзибиционе утакмице.[306] Опоравио се до почетка сезоне 2015/16. и стартовао је своју 20 сезону у дресу Лејкерса, чиме је оборио рекорд Џона Стоктона од 19 сезона у једном клубу.[307] На дан 24. новембра 2015, изгубили су од Голден Стејта 111:77, чиме су дошли до учинка од двије побједе и 12 пораза;[308] Шест дана касније, Брајант је објавио да ће завршити каријеру на крају сезоне.[309] У својој последњој утакмици у НБА лиги, 13. априла, у побједи од 101:96 против Јута џеза, Брајант је постигао 60 поена, што му је било највише у сезони, а у последњој четвртини, постигао је 22 поена, док је цијели тим Јуте постигао 21.[310][311] Са 37 година и 234 дана, постао је најстарији играч који је постигао 60 поена у историји НБА лиге.[312] Лејкерси су сезону завршили са 17 побједа и 65 пораза, поново поставивши нови негативни рекорд.[313][314]

2016–2018: Период након Брајанта

уреди
 
Френк Вогел, тренер Лејкерса од 2019–2022.

На дан 24. априла 2016, објавили су да неће продужити уговор са Бајроном Скотом.[315] Пет дана касније, бивши играч Лејкерса — Лук Валтон, постављен је за новог тренера; у тренутку када је потписао уговор, Валтон је био помоћни тренер у Голден Стејту, који је наступао у плеј офу и није могао одмах да преузме Лејкерсе, док Голден Стејт не заврши наступ у плеј офу.[316] Имали су право на другог пика на драфту[317] и изабрали су Брендона Инграма са универзитета Дјук.[318]

На дан 21. фебруара 2017, отпустили су Мича Купчака са мјеста генералног менаџера, а поставили су Меџика Џонсона за директора кошаркашких операција; такође, предсједница тима — Џени Бус, објавила је да ће се њен брат — Џим Бус, маћи са мјеста потпредсједника кошаркашких операција.[319][320] На дан 7. марта, Роб Пелинка је постављен на мјесто генералног менаџера; потписао је уговор на пет година.[321] Сезону су завршили на претпоследњем мјесту у конференцији, са 26 побједа и 56 пораза и поново нису успјели да се пласирају у плеј оф.[322] На драфту 2017, поново су имали право на другог пика[323] и изабрали су Лонца Бала са универзитета UCLA.[324] Такође, довели су Кајла Кузму, са универзитета Јута, којег је Бруклин изабрао као 27 пика и Брука Лопеза, а у Бруклин су отишли Д'Анђело Расел и Тимофеј Мозгов.[325] Трејдовали су Тонија Бредлија, којег су изабрали као 28 пика, у замјену за 30 пика — Џоша Харта са универзитета Виланова и 42 пика — Томаса Брајанта, са универзитета Индијана.[326] Сезону су завршили на 11 мјесту у конференцији, са 35 побједа и 47 пораза и нису успјели да се пласирају у плеј оф.[327]

2018–данас: Ера Леброна Џејмса

уреди

2018: Долазак Леброна Џејмса

уреди
 
Леброн Џејмс у дресу Лејкерса 2018.

На дан 9. јула 2018, Леброн Џејмс је потписао четворогодишњи уговор са Лејкерсима, вриједан 154 милиона долара.[328][329] Очекивали су да ће са Џејмсом поново бити конкурентни за титулу, након што нису успјели да се пласирају у плеј оф од сезоне 2013/14, а последњи пут су играли у финалу у сезони 2009/10.[330][331] Након што су довели Џејмса, довели су још неке ветеране и плејмејкере, као што су Џонатан Вилијамс[332] и Тајсон Чандлер.[333] Тим није могао да пронађе идеалну петорку и у првих седам утакмица, побиједили су на само двије.[334]

Након побједе над Голден Стејтом на Божић, дошли су до учинка од 20 побједа и 14 пораза, али је Џејмс доживио повреду препона, прву велику повреду у каријери.[335] Пропустио је 17 утакмица заредом, што му је било највише у каријери, а без њега, Лејкерси су доживјели велики број пораза и остали су без шанси за плеј оф.[336] То је био први пут да неки тим у којем је играо Џејмс, није прошао у плеј оф од 2005. и први пут да он није играо финале лиге од 2010.[337] На дан 7. марта, објавили су да ће Џејмс играти мање минута,[338] а 30. марта, званично је отписан за остатак сезоне.[339] Сезону су завршили на десетом мјесту у конференцији, са 37 побједа и 45 пораза и нису успјели да се пласирају у плеј оф шесту годину заредом.[340]

На дан 9. априла 2019, Џонсон се повукао са функције директора кошаркашких операција,[341] а два дана касније, Валтон је отпуштен са мјеста тренера.[342]

2019—данас: Титула послије 10 година

уреди

Прије почетка сезоне 2019/20, 13. маја, Френк Вогел је постављен за новог тренера тима.[343] Имали су право на четвртог пика на драфту 2019[344] и изабрали су Де Андреа Хантера, са универзитета Вирџинија,[345] који је затим трејдован у Њу Орлеанс, заједно са Белом, Инграмом и Хартом, уз право на првог пика на драфту 2020, 2021. и 2024, као и право замјене позиција за драфт 2023. и новац, у замјену за Ентонија Дејвиса.[346] Џејмс је промијенио стил игре, премјестио се на позицију бека за стално и више се посветио одбрани.[347] Сезону су почели са 17 побједа и два пораза на првих 19 утакмица, од чега су остварили десет побједа заредом и изједачили најбољи старт сезоне у историји тима.[348] На дан 29. октобра, Дејвис је постигао 40 поена и 20 скокова, поставши тако први играч Лејкерса који је то постигао након О’Нила 2003.[349] Такође, то је постигао до краја треће четвртине, поставши први играч у историји НБА који је то успио.[350]

Почетком марта, побиједили су лидера Источне конференције — Милвоки, након чега су побиједили Лос Анђелес клиперсе 112:103,[351] прије него што је сезона прекинута због пандемије ковида 19. Настављена је у јулу, а завршена у августу, у оквиру балона у Орланду.[352][353] Сезону су завршили на првом мјесту у Западној конференцији, са 52 побједе и 19 пораза, пласиравши се тако у плеј оф први пут након 2013,[354] а први пут са првог мјеста у конференцији након 2010.[355] У плеј офу, Лејкерси су побиједили Портланд и Хјустон рокетсе са по 4:1 у прве двије рунде, након чега су побиједили Денвер нагетсе у финалу конференције, такође 4:1. У петој утакмици, Џејмс је постигао 38 поена, од чега 16 у четвртој четвртини, уз 16 скокова и 10 асистенција и Лејкерси су освојили прву титулу првака конференције и пласирали се у финале лиге, након десет година.[356][357] У финалу, побиједили су Мајами 4:2 и освојили су прву титулу након 2010, када их је предводио Брајант.[358] Џејмс је добио награду за МВП-ија финала четврти пут у каријери,[359] а такође, постао је једини играч у историји који је награду освојио са три различита тима.[360] Лејкерси су освојили 17 титулу првака, чиме су се изједначили са Бостоном са највише освојених титула у лиги.[361] Такође, Џени Бус, која је преузела управљање клубом након смрти њеног оца, постала је прва жена власник неког тима у НБА лиги која је освојила титулу.[9]

На драфту 2020, изабрали су Џејдена Мекданијелса, као 28 пика, али су га трејдовали у Оклахому, заједно са Денијем Грином, у замјену за Дениса Шредера.[362] Прије почетка сезоне 2020/21, у тим су дошли Монтрецл Харел,[363] Весли Метјуз,[364] и Марк Гасол, брат Пау Гасола,[365] а отишли су Двајт Хауард,[366] Ејвери Бредли[367] и Раџон Рондо.[368]

На дан 31. децембра 2020, Џејмс је постао први играч у историји НБА лиге који је постигао минимум 10 поена на хиљаду утакмица заредом, у побједи од 121:107 против Сан Антонија.[369]

Ривалства

уреди

Бостон селтикси

уреди
 
Боб Мекнил и Бил Расел у финалу 1962.

Ривалство између Бостон селтикса и Лејкерса почело је током 1950-их, а тимови су најуспјешнији у историји лиге, док је њихово ривалство названо најбољим ривалством у у НБА.[370] Састајали су се рекордних 12 пута у финалу лиге, а први пут у финалу 1959; Бостон је побиједио 4:0, што је био први пораз Лејкерса у финалима и прва титула за Бостон.[371] Током 1960-их играли су шест пута у финалу, свих шест пута побиједио је Бостон, који је освојио осам титула заредом.[372] Након што је Чејмберлен дошао у Лејкерсе 1968, наставио је своје ривалство са Билом Раселом, које је било актуелно док је играо за Филаделфију.[59] У финалу 1969, Лејкерси су побиједили на прве двије утакмице, након чега је Бостон преокренуо и побиједио 4:3.[373] Чејмберлен је увриједио Расела, због чега нису причали 20 година.[374]

Након што се нису састајали у финалима током више од десет година, њихово ривалство оживљено је током 1980-их, када су међусобно ривалство имали Меџик Џонсон и Лари Бирд. Џонсон је изјавио: „када би нови распоред излазио сваке године, заокружио бих утакмице против Бостона. За мене, биле су то Двије и осталих 80.“ Бирд је изјавио: „прва ствар коју бих радио сваког јутра, било је да видим шта су Магични зарадили. Нисам бринуо ни о чему другом.“[375]

Године 1982, Лејкерси су се пласирали у финале лиге, док је Бостон играо кући последњу утакмицу финала конференције против Филаделфије; када је било јасно да ће Филаделфија побиједити, навијачи Бостона навијали су за Филаделфију, уз повике „побиједите Л. А.“[376] У финалу су се поново састали 1984. послије 15 година.[377] Бостон је побиједио 4:3, чиме су дошли до скора од 8-0 у финалима против Лејкерса, а то је било прво финале у којем су играли Џонсон и Бирд.[377] Током 1980-их, играли су још два пута у финалу; 1983. Лејкерси су по први пут побиједили у финалу, 4:2, а шеста утакмица играна је у Бостону, чиме су постали први тим у историји који је освојио титулу на терену Бостона.[378] У финалу 1987, Лејкерси су поново побиједили 4:2.[379]

 
Финале између Лејкерса и Бостон селтикса 1988.

У финалу се нису састајали 21 годину, након чега су играли 2008. Бостон је побиједио 4:2, а у шестој утакмици, побиједили су 39 разлике, 131:92, што је била највећа разлика у некој утакмици финала у историји лиге.[380] Поново су се састали у финалу 2010. У финалима конференција, Лејкерси су повели 2:0 против Финикса, након чега су навијачи почели да узвикују „хоћемо Бостон“;[381] након побједе Бостона кући против Орланда за вођство од 3:0 у серији, навијачи су почели да узвикују „побиједите Л. А.“[382] У финалу, Брајант је био најбољи стријелац на шест од седам утакмица, а седма утакмица била је најгледанија од 1998, када је Џордан најавио да завршава каријеру.[383][384] Лејкерси су побиједили 4:3, што је био први пут да су побиједили Бостон у седмој утакмици финала.[383]

Бостон има бољи међусобни скор, а у периоду од 1957. до 1959. остварио је 18 побједа заредом против Лејкерса.[385]

Детроит пистонси

уреди

Ривалство између Лејкерса и Детроит пистонса почело је се развија крајем 1980-их.[386]:228 Играли су два финала заредом: 1988, када су Лејкерси побиједили 4:3 и 1989. када је Детроит побиједио 4:0

У финалу су играли и 2004. када је поново Детроит побиједио 4:1 у серији.[387]

Лос Анђелес клиперси

уреди

Ривалство између Лејкерса и Лос Анђелес клиперса је јединствено јер су они једина два тима у лиги који играју у истој дворани — Стејплс центру, а такође је једно од два ривалства клубова из истог града, поред ривалства између Њујорк никса и Бруклин нетса.

Навијачи из Лос Анђелеса историјски су више навијали за Лејкерсе,[388][389] а многи су термин ривалство означили нетачним док Клиперси нису постали успјешнији.[390]

Сан Антонио спарси

уреди

Ривалство између Лејкерса и Сан Антонио спарса развило се крајем 1990-их и почетком 2000-их. Од 1999 до 2005, састали су се у плеј офу пет пута, а један од та два тима играо је у финалу лиге свих седам пута у том периоду, док су заједно освојили шест титула у том периоду, по три и Лејкерси и Сан Антонио. У том истом периоду, њихово ривалство сматрано је као главним ривалством у НБА.[391] У финалу конференције састали су се 2008, када су побиједили Лејкерси, након чега је Сан Антонио побиједио у финалу 2013.

Власништво, финансије и навијачи

уреди
 
Џери Бус, власник тима у периоду од 1979, до смрти 2013.

Бергер и Чалфен купили су расформирани тим Детроит гемсе 1947, за 15,000 долара; промијенили су му име у Лејкерси и премјестили га у Минесоту. Макс Винтер је купио трећину удјела у клубу у почетним годинама, након чега је продао свој дио Микану 1954. Бергер је купио Миканов дио 1956, чиме је стекао двије трећине власништва.[392] Након што је Микан завршио каријеру, посјећеност је опала, а тим је већ био изгубио доста новца кроз неколико сезона, због чега је стављен на продају 1957.[393] Бивши играч бејзбола — Марти Марион и његов пословни партнер — Милтон Фишман, покушали су да купе тим са намјером да га премјесте у Канзас Сити.[393][394] Микан је понудио да стави кућу под хипотеку како би купио тим и задржао га у Минесоти,[395] али је он ипак продат групи инвеститора које је предводио Боб Шорт.[392] Тим је продат групи уз договор да га не премјесте у Канзас Сити, већ да остане у Минесоту.[396] Шортова група се састојала од 117 бизнисмена и обичних грађана, који су уложили 200,000 долара у клуб; 150,000 да би га купили и 50,000 како би га покренули.[392] До 1958, Шорт је постао власник 80% клуба, купујући акције од партнера,[392] али тим је и даље био у проблему, посјећеност је била слаба, а НБА их је осудила условно финансијски, условивши их да ће, ако не достигну одређену продају карата, бити купљени од стране лиге и пребачени на другу локацију. Шорт је био приморан да премјести тим у Лос Анђелес 1960, а само у првом дијелу сезоне 1959/60, изгубили су 60,000 долара.[397] Власници НБА, првобитно су гласали 7-1 против премјештања,[398] али, када је Шорт изјавио да би могао да одведе тим у нову ривалску лигу, која се развијала, власници су, истог дана, одржали ново гласање и једногласно одлучили да дозволе премјештање.[399] Предвођени Бејлором,[400][401] као и због нове локације, финансије тима су се поправиле недуго након преласка у Лос Анђелес.[402][403] Шорт је продао тим власнику фудбалског тима Вашингтон — Џеку Кенту Куку 1965, за тада рекордних 5,175 милиона долара.[404] Шорт је инсистирао да исплата треба да буде у готовини и новац је пребачен из једне банке у Њујорку у другу, теретним колима.[405]

 
Џени Бус, предсједница тима од смрти њеног оца — Џерија Буса, 2013.

Кук је директно управљао клубом, за разлику од Шорта и промијенио је тимске операције.[406] Лично је финансирао изградњу дворане Форум 1967, са укупним трошковима од 16,5 милиона долара.[407][408] Био је власник тима до 1979, након чега је продао Лејкерсе, НХЛ тим Лос Анђелес кингсе, Форум и одређене некретнине Џерију Бусу за 67 милиона долара.[409] Кук је био приморан да прода тим јер је пролазио кроз тежак развод који га је доста коштао.[410][411] Бус је био локални инжењер хемије и бивши професор на универзитету Јужна Калифорнија, који се обогатио на некретнинама.[408][412] Филип Аншуц је купио дио тима 1988,[413] а до октобра 2010, и Меџик Џонсон је био мањински власник.[414] Бус је започео тренд да се дворана преименује у назив компанија, па је Форум промијенио име у Велики западни Форум, по банци, 1988.[415] Године 2009, главни спонзори били су компаније Verizon Wireless, Toyota, Anheuser-Busch, American Express и Carl's Jr., а просјечна цијена улазнице била је 113 долара, што је било највише у лиги.[413] Године 2013, Бус је умро у 80 години, након што је неколико мјесеци био у болници због рака.[416][417][418] Његово контролно власништво је прешло на његово шесторо дјеце, а свако дијете добило је једнак дио.[419][420] Његова ћерка — Џени Бус, преузела је функцију предсједника, као и улогу представника тима на састанцима директора НБА.[420][421]

Због близине Холивуду, бројне славне личности су навијачи Лејкерса и редовно долазе на утакмице у Стејплс центру.[422] Џек Николсон има сезонске улазнице од 1970-их, а објављено је да режисери морају своје сесије снимања да прилагођавају утакмицама Лејкерса кући.[423] У периоду од 2002. до 2007, просјечна гледаност била је око 18,900 и били су међу првих десет у лиги по гледаности. Група Red Hot Chili Peppers, снимила је пјесму „Magic Jonston”, као пјесму за албум из 1989 — Mother's Milk, у част Меџику Џонсону, а фронтмен групе — Мајкл Фли Балзари и басиста — Ентони Кледис, често долазе на утакмице у Лос Анђелесу.[424] Године 2008, дворана је била распродата за сваку домаћу утакмицу Лејкерса,[425] а 2010, дресови тима свеукупно били су најпродаванији од свих тимова у НБА, док је дрес Брајанта био најпродаванији дрес у САД и Кини.[426]

Име, лого и дресови

уреди
 
Лого Лос Анђелес лејкерса, који се користи од 2001.

Име Лејкерси, узели су због тога што је Минесота била позната као Земља 10,000 језера.[12][427] Тимске боје су златна, љубичаста и бијела.[428][6] На логоу се налази име клуба, написано љубичастом бојом, на врху златне кошаркашке лопте.[428][429]

Додатно, имају своје специјалне дресове, у част најбољих играча. У сезони 2017/18, дресовима су одавали почаст Брајанту,[430] 2018/19. Меџику Џонсону,[431] у сезони 2019/20. О’Нилу,[432] а у сезони 2020/21, Бејлору.[433]

Рекорди тима и рекорди у лиги

уреди

Брајант држи рекорд лиге по броју одиграних утакмица (1,333), као и по броју одиграних минута (48,298). Џонсон држи рекорд са највише асистенција у каријери (10,141), највише асистенција на једној утакмици (24), као и највећим просјеком асистенција у сезони по утакмици (13.1). Џонсон такође држи рекорд по броју остварених трипл даблова у каријери, са 138, преко 100 више од Брајанта. Елмор Смит држи рекорд тима по броју блокада на утакмици, са 17, као и рекорд са највећим просјеком блокада по утакмици у току сезоне (4.85) и са највећим просјеком блокада по утакмици у каријери. Бејлор је рекордер по просјеку постигнутих поена на утакмици у каријери, са 27,4, док Брајант држи рекорд по броју постигнутих поена на једној утакмици, са 81. Бејлор, Вест и Брајант држе првих пет мјеста по просјеку постигнутих поена у сезони; Брајант је на првом (35,4) и четвртом мјесту (31.6), Бејлор је на другом (34,8) и трећем мјесту (34.0), док је Вест на петом мјесту (31,3).[434][435]

Лејкерси држе рекорд са највише узастопних побједа у лиги (33) као и највише узастопних побједа у гостима (16), а оба рекорда су остварили у сезони 1971/72.[436] Такође, рекордери су по проценту успјешног шута из игре, са 54.5%, у сезони 1984/85,[437] као и са највећим процентом побједа у гостима 0,816 (1971–72).[70] Такође, држе рекорд са највише побједа у историји лиге, највећим процентом побједа (61.9%) и највише наступа у финалу (31).[31][438] У сезони 2000/01, поставили су рекорд лиге по учинку у плеј офу, са 15 побједа и једним поразом, који је срушио Голден Стејт 2017, са 16 побједа и једним поразом.[439] У сезони 1971/72, остварили су 69 побједа, што је рекорд тима, а исте сезоне, поставили су рекорде по броју постигнутих поена и побједу са највећом разликом у историји тима, 63 поена — 162:99.[440] Такође, држали су рекорд са највише побједа кући у регионалном дијелу, прво са 36 побједа и пет пораза у сезони 1971/72, затим са 37 побједа и четири пораза у сезонама 1976/77. и 1979/80. док Бостон није поставио рекорд у сезони 1985/86, са 40 побједа и једним поразом.

Домаће дворане

уреди
Форум (лијево), гдје су играли од 1967. до 1999, након чега су прешли на да играју у Стејплс центар (десно).

Утакмице на домаћем терену играју у Стејплс центру, који се налази у комплексу Лос Анђелес уживо, у центру Лос Анђелеса. Дворана је отворена 1999, а капацитет јој је 18,997 мјеста за утакмице Лејкерса.[441] Власници и оператори су компаније AEG и L.A. Arena Company, а дворана је такође дом Лос Анђелес клиперса, женског тима — Лос Анђелес спаркса, као и НХЛ тима — Лос Анђелес кингса.[441] Прије селидбе у Стејплс центар, играли су у дворани Форум, у Инглвуду, који је био око десет миља југозападно од нове дворане.[170] Током предсезоне 1999, утакмице кући играли су у Форуму прије него што су званично прешли у Стејплс центар. Године 2009, поново су били домаћини у Форуму на предсезонској утакмици против Голден Стејта, у знак обиљежавања 50 година играња у Лос Анђелесу.[442]

Током првих седам година након селидбе тима из Минесоте у Лос Анђелес, играли су утакмице у Меморијалној спортској арени, јужно од центра града.[443] Док су наступали у Минеаполису, од 1947. до 1960, играли су у Аудиторијуму Минеаполис.[444]

Резултати по сезонама

уреди

Резултати Лејкерса у последњих пет сезона.

Освојили су титулу 17 пута и играли су у финалу лиге против укупно 16 тимова.[31] Најбољи резултат у регуларном дијелу остварили су 1972, са 69 побједа и 13 пораза, док су најгори резултат остварили 2016, са 17 побједа и 65 пораза.[31]

Напомене: И = Играно утакмица, ПОБ. = побједе, ПОР. = порази, % = Проценат побједа;

Сезона И ПОБ. ПОР. % Позиција Плеј оф
2019/20. 71 52 19 .732 1, Пацифичка дивизија Шампиони НБА, 4:2 (Мајами хит)
2020/21. 72 42 30 .583 3, Пацифичка дивизија Изгубили у првој рунди западне конференције, 2:4 (Финикс санси)
2021/22. 82 33 49 .402 4, Пацифичка дивизија Нису се квалификовали
2022/23. 82 43 39 .524 5, Пацифичка дивизија Изгубили у финалу западне конференције, 0:4 (Денвер нагетси)
2023/24. 82 47 35 .573 3, Пацифичка дивизија Изгубили у првој рунди западне конференције, 1:4 (Денвер нагетси)

Играчи

уреди

Тренутни састав

уреди
Лос Анђелес лејкерси — тренутни састав
Играчи Тренери
Поз. # Име Висина Маса Датум рођења
КЦ 14   Колин Кастлтон (TW) 2,08 m 105 kg 24 – 25. мај 2000.(2000-05-25)
Б 10   Макс Кристи 1,96 m 86 kg 21 – 10. фебруар 2003.(2003-02-10)
КЦ 3   Ентони Дејвис 2,08 m 116 kg 31 – 11. март 1993.(1993-03-11)
Б 26   Спенсер Динвиди 1,96 m 98 kg 31 – 6. април 1993.(1993-04-06)
К 28   Руи Хатимура 2,03 m 104 kg 26 – 8. фебруар 1998.(1998-02-08)
КЦ 11   Џексон Хејс 2,13 m 98 kg 24 – 23. мај 2000.(2000-05-23)
Б 0   Џејлен Худ-Шифино 1,96 m 98 kg 21 – 19. јун 2003.(2003-06-19)
К 23   Леброн Џејмс (К) 2,06 m 113 kg 39 – 30. децембар 1984.(1984-12-30)
К 21   Максвел Луис 2,01 m 93 kg 22 – 27. јул 2002.(2002-07-27)
Б 4   Скајлар Мејс (TW) 1,91 m 93 kg 27 – 5. септембар 1997.(1997-09-05)
К 12   Торин Принс 1,98 m 98 kg 30 – 22. март 1994.(1994-03-22)
Б 15   Остин Ривс 1,96 m 93 kg 26 – 29. мај 1998.(1998-05-29)
К 5   Кем Редиш 2,01 m 99 kg 25 – 1. септембар 1999.(1999-09-01)
Б 1   Д’Анџело Расел 1,91 m 91 kg 28 – 23. фебруар 1996.(1996-02-23)
К 2   Џаред Вандербилт 2,03 m 97 kg 25 – 3. април 1999.(1999-04-03)
Б 7   Гејб Винсент 1,88 m 88 kg 28 – 14. јул 1996.(1996-07-14)
Б 20   Дилан Виндлер (TW) 1,98 m 89 kg 28 – 22. септембар 1996.(1996-09-22)
КЦ 35   Кристијан Вуд 2,03 m 101 kg 29 – 27. септембар 1995.(1995-09-27)
Главни тренер
Помоћни тренери



Легенда
  • (К) Капитен
  • (Ц) Центар
  • (НП) Непотписан пик
  • (СА) Слободан агент
  • (С) Суспендован
  • (GL) У резервном тиму у Г лиги
  • (TW) Играч који припада у два тима
  • (L) На одласку из тима
  •   Повређен

ТимПреласци
Последњи прелазак: 28. 1. 2023.

Права на драфту

уреди

Имају права на драфту на играче који играју ван НБА.[445] Драфтовани играчи, странци или играчи са универзитета који нису потписали за тим који их је изабрао на драфту, могу да потпишу уговор са било којим тимом ван НБА. У том случају, тим задржава права играча на драфту у НБА, до годину дана након што уговор играча са тимом ван НБА истекне.[446] Списак права на драфту након трејда са другим тимовима:

Драфт Рунда Пик Играч Поз. Држава Тим Напомена Реф.
2009. 2 59 Елону Чинемалу F/C   Нигерија слободан агент [447]
2007. 2 54 Бред Њули G/F   Аустралија Сиднеј кингси (Аустралија) [448]

Пикови на драфту

уреди

Лејкерси су три пута у историји тима имали право на првог пика и изабрали су Елгина Бејлора 1958, Меџика Џонсона 1979. и Џејмса Вордија 1982.[449] Имали су и шест пикова лутрије: Еди Џоунс као десети пик 1994, Ендру Бајнум као десети пик 2005, Џулијус Рандле као седми пик 2014, Д'Анђело Расел као други пик 2015, Брендон Инграм као други пик 2016. и Лонцо Бал као други пик 2017.[449] Као друге пикове на драфту, изабрали су Џерија Веста и Гајла Гудрича 1960-их, Мајкла Купера и Норма Никсона 1970-их, Грина и Влада Дивца 1980-их, Елдена Кемпбела, Ника ван Ексела, Дерека Фишера и Девона Џорџа 1990-их, као и Луку Валтона, Сашу Вујачића и Ронија Туријафа 2000-их.[449]

Тренери

уреди
 
Фил Џексон, бивши тренер Лејкерса, водио је тим до пет титула.

Промијенили су преко 20 тренера у историји тима. Џон Кундла је био тренер док се тим звао Минеаполис и освојио је пет титула у пет одиграних финала, од 1949. до 1954.[44] Пет Рајли је био наредни тренер који је остварио велике успјехе са тимом, предводио их је до четири титуле и поставио је рекорд по броју побједа у регуларном дијелу и у плеј офу.[450] Фил Џексон је водио тим до пет титула у два периода, а срушио је Рајлијев рекорд по броју побједа у регуларном дијелу 2009. и по броју побједа у плеј офу 2010.[450] Џексон, Рајли, Кундла и Бил Шерман су уврштени у кућу славних због тренерских успјеха. Џорџ Мајкан, Џим Полард, Џери Вест, Пит Рајли, Меџик Џонсон, Курт Рамбис, Бајрон Скот и Лук Валтон су били и играчи и тренери Лејкерса.

Након повлачења Џексона са мјеста тренера у мају 2011, Мајк Браун га је наслиједио у сезони 2011/12.[451] На дан 9. новембра 2012, након старта сезоне од 1–4, Браун је отпуштен.[452] На његово мјесто дошао је Берни Бикерстаф, који је био помоћник Брауну и водио је тим као привремени тренер на пет утакмица, након чега је за главног тренера постављен Мајк Д'Антони, који је предводио тим до краја сезоне 2013/14, а у јулу 2014, Бајрон Скот је постављен за новог тренера.[453] На крају сезоне 2015/16, Скот је отпуштен, а 29. априла 2016, Лук Валтон је постављен за новог тренера.[454] Валтон је отпуштен на крају сезоне 2018/19,[455] а Френк Вогел је постављен за новог тренера 13. маја 2019.[456]

Списак тренера

уреди
Број Име Период Успеси Индивидуална признања
Минеаполис лејкерси
1 Џон Кундла 1948–1958 1 титула НБЛ лиге (1948) и 5 НБА титула (1949, 1950, 1952, 1953, 1954) Један од 10 најбољих тренера у историји НБА лиге
2 Џорџ Мајкан 1958
Џон Кундла 1958–1959 1 НБА финале (1959) Један од 10 најбољих тренера у историји НБА лиге
3 Џон Кастелани 1959–1960
4 Џим Полард 1960
Лос Анђелес лејкерси
5 Фред Шаус 1960–1967 4 НБА финала (1962, 1963, 1965, 1966)
6 Бреда Колф 1967–1969 2 НБА финала (1968, 1969)
7 Џо Маланеј 1969–1971 1 НБА финале (1970)
8 Бил Шарман 1971–1976 1 НБА титула (1972) и 1 НБА финале (1973) Тренер године НБА (1971/72)
9 Џери Вест 1976–1979
10 Џек Мекини 1979
11 Пол Вестхед 1979–1981 1 НБА титула (1980)
12 Пет Рајли 1981–1990 4 НБА титуле (1982, 1985, 1987, 1988) и 3 НБА финала (1983, 1984, 1989) Тренер године НБА (1989/90) и један од 10 најбољих тренера у историји НБА лиге
13 Мајк Дунливи старији 1990–1992 1 НБА финале (1991)
14 Ренди Фунд 1992–1994
15 Бил Бертка 1994
16 Меџик Џонсон 1994
17 Дел Харис 1994–1998 Тренер године НБА (1994/95)
Бил Бертка 1999
18 Курт Рамбис 1999
19 Фил Џексон 1999–2004 3 НБА титуле (2000, 2001, 2002) и 1 НБА финале (2004) Један од 10 најбољих тренера у историји НБА лиге
20 Руди Томјанович 2004–2005
21 Френк Хемблен 2005
Фил Џексон 2005–2011 2 НБА титуле (2009, 2010) и 1 НБА финале (2008) Један од 10 најбољих тренера у историји НБА лиге
22 Мајк Браун 2011–2012
23 Берни Бикерстаф 2012
24 Мајк Д'Антони 2012–2014
25 Бајрон Скот 2014–2016
26 Лук Волтон 20162019
27 Френк Вогел 20192022 1 НБА титула (2020)
28 Дарвин Хем 20222024 1 НБА куп (2023)
29 Џеј-Џеј Редик 2024

Кућа славних и повучени бројеви

уреди

Укупно је 39 чланова Лејкерса примљено у кућу славних : 29 играча, пет главних тренера, један помоћни тренер и четири члана која су дала свој допринос тиму и кошарци.[457][458][459]

Чланови куће славних из Лејкерса
Играчи
Број Име Позиција Период у тиму Уврштен у
кућу славних
Број Име Позиција Период у тиму Уврштен у
кућу славних
99 Џорџ Мајкан 1 Ц 1948–1954
1955–1956
1959 22 Елџин Бејлор К 1958–1971 1977
17 Џим Полард 2 К 1948–1955 1978 13 Вилт Чејмберлен Ц 1968–1973 1979
44 Џери Вест 3 5 Б 1960–1974 1980 22 Слејтер Мартин Б 1949–1956 1982
34 Клајд Ловлет К/Ц 1953–1957 1988 42 Кони Хоукинс К/Ц 1973–1975 1992
19 Верн Микелсен К 1949–1959 1995 33 Карим Абдул Џабар Ц 1975–1989 1995
25 Гајл Гудрич Б 1965–1968
1970–1976
1996 11 Боб Мекаду К/Ц 1981–1985 2000
32 Меџик Џонсон 4 6 Б 1979–1991
1996
2002 42 Џејмс Ворди К 1982–1994 2003
4 Адријан Дентли К 1977–1979 2008 11 Карл Малон 7 К 2003–2004 2010
73 Денис Родман К 1999 2011 52 Џамал Вилкс К 1977–1985 2012
20 Гери Пејтон Б 2003–2004 2013 23 Мич Ричмонд Б 2001–2002 2014
31 Спенсер Хејвуд К 1979–1980 2015 31 Зелмо Бити Ц 1974–1975 2016
34 Шакил О’Нил Ц 1996–2004 2016 11 Чарли Скот Б 1977–1978 2018
10 Стив Неш Б 2012–2015 2018 12 Владе Дивац Ц 1989–1996
2004–2005
2019
8
24
Коби Брајант Б 1996–2016 2020 23 Лу Хадсон К/Б 1977–1979 2022
16 Пау Гасол К/Ц 2008–2014 2023 5 Дик Барнет Б 1962–1965 2024
21 Мајкл Купер Б 1978–1990 2024
Тренери
Име Позиција Период у тиму Уврштен у
кућу славних
Име Позиција Период у тиму Уврштен у
кућу славних
Џон Кундла Главни тренер 1948–1957
1958–1959
1995 Бил Шерман Главни тренер 1971–1976 2004
Фил Џексон Главни тренер 1999–2004
2005–2011
2007 12 Пет Рајли 8 Помоћни тренер
Главни тренер
1979–1981 (помоћник)
1981–1990 (главни)
2008
Текс Винтер Помоћни тренер 1999–2008 2011 Руди Томјанович Главни тренер 2004–2005 2020
Доприноси
Име Позиција Период у тиму Уврштен у
кућу славних
Име Позиција Период у тиму Уврштен у
кућу славних
  Чик Херн Емитер 1961–2002 2003 Џери Бус Власник 1979–2013 2010
Пет Невел 9 Генерални менаџер 1972–1976 1979 Дел Харис Главни тренер 1994–1999 2022
Џери Вест Генерални менаџер 1982–2000 2024

Напомене:

  • 1 Такође је био тренер тима у периоду 1957–1958.
  • 2 Такође је био тренер тима 1960.
  • 3 Такође је био тренер тима у периоду 1976–1979.
  • 4 Такође је био тренер тима 1994.
  • 5 Вест је уврштен два пута у кућу славних, као играч и као члан репрезентације на Олимпијским играма 1960.
  • 6 Џонсон је уврштен два пута у кућу славних, као играч и као члан репрезентације на Олимпијским играма 1992.
  • 7 Малон је уврштен у кућу славних два пута, као играч и као члан репрезентације на Олимпијским играма 1992.
  • 8 Такође је играо за тим у периоду 1970–1975.
  • 9 Њуел је уврштен два пута у кућу славних, због доприноса тиму и као члан репрезентације на Олимпијским играма 1960.

ФИБА кућа славних

уреди
Чланови ФИБА куће славних
Играчи
Број Име Позиција Период у тиму
12 Владе Дивац Ц 1989–1996
2004–2005
2010
34 Шакил О’Нил Ц 1996–2004 2017
10 Стив Неш Б 2012–2015 2020

Повучени бројеви

уреди
 
Повучени бројеви тима у дворани Стејплс центар 2013.

Повукли су из употребе 13 бројева у част играчима који су оставили велики траг у тиму, као и један почасни микрофон у част емитера тима.[460][461][462][463]

Повучени бројеви Лејкерса
Број Играч Позиција Период у тиму Датум церемоније
8
24
Коби Брајант Б 1996–2006 18. децембар 2017.
13 Вилт Чејмберлен Ц 1968–1973 9. новембар 1983.
16 Пау Гасол К 2008–2014 7. март 2023.
22 Елџин Бејлор К 1958–1971 9. новембар 1983.
25 Гајл Гудрич Б 1965–1968
1970–1976
20. новембар 1996.
32 Меџик Џонсон Б 1979–1991
1996
16. фебруар 1992.
33 Карим Абдул Џабар Ц 1975–1989 20. март 1990.
34 Шакил О’Нил Ц 1996–2004 2. април 2013.
42 Џејмс Ворди К 1982–1994 10. децембар 1995.
44 Џери Вест Б 1960–1974 19. новембар 1983.
52 Џамал Вилкс К 1977–1985 28. децембар 2012.
99 Џорџ Мајкан Ц 1948–1954
1956
30. октобар 2022.
  Крис Херн Емитер 1961–2002 2. децембар 2002.

Такође, неколико тренера и играча, коју су остварили велике успехе у периоду док се тим звао Минеаполис, добили су почасно мјесто, али њихови бројеви нису повучени.[464]

Почасни бројеви Минеаполис лејкерса
Број Играч Позиција Период у тиму
17 Џим Полард К 1948–1955
19 Верн Микелсен К 1949–1959
22 Слатер Мартин Б 1949–1956
34 Клајд Ловлет К/Ц 1953–1957
99 Џорџ Мајкан Ц 1948–1954
1955–1956
Џон Кундла Главни тренер 1948–1957
1958–1959

Медији

уреди

Чик Херн је био емитер Лејкерса 41 годину, до његове смрти 2002. Преносио је укупно 3,338 утакмица, од 21. новембра 1965. до 16. децембра 2001.[465] Смислио је надимак Мистер Клуч за Веста,[466] а био је дио тима када је Кук био власник и био је савјетник за кошаркашке операције.[467] Пол Сандерленд, који је мијењао Херна на неколико утакмица, именован је за сталног емитера и коментатора.[468] Када му је уговор истекао, на љето 2005, тим је одлучио да га не продужи.[469] Џоел Мејерс и Ланц су постављени за телевизијске коментаторе, док су Сперо Дедс и бивши играч Лејкерса — Мајкл Томпсон, постављени за коментаторе на радију.[470]

У сезони 2011/12, Били Макдоналд је постављен за коментатора на телевизији, придруживши се Ланцу, коју је такође остао на позицији аналитичара. Џон Ајрленд се придружио Томспону као коментатори на радију.[471]

На почетку сезоне 2009/10, утакмице тима на радију биле су преношене на станици KSPN, подружници радио станице ESPN Radio на енглеском језику, као и на страни KWKW на шпанском језику.[470][472] Радио станица KLAC је имала права на пренос утакмица од сезоне 1976/77. до сезоне 2008/09.[472][473] До 2011, преноси на телевизији дијељени су између телевизија KCAL-TV (гостујуће утакмице) и Fox Sports West (домаће утакмице заредом), након чега су потписали уговор са националном телевизијом ABC.[474] KCAL је преносио утакмице тима од 1977, када је телевизију посједовала станица KHJ-TV, што је био најдужи однос између НБА тима и телевизије. Прије телевизије KHJ, утакмице су преношене на телевизији KTLA. Утакмице тима преносе се на телевизији Fox Sports West од 1985, откако је Бус био власник.[475]

На дан 14. фебруара 2011, Лејкерси и кабловска телевизија Time Warner Cable, објавили су формирање нове регионалне спортске мреже, која ће преносити утакмице тима на двије телевизије, на енглеском и шпанском језику, а потписали су уговор на 20 година, почевши од сезоне 2012/13.[476] Мрежа је основана под називом Time Warner Cable SportsNet, док је 2016. преименована у Spectrum SportsNet, када је компанија Charter Communications купила кабловску телевизију Time Warner Cable, а телевизијски канал на шпанском језику угашен је 2018.[477]

Најуспјешнији тренери

уреди

Минеаполис лејкерси

уреди
  • Џон Кундла — 5 НБА титула, 1 титула НБЛ лиге и 1 НБА финале.

Лос Анђелес лејкерси

уреди
  • Фред Шаус — 4 НБА финала.
  • Буч ван Бреда Колф — 2 НБА финала.
  • Џо Малани — 1 НБА финале.
  • Бил Шерман — 1 НБА титула и 1 НБА финале.
  • Пол Вестхед — 1 НБА титула.
  • Пет Рајли4 НБА титуле и 3 НБА финала.
  • Мајк Данливи — 1 НБА финале.
  • Фил Џексон5 НБА титула и 2 НБА финала.
  • Френк Вогел — 1 НБА титула.
  • Дарвин Хем — 1 НБА куп.

Референце

уреди
  1. ^ „Lakers Season-by-Season Records”. Lakers.com. NBA Media Ventures, LLC. Приступљено 10. 2. 2019. 
  2. ^ „History: Team by Team” (PDF). 2018–19 Official NBA Guide. NBA Media Ventures, LLC. 9. 10. 2018. Архивирано из оригинала (PDF) 11. 04. 2019. г. Приступљено 10. 2. 2019. 
  3. ^ „NBA.com/Stats–Los Angeles Lakers seasons”. Stats.NBA.com. NBA Media Ventures, LLC. Архивирано из оригинала 15. 09. 2017. г. Приступљено 29. 1. 2017. 
  4. ^ „Media Guidelines And Policies” (PDF). 2018–19 Los Angeles Lakers Media Guide. NBA Properties, Inc. 16. 10. 2018. Приступљено 10. 2. 2019. 
  5. ^ „Nike Jerseys”. Lakers.com. NBA Media Ventures, LLC. 31. 7. 2018. Приступљено 10. 2. 2019. 
  6. ^ а б „Los Angeles Lakers Reproduction Guideline Sheet”. NBA Properties, Inc. Приступљено 8. 2. 2018. 
  7. ^ „Lakers x Bibigo”. Lakers.com. NBA Media Ventures, LLC. 21. 9. 2021. Приступљено 22. 9. 2021. 
  8. ^ „Team Directory” (PDF). 2017–18 Los Angeles Lakers Media Guide. NBA Properties, Inc. 14. 10. 2017. Архивирано из оригинала (PDF) 08. 03. 2021. г. Приступљено 4. 3. 2018. 
  9. ^ а б Negley, Cassandra (12. 10. 2020). „Lakers' Jeanie Buss becomes first female controlling owner to win championship”. Yahoo Sports. Приступљено 28. 10. 2020. 
  10. ^ „About STAPLES CENTER”. L.A. Arena Company, LLC. Архивирано из оригинала 12. 8. 2020. г. Приступљено 19. 8. 2020. 
  11. ^ Tim Reynolds (11. 10. 2020). „Lakers tie Celtics for most NBA titles”. washingtonpost.com. Архивирано из оригинала 20. 11. 2021. г. Приступљено 11. 10. 2020. 
  12. ^ а б в Reavis, Tracey in Sacchare (ed) (2000). p. 95
  13. ^ а б в Barreiro, Dan. „George Mikan: The First Icon”. From the Official NBA Encyclopedia, Third Edition. NBA.com. Архивирано из оригинала 26. 6. 2012. г. Приступљено 20. 11. 2010. 
  14. ^ Ostler, Scott (19. 2. 2013). „Remembering Jerry Buss and 'Showtime'. San Francisco Chronicle. Приступљено 21. 2. 2013. 
  15. ^ Tania Ganguli (11. 10. 2020). „LeBron James leads Lakers to 17th championship and beats Heat in six games in Finals”. Los Angeles Times. Приступљено 11. 10. 2020. 
  16. ^ „All-Time Longest Win Streaks in NBA History”. NBA.com. NBA Media Ventures, LLC. 14. 3. 2013. Архивирано из оригинала 18. 2. 2018. г. Приступљено 17. 3. 2019. 
  17. ^ „Most Valuable Player Award Winners”. basketball-reference.com. Архивирано из оригинала 29. 06. 2011. г. Приступљено 7. 7. 2008. 
  18. ^ Online, NBA Hoops. „Detroit Gems”. 
  19. ^ Schumacher, стр. 93–4
  20. ^ Lazenby 2005, стр. 19
  21. ^ „1956–57 Minneapolis Lakers Roster and Statistics”. basketball-reference.com. Приступљено 10. 11. 2010. 
  22. ^ Lazenby 2005, стр. 18
  23. ^ „Getting John Kundla to coach Minneapolis Lakers no easy task”. Star Tribune. 
  24. ^ а б „Minneapolis Lakers”. sportsecyclopedia. Приступљено 15. 8. 2008. 
  25. ^ Lazenby 2005, стр. 27
  26. ^ Lazenby 2005, стр. 31
  27. ^ „Powerful Lakers Repeat”. NBA/Turner Sports Interactive, Inc. Архивирано из оригинала 5. 7. 2012. г. Приступљено 15. 8. 2009. 
  28. ^ Lazenby, стр. 40, 42
  29. ^ а б „George Mikan”. basketball-reference.com. Приступљено 10. 11. 2010. 
  30. ^ Sacchare (ed) (2000). p. 61
  31. ^ а б в г д ђ е ж з и „Los Angeles Lakers Franchise Index”. basketball-reference.com. Приступљено 8. 11. 2010. 
  32. ^ а б Lazenby 2005, стр. 46
  33. ^ а б Lazenby 2005, стр. 50
  34. ^ а б Lazenby 2005, стр. 49
  35. ^ „Minneapolis Lakers 1954–55 Roster and Statistics”. basketball-reference.com. Приступљено 15. 8. 2008. 
  36. ^ Lazenby 2005, стр. 51
  37. ^ Lazenby 2005, стр. 57
  38. ^ „Lakers Fire George Mikan”. Eugen Register-Guard. Associated Press. 16. 1. 1958. Приступљено 10. 11. 2010. 
  39. ^ Sacchare (ed) (1994). p. 92–3
  40. ^ Lazenby 2005, стр. 91
  41. ^ Lazenby 2005, стр. 62
  42. ^ Lazenby, стр. 64–5
  43. ^ „1960 NBA Draft”. basketball-reference.com. Приступљено 18. 8. 2008. 
  44. ^ а б „History of the Lakers # 10”. Lakers.com. Приступљено 4. 8. 2008. 
  45. ^ „Los Angeles Lakers 1960–61 Roster and Statistics”. basketball-reference.com. Приступљено 10. 11. 2010. 
  46. ^ „Elgin Baylor”. nba.com. Приступљено 10. 8. 2010. 
  47. ^ „Los Angeles Lakers 1960–61 Roster and Statistics”. basketball-reference.com. Приступљено 8. 11. 2010. 
  48. ^ а б „Los Angeles Lakers 1961–62 Roster and Statistics”. basketball-reference.com. Приступљено 10. 11. 2010. 
  49. ^ „Baylor Scores 61 for Finals Record”. nba.com. Архивирано из оригинала 10. 11. 2012. г. Приступљено 19. 12. 2010. 
  50. ^ Lazenby 2005, стр. 87
  51. ^ „Celtics Win Again... But It Was Hard”. The Miami News. Associated Press. 19. 4. 1962. Архивирано из оригинала 25. 11. 2021. г. Приступљено 10. 11. 2010. 
  52. ^ а б Farmer, Sam (20. 6. 2010). „Selvy's miss in 1962 finals still stings”. St. Louis Post-Dispatch. Приступљено 8. 11. 2010. 
  53. ^ а б „Los Angeles Lakers 1962–63 Roster and Statistics”. basketball-reference.com. Приступљено 10. 11. 2010. 
  54. ^ Sacchare (ed) (1994). p. 402
  55. ^ „Los Angeles Lakers 1964–65 Roster and Statistics”. basketball-reference.com. Приступљено 8. 11. 2010. 
  56. ^ „Los Angeles Lakers 1965–66 Roster and Statistics”. basketball-reference.com. Приступљено 8. 11. 2010. 
  57. ^ „Celtics Claim 8th Straight Crown”. The Spokesman Review. Associated Press. 30. 4. 1966. Приступљено 10. 11. 2010. 
  58. ^ Gustkey, Earl (11. 3. 1990). „Lakers Don't Have Forum's Only Championship Rings : Boxing: Jerry Buss would like to average a world title fight a month in the building where the Lakers and the Kings play.”. Los Angeles Times. Приступљено 16. 8. 2014. 
  59. ^ а б „Wilt Chamberlain Bio”. NBA.com. Приступљено 25. 10. 2008. 
  60. ^ „Wilt Chamberlain”. basketball-reference.com. Архивирано из оригинала 12. 05. 2013. г. Приступљено 10. 11. 2010. 
  61. ^ „Los Angeles Lakers 1968–69 Roster and Statistics”. basketball-reference.com. Приступљено 13. 11. 2010. 
  62. ^ Sacchare (ed) (1994). p. 413
  63. ^ Lazenby 2005, стр. 121
  64. ^ Lazenby 2005, стр. 122
  65. ^ Lazenby 2005, стр. 123
  66. ^ „West's Heroics Can't Deprive Russell of 11th Title”. NBA.com. Архивирано из оригинала 19. 11. 2010. г. Приступљено 19. 8. 2008. 
  67. ^ „NBA Finals: All-Time Champions”. NBA.com. Приступљено 19. 8. 2008. 
  68. ^ „1970 NBA Finals”. NBA.com. Архивирано из оригинала 19. 11. 2010. г. Приступљено 19. 8. 2008. 
  69. ^ „1971 NBA Playoff Summary”. basketball-reference.com. Архивирано из оригинала 29. 10. 2021. г. Приступљено 20. 8. 2008. 
  70. ^ а б „Top 10 Teams in NBA History”. nba.com. Приступљено 21. 11. 2010. 
  71. ^ а б в „Lakers No.15”. Lakers.com. Приступљено 19. 8. 2008. 
  72. ^ Travers, стр. 170–1
  73. ^ Lazenby 2005, стр. 137
  74. ^ Lazenby 2005, стр. 145
  75. ^ „Laker winning streak comes to an end”. History.com. Архивирано из оригинала 8. 3. 2010. г. Приступљено 19. 8. 2008. 
  76. ^ „The 72-Win Bulls: The Best Ever?”. NBA.com. Архивирано из оригинала 8. 8. 2008. г. Приступљено 19. 8. 2008. 
  77. ^ а б „1971–72 NBA Season Summary”. basketball-reference.com. Приступљено 19. 8. 2008. 
  78. ^ Travers, стр. 173
  79. ^ „Coach of the Year”. NBA.com. Архивирано из оригинала 8. 8. 2010. г. Приступљено 19. 8. 2008. 
  80. ^ Sports Illustrated (May 15, 1972) Los Angeles Champions at Last!
  81. ^ Lazenby 2005, стр. 149
  82. ^ „1972 NBA Playoff Summary”. basketball-reference.com. Архивирано из оригинала 26. 10. 2021. г. Приступљено 19. 8. 2008. 
  83. ^ „Spurs crowned NBA champions”. CBC Sports. 24. 6. 2005. Архивирано из оригинала 26. 3. 2012. г. Приступљено 16. 7. 2008. 
  84. ^ „Jerry West”. nba.com. Приступљено 21. 11. 2010. 
  85. ^ Crowe, Jerry (27. 4. 2010). „That iconic NBA silhouette can be traced back to him”. Los Angeles Times. Архивирано из оригинала 11. 8. 2011. г. Приступљено 9. 6. 2011. 
  86. ^ а б в „Lakers History No.16”. NBA.com. Приступљено 20. 8. 2008. 
  87. ^ „Knicks Win One for the 'Aged'. NBA.com. Архивирано из оригинала 16. 1. 2011. г. Приступљено 20. 8. 2008. 
  88. ^ а б в „Lakers No.16”. NBA.com. Приступљено 21. 8. 2008. 
  89. ^ Lazenby, стр. 156–8
  90. ^ Lazenby 2005, стр. 161
  91. ^ Lazenby 2005, стр. 158
  92. ^ а б в г „Lakers No.17”. NBA.com. Приступљено 21. 8. 2008. 
  93. ^ Lazenby, стр. 164–5
  94. ^ Lazenby, стр. 166–7
  95. ^ „1976–77 NBA Season Summary”. basketball-reference.com. Приступљено 21. 8. 2008. 
  96. ^ Lazenby 2005, стр. 170
  97. ^ „Kermit Washington”. basketball-reference.com. Приступљено 8. 11. 2010. 
  98. ^ Simmons, стр. 90
  99. ^ Lazenby 2005, стр. 173
  100. ^ Wittmershaus, Eric. „The Punch: One Night, Two Lives, and the Fight That Changed Basketball Forever”. flakmag.com. Архивирано из оригинала 24. 11. 2010. г. Приступљено 10. 11. 2010. 
  101. ^ „Los Angeles Lakers 1977–78 season”. basketball-reference.com. Приступљено 8. 11. 2010. 
  102. ^ „Los Angeles Lakers History”. Lakers.com. Приступљено 4. 8. 2008. 
  103. ^ Lazenby, стр. 193, 200
  104. ^ „Los Angeles Lakers History”. Lakers.com. Приступљено 4. 8. 2008. 
  105. ^ а б в г д ђ „Lakers No.19”. Lakers.com. Приступљено 21. 8. 2008. 
  106. ^ „Magic Johnson says he wants a trade”. The Tuscaloosa News. Associated Press. 18. 11. 1981. Приступљено 10. 11. 2010. 
  107. ^ Simmons, Bills (29. 10. 2010). „LeBron and Wade: Can it work?”. ESPN. Приступљено 10. 11. 2010. 
  108. ^ Lazenby, стр. 214–5
  109. ^ Travers, стр. 109
  110. ^ „Lakers fire Westhead after Johnson outburst”. The Albany Sunday Herald. Associated Press. 20. 11. 1981. Приступљено 26. 11. 2010. 
  111. ^ Lazenby 2005, стр. 214
  112. ^ Lazenby, стр. 203, 218
  113. ^ Lazenby 2005, стр. 218
  114. ^ а б „1982–83: A Worthy Draft Pick”. Lakers.com. Приступљено 21. 8. 2008. 
  115. ^ а б Lazenby 2005, стр. 222
  116. ^ Lazenby 2005, стр. 224
  117. ^ а б „NBA Finals: All-Time Champions”. NBA.com. Приступљено 10. 11. 2010. 
  118. ^ Lazenby 2005, стр. 235
  119. ^ а б „Kareem, Lakers Conquer the Celtic Mystique”. NBA.com. Архивирано из оригинала 21. 2. 2012. г. Приступљено 13. 8. 2008. 
  120. ^ Lazenby 2005, стр. 244
  121. ^ а б „Los Angeles Lakers games in the 1985–1986 NBA season and playoffs”. basketball-reference.com. Приступљено 25. 10. 2008. 
  122. ^ а б в г д „Lakers History No.23”. Lakers.com. Приступљено 17. 8. 2008. 
  123. ^ Lazenby 2005, стр. 246
  124. ^ Lazenby 2005, стр. 250
  125. ^ „1986–87 Los Angeles Lakers”. NBA.com. Архивирано из оригинала 25. 7. 2008. г. Приступљено 14. 8. 2008. 
  126. ^ Lazenby, стр. 246, 253
  127. ^ Hollinger, John (11. 6. 2010). „3. James Worthy, Lakers: 1988 Finals, Game 7”. ESPN. Приступљено 14. 12. 2010. 
  128. ^ Lazenby 2005, стр. 264
  129. ^ Lazenby 2005, стр. 265
  130. ^ „1988–89 Los Angeles Lakers”. basketball-reference.com. Приступљено 14. 8. 2008. 
  131. ^ „The Game's Greatest Giants Ever”. espn.go.com. Приступљено 25. 7. 2013. 
  132. ^ Lazenby, стр. 259–60
  133. ^ Lazenby 2005, стр. 267
  134. ^ Lazenby, стр. 269
  135. ^ Lazenby, стр. 267–9
  136. ^ Lazenby, стр. 269
  137. ^ „Bulls Finally Get That Championship Feeling”. NBA.com. Архивирано из оригинала 21. 2. 2012. г. Приступљено 17. 8. 2008. 
  138. ^ „15 years since Magic's HIV announcement”. NBC Sports. 7. 11. 2006. Архивирано из оригинала 27. 6. 2012. г. Приступљено 14. 8. 2008. 
  139. ^ Friend, Tom (7. 11. 2001). „Still stunning the world 10 years later”. www.espn.com. Приступљено 10. 5. 2008. 
  140. ^ а б Lazenby, стр. 304–5
  141. ^ Lazenby 2005, стр. 306
  142. ^ Lazenby, стр. 307
  143. ^ Travers, стр. 177
  144. ^ „Los Angeles Lakers 1994–95 Summary”. basketball-reference.com. Приступљено 14. 8. 2008. 
  145. ^ Lazenby, стр. 307
  146. ^ Lazenby 2005, стр. 309
  147. ^ „Los Angeles Lakers 1995–96 Summary”. basketball-reference.com. Приступљено 14. 8. 2008. 
  148. ^ Lazenby, стр. 309–10
  149. ^ „Los Angeles Lakers History”. Lakers.com. Приступљено 4. 8. 2008. 
  150. ^ Delong, John. „Lakers' trade for Bryant has been misconstrued”. Winston-Salem Journal. Архивирано из оригинала 15. 10. 2008. г. Приступљено 30. 10. 2010. 
  151. ^ Howard-Cooper, Scott (1. 7. 1996). „Divac's OK Has Lakers Buzzing”. Los Angeles Times. 
  152. ^ Lazenby, стр. 315–9
  153. ^ Lazenby 2005, стр. 353
  154. ^ „1996 NBA Draft”. basketball-reference.com. Приступљено 8. 8. 2008. 
  155. ^ а б „Dynasty No. 5: Los Angeles Lakers”. ESPN. Приступљено 17. 8. 2008. 
  156. ^ а б в „Lakers 96”. Lakers.com. Приступљено 17. 8. 2008. 
  157. ^ „Kobe Bryant stats”. ESPN. Приступљено 17. 8. 2008. 
  158. ^ Medina, Mark (15. 1. 2016). „Kobe Bryant's 'airball game' in 1997 was as defining moment in his career”. Los Angeles Daily News. Архивирано из оригинала 30. 1. 2016. г. 
  159. ^ а б в г д ђ „Los Angeles Lakers History No.33”. Lakers.com. Приступљено 6. 8. 2008. 
  160. ^ „BASKETBALL: N.B.A. ROUNDUP – LOS ANGELES; Lakers' Bryant Signs for $71 million”. The New York Times. 30. 1. 1999. Приступљено 7. 5. 2010. 
  161. ^ Lazenby 2005, стр. 350
  162. ^ „Lakers Acquire Rice From Hornets in Blockbuster Deal”. wral.com. 9. 3. 1999. Приступљено 17. 8. 2008. 
  163. ^ Lazenby, стр. 354–5
  164. ^ „Los Angeles Lakers 1998–99 Summary”. basketball-reference.com. Архивирано из оригинала 09. 10. 2021. г. Приступљено 17. 8. 2008. 
  165. ^ „1998–99 Los Angeles Lakers Statistics”. basketball-reference.com. Архивирано из оригинала 09. 10. 2021. г. Приступљено 23. 6. 2008. 
  166. ^ „Los Angeles Lakers History”. Lakers.com. Приступљено 6. 8. 2008. 
  167. ^ Lazenby 2005, стр. 363
  168. ^ Lazenby, стр. 363–6
  169. ^ Lazenby 2005, стр. 367
  170. ^ а б „Lakers History No.35”. NBA.com. Приступљено 25. 10. 2008. 
  171. ^ а б „Los Angeles Lakers 1999–2000 Summary”. basketball-reference.com. Архивирано из оригинала 09. 10. 2021. г. Приступљено 17. 8. 2008. 
  172. ^ „basketball-reference 2000”. basketball-reference.com. Архивирано из оригинала 15. 09. 2020. г. Приступљено 17. 8. 2008. 
  173. ^ а б „Blazers' dry spell allows Lakers to take Game 7”. CNNSI.com. 5. 6. 2000. Архивирано из оригинала 03. 12. 2007. г. Приступљено 17. 8. 2008. 
  174. ^ „NBA Finals: Pacers vs. Lakers”. .indystar.com. Архивирано из оригинала 6. 3. 2010. г. Приступљено 8. 6. 2010. 
  175. ^ „1999–2000 Los Angeles Lakers”. NBA.com. Архивирано из оригинала 6. 7. 2008. г. Приступљено 19. 8. 2008. 
  176. ^ Lazenby, стр. 393–7
  177. ^ Kaye, стр. 22
  178. ^ „Lakers Season-by-Season Records”. NBA.com. Приступљено 20. 8. 2008. 
  179. ^ „Los Angeles Lakers at Sacramento Kings Box Score, May 13, 2001”. Basketball-Reference. Приступљено 28. 10. 2019. 
  180. ^ „2001 NBA Playoff Summary”. basketball-reference.com. Приступљено 20. 8. 2008. 
  181. ^ „Philadelphia 107, Los Angeles 101”. CNNSI.com. 7. 6. 2001. Архивирано из оригинала 26. 10. 2012. г. Приступљено 20. 8. 2008. 
  182. ^ „Lakers grab title, make history with Game 5 win”. CNNSI.com. 15. 6. 2001. Архивирано из оригинала 26. 10. 2012. г. Приступљено 20. 8. 2008. 
  183. ^ Springer, Steve (3. 3. 2002). „Bryant Fight Remains a No Decision”. Los Angeles Times. Приступљено 24. 4. 2011. 
  184. ^ „2001–02 NBA Season Summary”. basketball-reference.com. Приступљено 20. 8. 2008. 
  185. ^ „2001-02 Sacramento Kings Schedule and Results”. basketball-reference.com. Приступљено 15. 4. 2021. 
  186. ^ а б в г „Lakers March On as Kings cannot Dethrone Dynasty”. NBA.com. Архивирано из оригинала 9. 10. 2008. г. Приступљено 20. 8. 2008. 
  187. ^ Chris Sheridan (10. 6. 2008). „2002 Lakers-Kings Game 6 at heart of Donaghy allegations”. 
  188. ^ „Los Angeles Lakers History”. Lakers.com. Приступљено 4. 8. 2008. 
  189. ^ „Finals Most Valuable Player”. NBA.com. Turner Sports Interactive, Inc. Приступљено 14. 7. 2008. 
  190. ^ „Kings' Victory Speaks Volumes”. NBA.com. Архивирано из оригинала 15. 1. 2009. г. Приступљено 20. 8. 2008. 
  191. ^ „NBA Single Game Leaders and Records for 3-Pt Field Goals”. basketball-reference.com. Приступљено 8. 6. 2019. 
  192. ^ NBA Staff (n.d). „Kobe Bryant Bio”. NBA.com. Архивирано из оригинала 6. 3. 2010. г. Приступљено 5. 8. 2007. 
  193. ^ „Los Angeles Lakers 2002–03 Summary”. basketball-reference.com. Приступљено 20. 8. 2008. 
  194. ^ „2002–03 Los Angeles Lakers Roster and Statistics”. basketball-reference.com. Приступљено 22. 11. 2010. 
  195. ^ „Lakers Sign Free Agents Gary Payton and Karl Malone”. NBA. 16. 7. 2003. Приступљено 19. 6. 2010. 
  196. ^ Heisler. p. 42, 45
  197. ^ „Kobe Bryant Arrested For Alleged Sexual Assault”. KMGH-TV. Associated Press. 6. 7. 2003. Архивирано из оригинала 30. 4. 2008. г. Приступљено 19. 6. 2010. 
  198. ^ „Do the Lakers need all of the Big Four healthy to win?”. Sports Illustrated. 8. 1. 2004. Архивирано из оригинала 19. 11. 2012. г. Приступљено 20. 8. 2008. 
  199. ^ „Injury could sideline Kobe for a month”. Deseret News (Salt Lake City). 7. 3. 2004. Приступљено 20. 8. 2008.  [мртва веза]
  200. ^ Saraceno, Jon (21. 4. 2004). „Bryant's, Lakers' survival go hand in hand”. USA Today. Приступљено 19. 6. 2010. 
  201. ^ а б Associated Press. „Kobe sends game to OT, wins it in 2OT”. Приступљено 19. 6. 2010. , ESPN, April 14, 2004..
  202. ^ „Los Angeles Lakers History”. Lakers.com. Приступљено 4. 8. 2008. 
  203. ^ Bucher, Ric. „Lakers' wrongs making things right”. Приступљено 19. 6. 2010. , ESPN, June 15, 2004..
  204. ^ „Rudy Tomjanovich Coach Info”. NBA.com. Архивирано из оригинала 29. 6. 2016. г. Приступљено 23. 6. 2008. 
  205. ^ „Shaq happy, Lakers in shock after trade”. NBC Sports. 15. 7. 2004. Архивирано из оригинала 16. 10. 2008. г. Приступљено 21. 8. 2008. 
  206. ^ DuPree, David (14. 7. 2004). „It's Official: Shaq traded to Heat for three players, draft pick”. USAToday. Приступљено 23. 6. 2008. 
  207. ^ Associated Press. „Kobe remains with Lakers”. Приступљено 27. 2. 2020. , ESPN, July 16, 2004..
  208. ^ „Bryant: Shaq would be major reason if he left”. USA Today. 27. 10. 2003. Приступљено 20. 11. 2010. 
  209. ^ Howard-Cooper, Scott (13. 7. 2004). „Shaq screamed for attention”. ESPN. Приступљено 20. 11. 2010. 
  210. ^ Heisler, стр. 53–4
  211. ^ „Jackson's L.A. Lakers book blames Bryant”. United Press International. 14. 10. 2004. Архивирано из оригинала 20. 11. 2021. г. Приступљено 20. 11. 2010. 
  212. ^ Lawrence, Mitch (17. 10. 2004). „Book Burning Jackson scorches Kobe in new tell-all book”. New York Daily News. Приступљено 20. 11. 2010. [мртва веза]
  213. ^ „Sports Briefing”. The New York Times. 13. 10. 2004. Приступљено 20. 11. 2010. 
  214. ^ а б „L.A. gets Mihm, Banks, Atkins in deal”. ESPN. 6. 8. 2004. Приступљено 21. 8. 2008. 
  215. ^ „Malone Hangs It Up”. NBA.com. Приступљено 13. 11. 2010. 
  216. ^ Heisler, стр. 56
  217. ^ Hadertheur, Jeff (2. 2. 2005). „Tomjanovich steps aside as Lakers coach”. USA Today. Associated Press. Приступљено 23. 11. 2010. 
  218. ^ „2005 NBA Draft”. NBA.com. Архивирано из оригинала 14. 9. 2008. г. Приступљено 21. 8. 2008. 
  219. ^ „Wizards Acquire Caron Butler and Chucky Atkins”. Wizards.com. Приступљено 21. 8. 2008. 
  220. ^ „Phil Jackson”. NBA.com. Архивирано из оригинала 1. 12. 2010. г. Приступљено 25. 6. 2008. 
  221. ^ >Lazenby, „Jackson, Lakers reunite with three-year deal”. ESPN. Приступљено 21. 8. 2008.  [мртва веза]
  222. ^ „Basketball: Kobe Bryant Profile and Information”. authenticbasketball.com. Приступљено 25. 6. 2008. 
  223. ^ „Kobe's 81-point game second only to Wilt”. ESPN. Приступљено 21. 8. 2008. 
  224. ^ „Eighty-One! Bryant Erupts as Lakers Roll”. NBA.com. Архивирано из оригинала 25. 1. 2012. г. Приступљено 25. 6. 2008. 
  225. ^ „2005–06 Los Angeles Lakers”. basketball-reference.com. Приступљено 21. 8. 2008. 
  226. ^ „Phoenix Clinches Series over Lakers”. NBA.com. Архивирано из оригинала 24. 7. 2008. г. Приступљено 21. 8. 2008. 
  227. ^ а б в „Los Angeles Lakers 2006–07 Summary”. basketball-reference.com. Приступљено 21. 8. 2008. 
  228. ^ а б в „Bryant assessed flagrant foul for elbow in Philly”. ESPN. 12. 3. 2007. Приступљено 27. 2. 2020. 
  229. ^ Heisler, стр. 10
  230. ^ Heisler, стр. 73
  231. ^ Heisler, стр. 78
  232. ^ „NBA: Kobe retracts his trade request”. 31. 5. 2007. Архивирано из оригинала 28. 9. 2007. г. Приступљено 16. 10. 2007. 
  233. ^ „Derek Fisher agrees to a 3-year contract to rejoin the Lakers | Sports | Basketball | PE.com | Southern California News | News for Inland Southern California”. Архивирано из оригинала 20. 05. 2011. г. Приступљено 21. 04. 2021. 
  234. ^ Nadel, John (14. 1. 2008). „Lakers center Andrew Bynum to miss eight weeks”. USA Today. Associated Press. Приступљено 19. 12. 2010. 
  235. ^ Heisler, стр. 83
  236. ^ League feels the Pau – but what would Popovich have done? Архивирано 2008-02-14 на сајту Wayback Machine CBSSports.com
  237. ^ NBA Playoffs: Gasol – 'One of the greatest trades ever' Архивирано 2008-11-07 на сајту Wayback Machine Salt Lake Tribune
  238. ^ „Lakers cruise to rout of Kings, clinch No. 1 seed, home-court for playoffs”. NBA.com. 15. 4. 2008. Приступљено 5. 8. 2008. 
  239. ^ „Most Valuable Player”. NBA.com. Приступљено 24. 9. 2008. 
  240. ^ „Reaction Around the Web ... Kobe Bryant is MVP”. NBA.com. 8. 5. 2008. Архивирано из оригинала 7. 10. 2008. г. Приступљено 24. 9. 2008. 
  241. ^ „NBA.com: Gasol Powers Lakers Past Nuggets”. NBA.com. Архивирано из оригинала 6. 3. 2019. г. Приступљено 18. 6. 2008. 
  242. ^ „Nuggets Put Up a Fight, but Lakers Get Sweep”. NBA.com. Архивирано из оригинала 24. 6. 2008. г. Приступљено 18. 6. 2008. 
  243. ^ „NBA.com: Bryant Lifts Lakers Into Conference Finals”. NBA.com. Архивирано из оригинала 12. 6. 2008. г. Приступљено 18. 6. 2008. 
  244. ^ „NBA.com: Finals 2008 Spurs at Lakers Game Info”. NBA.com. Архивирано из оригинала 17. 6. 2008. г. Приступљено 18. 6. 2008. 
  245. ^ „2007–08 Los Angeles Lakers Roster and Statistics”. basketball-reference.com. Приступљено 21. 11. 2010. 
  246. ^ „Los Angeles Lakers – Schedule – NBA – Yahoo! Sports”. Sports.yahoo.com. Приступљено 8. 6. 2010. 
  247. ^ „Lakers equal best 19-game start in franchise history”. CBSSports.com. 8. 12. 2008. Архивирано из оригинала 2. 10. 2011. г. Приступљено 25. 1. 2009. 
  248. ^ „Utah Lakers Recap”. NBA.com. Архивирано из оригинала 18. 4. 2009. г. Приступљено 17. 6. 2009. 
  249. ^ „Lejkersi za 15, Orlando za prvu titulu prvaka SAD”. rts.rs. 4. 6. 2009. Приступљено 16. 4. 2021. 
  250. ^ „2008–09 Los Angeles Lakers Roster and Statistics”. basketball-reference.com. Приступљено 22. 11. 2010. 
  251. ^ „Magic prove no match as Kobe, Lakers claim 15th NBA crown”. ESPN. Приступљено 17. 6. 2009. 
  252. ^ „Kobe Bryant Bio – NBA Finals”. Espndb.go.com. Архивирано из оригинала 24. 4. 2011. г. Приступљено 8. 6. 2010. 
  253. ^ „Artest's Name Change to Metta World Peace Approved”. The New York Times. 16. 9. 2011. Приступљено 16. 9. 2011. 
  254. ^ „Lakers vs. Mavericks: In-game Report”. Los Angeles Times. 13. 1. 2010. Приступљено 13. 1. 2010. 
  255. ^ Helin, Kurt. „Lakers to Face Thunder in the First Round”. Приступљено 19. 6. 2010. , NBC Los Angeles, April 13, 2010..
  256. ^ Bresnahan, Mike. „Follow Classic”. Архивирано из оригинала 11. 06. 2010. г. Приступљено 18. 6. 2010. , Los Angeles Times, May 1, 2010..
  257. ^ Hughes, Frank. „Fast Breaks: Lakers-Jazz, Game 4”. Архивирано из оригинала 15. 05. 2010. г. Приступљено 19. 6. 2010. , sportsillustrated.cnn.com, May 11, 2010..
  258. ^ McMenamin, Dave. „Gasol plays closer with monster finish”. Приступљено 27. 2. 2020. , ESPN, May 20, 2010..
  259. ^ Associated Press. „Lakers beat Suns to set up rematch with Boston”. Архивирано из оригинала 02. 06. 2010. г. Приступљено 19. 6. 2010. , Sporting News, May 11, 2010..
  260. ^ Smith, Sekou. „No Doubt About The MVP”. Архивирано из оригинала 30. 05. 2012. г. Приступљено 18. 6. 2010. , nba.com, June 18, 2010..
  261. ^ Adande, J.A. „1. Lakers Capture Franchise Title No. 16”. Приступљено 18. 6. 2010. , ESPN, June 18, 2010..
  262. ^ Bresnahan, Mike (1. 7. 2010). „Phil Jackson will return to coach the Lakers”. Los Angeles Times. Приступљено 10. 6. 2011. 
  263. ^ Beacham, Greg. „Lakers hold off Timberwolves, improve to 8–0”. Архивирано из оригинала 10. 11. 2010. г. Приступљено 27. 2. 2020. , San Diego Union-Tribune, November 10, 2010,.
  264. ^ Plaschke, Bill (11. 2. 2011). „Lakers win is something to yell about”. Los Angeles Times. Архивирано из оригинала 12. 2. 2011. г. Приступљено 27. 2. 2020. 
  265. ^ „Kobe Bryant has big second half to help Lakers rally by Celtics”. ESPN. 10. 2. 2011. Архивирано из оригинала 12. 2. 2011. г. 
  266. ^ „Mavericks sweep Lakers with blowout”. Fox Sports. 8. 5. 2010. Приступљено 10. 6. 2011. 
  267. ^ „Dallas Mavericks sweep Lakers from NBA playoffs”. CBS News. Associated Press. 8. 5. 2011. Приступљено 27. 1. 2020. 
  268. ^ „Jackson leaving on low note as Lakers swept away”. Yahoo. 9. 5. 2011. Архивирано из оригинала 18. 5. 2011. г. Приступљено 9. 6. 2011. 
  269. ^ Broussard, Chris (25. 5. 2011). „Mike Brown agrees to be Los Angeles Lakers' new coach”. Приступљено 26. 5. 2011. 
  270. ^ Bresnahan, Mike (11. 2. 2012). „Lakers trade Lamar Odom to the Mavericks”. Los Angeles Times. Приступљено 28. 8. 2012. 
  271. ^ „Impact of Fisher trade will be felt more off court than on”. NBA.com. 16. 3. 2012. Архивирано из оригинала 30. 5. 2012. г. Приступљено 13. 7. 2012. 
  272. ^ CBSSports.com wire reports. „NBA Recap – Los Angeles Lakers at San Antonio Spurs – Apr 20, 2012”. CBSSports.com. Приступљено 14. 1. 2013. 
  273. ^ Bolch, Ben (13. 5. 2012). „Steve Blake 'feels great,' and so do Lakers fans”. Los Angeles Times. Приступљено 20. 8. 2012. 
  274. ^ „Lakers hammered, eliminated by Thunder”. Yahoo.com. 22. 5. 2012. Приступљено 20. 8. 2012. 
  275. ^ „Steve Nash headed to Lakers after sign-and-trade with Suns”. USA TODAY. 4. 7. 2012. Приступљено 5. 7. 2012. 
  276. ^ „It's official: Howard dealt to Lakers in four-team trade”. NBA. 10. 8. 2012. Архивирано из оригинала 11. 8. 2012. г. Приступљено 10. 8. 2012. 
  277. ^ „Chris Paul, Clippers deal Lakers third straight loss to open season”. ESPN. Associated Press. 2. 11. 2012. Архивирано из оригинала 3. 11. 2012. г. 
  278. ^ Amick, Sam (9. 11. 2012). „Lakers have fired Mike Brown”. USA Today. Архивирано из оригинала 10. 11. 2012. г. 
  279. ^ „Mike D'Antoni to be next coach of the Lakers”. Los Angeles Times. 12. 11. 2012. Приступљено 14. 11. 2012. 
  280. ^ Goldstein, Richard (18. 2. 2013). „Jerry Buss, Lakers Owner and Innovator, Dies at 80”. The New York Times. Архивирано из оригинала 20. 2. 2013. г. 
  281. ^ Schuhmann, John (24. 1. 2013). „L.A. Recovery Wouldn't Be Unprecedented”. NBA.com. Архивирано из оригинала 26. 1. 2013. г. Приступљено 24. 1. 2013. 
  282. ^ Verrier, Justin (30. 1. 2013). „1. Lakers Just Trying To Keep It Simple”. ESPN. Архивирано из оригинала 1. 2. 2013. г. 
  283. ^ „Kobe Bryant's heroics help Lakers rally, edge Raptors in OT”. ESPN. Associated Press. 8. 3. 2013. Архивирано из оригинала 9. 3. 2013. г. 
  284. ^ „Jazz see playoff hopes end with loss to Grizzlies”. ESPN.com. Associated Press. 17. 4. 2013. Архивирано из оригинала 18. 4. 2013. г. 
  285. ^ „Lakers 99, Rockets 95, OT”. ESPN.com. Associated Press. 17. 4. 2013. Приступљено 18. 4. 2013. 
  286. ^ Plaschke, Bill (13. 4. 2013). „Lakers weren't strong enough to protect Kobe Bryant from himself”. Los Angeles Times. Архивирано из оригинала 17. 4. 2013. г. 
  287. ^ „Kobe Bryant tears Achilles, sidelined for months”. CNN.com. 13. 4. 2013. Архивирано из оригинала 13. 4. 2013. г. 
  288. ^ Felt, Hunter (29. 4. 2013). „A nightmare season for the Lakers comes to a fitting end”. The Guardian. London. Приступљено 28. 6. 2013. 
  289. ^ „Kobe Bryant fourth on scoring list”. ESPN. 1. 4. 2013. Приступљено 28. 6. 2013. 
  290. ^ Martin, Jillian; Moon, Jason (13. 4. 2013). „Kobe Bryant tears Achilles, sidelined for months”. CNN. Приступљено 5. 10. 2019. 
  291. ^ „Kobe Bryant fueled by naysayers”. ESPN.com. 4. 3. 2014. Приступљено 5. 10. 2019. 
  292. ^ Amick, Sam (11. 3. 2014). „Kobe Bryant out for season, Los Angeles Lakers announce”. USA TODAY. Приступљено 5. 10. 2019. 
  293. ^ „Knicks at Lakers”. NBA.com. Архивирано из оригинала 26. 3. 2014. г. Приступљено 26. 3. 2014. 
  294. ^ „Lakers: Kobe injury not healed”. ESPN. 12. 3. 2014. Архивирано из оригинала 12. 3. 2014. г. 
  295. ^ „Lakers' Mike D'Antoni steps down”. ESPN. 30. 4. 2014. Приступљено 2. 5. 2014. 
  296. ^ McMenamin, Dave (25. 7. 2014). „Byron Scott the right man for Kobe, Lakers”. ESPN.com. Архивирано из оригинала 26. 7. 2014. г. 
  297. ^ Broussard, Chris (25. 7. 2014). „Lakers, Byron Scott talking offer”. ESPN.com. Архивирано из оригинала 25. 7. 2014. г. 
  298. ^ „Lakers Announce Hiring of Byron Scott as Head Coach” (Саопштење). Los Angeles Lakers. 28. 7. 2014. Архивирано из оригинала 30. 7. 2014. г. 
  299. ^ Dwyer, Kelly (22. 12. 2014). „Kobe Bryant has to stop”. Yahoo.com. Архивирано из оригинала 24. 12. 2014. г. 
  300. ^ Bresnahan, Mike (26. 1. 2015). „Kobe Bryant to undergo season-ending surgery for torn rotator cuff”. Deseret News. Архивирано из оригинала 5. 12. 2015. г. 
  301. ^ Bresnahan, Mike (18. 4. 2015). „Anatomy of a train wreck: How Lakers' season went from bad to worst”. LA Times. Приступљено 23. 4. 2015. 
  302. ^ Trudell, Mike. „Jordan Clarkson: All-Rookie First Team?”. nba.com. NBA. Приступљено 23. 4. 2015. 
  303. ^ Holmes, Baxter (16. 4. 2015). „Lakers, Knicks close out worst seasons in franchise history”. ESPN. Приступљено 24. 1. 2018. 
  304. ^ „Los Angeles Lakers select D'Angelo Russell with No. 2 pick in 2015 NBA draft”. Espn.go.com. 26. 6. 2015. Приступљено 23. 6. 2016. 
  305. ^ Holmes, Baxter (14. 10. 2015). „Byron Scott says Kobe Bryant likely OK for next game”. ESPN. Архивирано из оригинала 9. 11. 2015. г. 
  306. ^ Helin, Kurt (2. 11. 2015). „Kobe Bryant on his play so far: "I freaking suck". NBCSports.com. Архивирано из оригинала 9. 11. 2015. г. 
  307. ^ Beacham, Greg (29. 10. 2015). „Two decades in: Kobe Bryant clears another milestone with start of 20th Lakers season”. Star Tribune. Associated Press. Архивирано из оригинала 9. 11. 2015. г. 
  308. ^ Holmes, Baxter (25. 11. 2015). „Kobe Bryant's possible farewell tour hits new low”. ESPN. Архивирано из оригинала 25. 11. 2015. г. 
  309. ^ „Kobe Bryant of Los Angeles Lakers announces he will retire after this season”. Espn.go.com. 30. 11. 2015. Приступљено 23. 6. 2016. 
  310. ^ Acosta-Delacruz, Angelo (13. 4. 2016). „Kobe finishes his two-decade-long career in a fashionable way as Lakers eliminate Jazz, 101–96”. powcast.net. Powcast Sports Hub. 
  311. ^ „Kobe Bryant goes out in a flurry of jump shots and glory”. ESPN. 23. 8. 2022. 
  312. ^ Beacham, Greg (28. 4. 2016). „Kobe scores 60 points in unbelievable farewell victory”. NBA.com. Архивирано из оригинала 31. 8. 2017. г. Приступљено 30. 8. 2017. 
  313. ^ „Magic Johnson has great expectations for Los Angeles Lakers rookie Lonzo Ball”. News.com.au. 15. 10. 2017. Приступљено 24. 1. 2018. 
  314. ^ „Los Angeles Lakers' Byron Scott out after another franchise worst season”. Espn.go.com. 26. 4. 2016. Приступљено 23. 6. 2016. 
  315. ^ „Lakers Part Ways with Head Coach Byron Scott”. NBA.com. 24. 4. 2016. Приступљено 30. 4. 2016. 
  316. ^ „Lakers Announce Agreement With Luke Walton to Become New Head Coach”. Los Angeles Lakers. 29. 4. 2016. Приступљено 30. 4. 2016. 
  317. ^ Trudell, Mike (17. 5. 2016). „Lakers Get No. 2 Pick”. NBA.com. Приступљено 16. 6. 2017. 
  318. ^ Holmes, Baxter (24. 6. 2016). „Lakers draft Duke's Ingram with No. 2 selection”. ESPN.com. Приступљено 16. 6. 2017. 
  319. ^ „Lakers Name Earvin "Magic" Johnson President of Basketball Operations”. NBA.com. 21. 2. 2017. Приступљено 23. 2. 2017. 
  320. ^ Ganguli, Tania (21. 2. 2017). „Lakers GM Mitch Kupchak, exec Jim Buss relieved of duties as Magic Johnson takes over basketball operations”. Los Angeles Times. Приступљено 26. 2. 2017. 
  321. ^ „Lakers Name Rob Pelinka General Manager”. NBA.com. 7. 3. 2017. Приступљено 13. 3. 2017. 
  322. ^ „NBA Games Played on April 12, 2017”. basketball-reference.com. Приступљено 26. 7. 2017. 
  323. ^ Ramirez, Joey (16. 5. 2017). „Lakers to Pick Second Overall at 2017 Draft”. NBA.com. Приступљено 26. 7. 2017. 
  324. ^ Holmes, Baxter (23. 6. 2017). „Lonzo Ball stays home, picked by Lakers as No. 2 overall pick”. ESPN.com. Приступљено 26. 7. 2017. 
  325. ^ „BROOKLYN NETS ACQUIRE D'ANGELO RUSSELL AND TIMOFEY MOZGOV FROM L.A. LAKERS”. NBA.com. 22. 6. 2017. Приступљено 22. 6. 2017. 
  326. ^ „Lakers Acquire Josh Hart, Thomas Bryant in Trade with Utah”. NBA.com. 22. 6. 2017. Приступљено 4. 7. 2017. 
  327. ^ „NBA Games Played on April 12, 2018”. basketball-reference.com. Приступљено 26. 7. 2017. 
  328. ^ „Lakers Sign LeBron James”. Los Angeles Lakers. 9. 7. 2018. Приступљено 10. 7. 2018. 
  329. ^ „LeBron James agrees to four-year, $154-million contract with Los Angeles Lakers”. NBA.com. 1. 7. 2018. Приступљено 10. 7. 2018. 
  330. ^ Rogers, Martin; Zillgitt, Jeff (13. 3. 2019). „What went wrong for LeBron James, Lakers in Year 1?”. USA Today. Приступљено 8. 10. 2020. 
  331. ^ Trenaman, Calum (30. 9. 2020). „NBA Finals: LeBron James finding new ways to define greatness”. CNN.com. Приступљено 8. 10. 2020. 
  332. ^ „Lakers Sign Johnathan Williams to Two-Way Contract; Waive Travis Wear”. NBA.com/lakers. 19. 10. 2018. Приступљено 19. 10. 2018. 
  333. ^ „Lakers Sign Tyson Chandler”. NBA.com/lakers. 6. 11. 2018. Приступљено 6. 11. 2018. 
  334. ^ McMenamin, Dave (9. 4. 2019). „How the Lakers wasted Year 1 of LeBron”. ESPN. Приступљено 14. 7. 2019. 
  335. ^ Golliver, Ben (15. 6. 2019). „First LeBron James, now Anthony Davis: The time to pity the Lakers has passed”. The Washington Post. Приступљено 8. 10. 2020. 
  336. ^ „With LeBron back, Lakers outlast Clippers in OT 123–120”. ESPN. Associated Press. 31. 1. 2019. Приступљено 1. 2. 2019. 
  337. ^ Baer, Jack (22. 3. 2019). „Lakers officially eliminated from NBA postseason contention by D'Angelo Russell and the Nets”. Yahoo! Sports. Приступљено 22. 3. 2019. 
  338. ^ From NBA Twitter and media reports (7. 3. 2019). „Report: Lakers, LeBron agree to minutes restriction”. NBA.com. Приступљено 9. 3. 2019. 
  339. ^ „Lakers shut down LeBron James for rest of season”. NBA.com. Associated Press. 30. 3. 2019. Приступљено 14. 7. 2019. 
  340. ^ „NBA Games Played on April 12, 2019”. basketball-reference.com. Приступљено 26. 7. 2017. 
  341. ^ Vidojević, Mihajlo (10. 4. 2019). „Medžik Džonson napušta Lejkerse!”. sportske.net. Приступљено 16. 4. 2021. 
  342. ^ „Luk Volton više nije trener Lejkersa”. vijesti.me. 12. 4. 2019. Приступљено 16. 4. 2021. 
  343. ^ „Lakers Announce Hiring of Frank Vogel as Head Coach”. NBA.com. 13. 5. 2019. Приступљено 30. 5. 2019. 
  344. ^ Greif, Andrew (14. 5. 2019). „Lakers vault to No. 4 in NBA draft lottery; New Orleans gets No. 1 pick”. Los Angeles Times. Приступљено 16. 5. 2019. 
  345. ^ „Sources: Lakers reach deal for Pelicans' Davis”. ESPN.com. 15. 6. 2019. Приступљено 17. 6. 2019. 
  346. ^ Ganguli, Tania; Turner, Broderick (15. 6. 2019). „Lakers to acquire NBA superstar Anthony Davis in trade with Pelicans”. Los Angeles Times. Приступљено 9. 3. 2020. 
  347. ^ Windhorst, Brian (3. 3. 2020). „LeBron James has approached this Los Angeles Lakers season differently”. ESPN. Приступљено 9. 3. 2020. 
  348. ^ „Lakers romp to 10th straight victory, 125–103 over Wizards”. ESPN. Associated Press. 30. 11. 2019. Приступљено 9. 3. 2020. 
  349. ^ SportsCenter (2019-10-29). „Anthony Davis is the first Lakers player with 40 Pts and 20 Reb in a game since @SHAQ in 2003 pic.twitter.com/WD5ahIrr3O”. @SportsCenter (на језику: енглески). Приступљено 2019-10-30. 
  350. ^ Harper, Zach (2019-10-29). „Anthony Davis has 40 points and 20 rebounds in 30 minutes. Nobody has ever done that in 30 minutes or less.”. @talkhoops (на језику: енглески). Приступљено 2019-10-30. 
  351. ^ „LeBron & Co. snap Clippers' streak at 6 with 112-103 victory”. ESPN. Associated Press. 8. 3. 2020. Приступљено 22. 7. 2020. 
  352. ^ Golliver, Ben (20. 7. 2020). „The NBA's Disney bubble is beautiful, but the media rules are no joke”. The Washington Post. Архивирано из оригинала 15. 8. 2020. г. Приступљено 10. 8. 2020. 
  353. ^ Quinn, Sam (27. 7. 2020). „Five bold predictions for NBA restart in Disney bubble: Lakers sweep, Rockets implode, Clippers win it all”. CBS Sports. Архивирано из оригинала 24. 9. 2020. г. Приступљено 10. 8. 2020. 
  354. ^ „LeBron on Lakers clinching: What I came here for”. ESPN.com (на језику: енглески). 2020-03-07. Приступљено 2020-10-07. 
  355. ^ „LeBron stays on message after Lakers milestone”. ESPN.com (на језику: енглески). 2020-08-04. Приступљено 2020-10-07. 
  356. ^ „James, Lakers beat Nuggets in Game 5 to reach NBA Finals”. ESPN. Associated Press. 26. 9. 2020. Приступљено 20. 10. 2020. 
  357. ^ „LeBron, dominant Lakers rout Rockets to advance”. ESPN.com (на језику: енглески). 2020-09-13. Приступљено 2020-10-07. 
  358. ^ „Lakers defeat Heat in NBA Finals to capture record-tying 17th title”. Los Angeles Times. 11. 10. 2020. Приступљено 11. 10. 2020. 
  359. ^ „LeBron James wins fourth NBA Finals MVP award, becomes first player to earn honor with three different teams”. CBS Sports. 11. 10. 2020. 
  360. ^ „LeBron James makes history, wins Finals MVP with 3 different franchises”. NBA.com. 10. 10. 2020. Приступљено 11. 10. 2020. 
  361. ^ McMenamin, Dave (11. 10. 2020). „Los Angeles Lakers lean on defense in dominant Game 6 win vs. Miami Heat, claim first NBA title in a decade”. ESPN.com. Приступљено 28. 10. 2020. 
  362. ^ „Lakers Acquire Dennis Schröder”. Lakers.com. 18. 11. 2020. 
  363. ^ „Lakers Sign Montrezl Harrell”. NBA.com. 22. 11. 2020. Приступљено 22. 11. 2020. 
  364. ^ „Lakers Sign Wesley Matthews”. NBA.com. 22. 11. 2020. Приступљено 22. 11. 2020. 
  365. ^ „Veteran center Marc Gasol signs with Lakers | NBA.com”. www.nba.com. Приступљено 2020-11-25. 
  366. ^ „76ers sign Dwight Howard”. NBA.com. 21. 11. 2020. Приступљено 21. 11. 2020. 
  367. ^ „Avery Bradley signs with the Heat”. NBA.com. 23. 11. 2020. Приступљено 23. 11. 2020. 
  368. ^ „Atlanta Hawks sign free agent Rajon Rondo”. NBA.com. 23. 11. 2020. Приступљено 23. 11. 2020. 
  369. ^ Calum Trenaman (31. 12. 2020). „LeBron James celebrates scoring milestone on 36th birthday”. CNN. Приступљено 22. 3. 2021. 
  370. ^ „NBA;s Best Rivalries”. Sports Illustrated. Архивирано из оригинала 23. 02. 2012. г. Приступљено 3. 6. 2011. 
  371. ^ „Celtics Sweep Past Minneapolis”. NBA.com. Turner Sports Interactive, Inc. Архивирано из оригинала 21. 2. 2012. г. Приступљено 17. 5. 2008. 
  372. ^ "Unbreakable" Sports Records (The World Almanac) Архивирано август 2, 2009 на сајту Wayback Machine worldalmanac.com, accessed April 13, 2007.
  373. ^ Taylor, John (2005). The Rivalry: Bill Russell, Wilt Chamberlain, and the Golden Age of Basketball . New York City: Random House. стр. 356–357. ISBN 1-4000-6114-8. 
  374. ^ Taylor, John (2005). The Rivalry: Bill Russell, Wilt Chamberlain, and the Golden Age of Basketball . New York City: Random House. стр. 367–371. ISBN 1-4000-6114-8. 
  375. ^ „Classic NBA Quotes: Magic and Larry”. NBA Encyclopedia: Playoff Edition. Архивирано из оригинала 20. 5. 2012. г. Приступљено 13. 9. 2007. 
  376. '^ Viser, Matt (1. 6. 2008). „Region revs up for an East-West rivalry reborn”. Boston Globe. стр. A1. Архивирано из оригинала 2. 11. 2012. г. „The intensity of the rivalry was encapsulated in the 1982 Eastern Conference Finals. The winners were to face the Lakers, and after it became clear the Celtics were going to lose to the Philadelphia 76ers, the Garden crowd erupted into chants of, 'Beat L.A.! 
  377. ^ а б „Celtics Win First Bird-Magic Finals Showdown”. NBA.com. Turner Sports Interactive, Inc. Архивирано из оригинала 21. 2. 2012. г. Приступљено 17. 5. 2008. 
  378. ^ „Kareem, Lakers Conquer the Celtic Mystique”. NBA.com. Turner Sports Interactive, Inc. Архивирано из оригинала 21. 2. 2012. г. Приступљено 17. 5. 2008. 
  379. ^ „Magic Maneuvers Lakers Past Celtics”. NBA.com. Turner Sports Interactive, Inc. Архивирано из оригинала 22. 6. 2011. г. Приступљено 17. 5. 2008. 
  380. ^ Beck, Howard (17. 6. 2008). „Celtics Remain Mindful Of a Missed Opportunity”. The New York Times. стр. D2. 
  381. ^ „Lakers, Celtics aiming at Finals rematch”. 20. 5. 2010. 
  382. ^ „Celtics overpower Magic to cruise to 3-0 advantage in East finals”. ESPN. 22. 5. 2010. 
  383. ^ а б „Revenge! Lakers outlast Celtics in Game 7 for NBA title”. NBA.com. Turner Sports Interactive, Inc. Архивирано из оригинала 7. 10. 2018. г. Приступљено 17. 6. 2010. 
  384. ^ „NBA Finals Game 7 Averages 28.2 Million Viewers, Highest Since 1998”. ABC. TV By the Numbers. 18. 6. 2010. Архивирано из оригинала 15. 10. 2012. г. Приступљено 28. 4. 2011. 
  385. ^ „Los Angeles Lakers vs. Boston Celtics All-Time Head-to-Head Record in the NBA”. www.landofbasketball.com. Приступљено 2020-02-27. 
  386. ^ Enright, L., Chicago's Most Wanted™: The Top 10 Book of Murderous Mobsters, Midway Monsters, and Windy City Oddities (Washington, D.C.: Potomac Books, 2005), p. 228.
  387. ^ „Motown is Titletown”. www.espn.com. Приступљено 2009-08-12. 
  388. ^ Gold, Jon (29. 1. 2011). „Clippers Becoming Relevant in Los Angeles”. The New York Times. Приступљено 1. 11. 2012. 
  389. ^ Niesen, Joan. „NBA's Western Conference hard to figure”. Foxsportswest.com. Архивирано из оригинала 10. 01. 2013. г. Приступљено 2. 11. 2012. 
  390. ^ Kamenetzky, Andy. „Lakers vs. Clippers: What to watch – Los Angeles Lakers Blog – ESPN Los Angeles”. ESPN.com. Приступљено 1. 11. 2012. 
  391. ^ Aparicio, Ricardo (23. 4. 2004). „Glamour vs. Grit: The perfect NBA rivalry”. InsideHoops.com. Приступљено 14. 4. 2007. 
  392. ^ а б в г Quirk & Fort, стр. 453
  393. ^ а б „Looks like Marion will get Lakers”. Sarasota Herald Tribune. Associated Press. 27. 2. 1957. Приступљено 12. 11. 2010. 
  394. ^ „Minneapolis May Retain Laker Basketball Outfit”. Lawrence Journal World. Associated Press. 12. 5. 1957. Приступљено 10. 11. 2010. 
  395. ^ „Mikan Offers to Buy Lakers”. St. Joseph News Press. United Press International. 3. 3. 1957. Приступљено 10. 11. 2010. 
  396. ^ „Laker Franchise Formally Sold”. The Milwaukee Sentinel. Associated Press. 13. 3. 1957. Архивирано из оригинала 21. 04. 2021. г. Приступљено 10. 11. 2010. 
  397. ^ „Lakers in Red; Won't Sell Ace”. Gettysburg Times. Associated Press. 16. 1. 1960. Приступљено 11. 11. 2010. 
  398. ^ Lazenby, стр. 66–7
  399. ^ Lazenby 2005, стр. 67
  400. ^ „Lakers Draw Well in Debut on West Coast”. The Milwaukee Sentinel. Associated Press. 13. 1. 1960. Архивирано из оригинала 05. 12. 2021. г. Приступљено 11. 11. 2010. 
  401. ^ Lazenby 2005, стр. 81
  402. ^ „Lakers are sold for $5 million”. Associated Press. 16. 9. 1965. Архивирано из оригинала 07. 04. 2023. г. Приступљено 10. 11. 2010. 
  403. ^ Lazenby 2005, стр. 97
  404. ^ „Jack Cooke Buys Lakers”. The Leader Post. Canadian Press. 15. 9. 1965. Приступљено 10. 11. 2010. 
  405. ^ Lazenby 2005, стр. 98
  406. ^ Lazenby, стр. 99–100
  407. ^ Quirk & Fort, стр. 454
  408. ^ а б „Cooke selling Forum, Lakers”. Star News. 29. 5. 1979. Приступљено 10. 11. 2010. 
  409. ^ „Buss Purchase Completed”. The Robesonian. Associated Press. 29. 5. 1979. Приступљено 10. 11. 2010. 
  410. ^ Travers, стр. 82
  411. ^ Lazenby 2005, стр. 176
  412. ^ Travers, стр. 81–2
  413. ^ а б „#1 Los Angeles Lakers”. Forbes. 12. 12. 2009. Приступљено 10. 11. 2010. 
  414. ^ „Magic Johnson sells his share of the Lakers”. Los Angeles Times. 18. 10. 2010. Архивирано из оригинала 15. 01. 2011. г. Приступљено 19. 12. 2010. 
  415. ^ Travers, стр. 84
  416. ^ „Lakers owner Jerry Buss dies”. Fox Sports. 18. 2. 2013. Приступљено 18. 2. 2013.