Википедија

Бил Расел

кошаркашки играч и тренер из САД

Вилијам Фелтон „Бил“ Расел (енгл. William Felton "Bill" Russell; Монро, Луизијана, 12. фебруар 1934 — Мерсер Ајланд, Вашингтон, 31. јул 2022) био је амерички кошаркаш и кошаркашки тренер. Играо је на позицији центра за Бостон селтиксе. Пет пута је био НБА МВП и дванаест пута учесник НБА ол-стар утакмице меча. Расел је био предводник славне династије Селтикса која је у 13 сезона под његовим вођством освојила 11 титула првака НБА. Заједно са хокејашем Хенријем Ричардом из НХЛ држи рекорд за највише титула освојених од стране појединачног спортисте у било којем професионалном спорту у Северној Америци. Висок 208 cm и распоном руку од 224 cm,[1][2] сматра се једним од најбољих кошаркаша свих времена. Пре почетка професионалне каријере, са универзитетским тимом Сан Франциско донси био је универзитетски првак две године заредом, а са репрезентацијом Сједињених Америчких Држава освојио је златну медаљу на Олимпијским играма 1956. у Мелбурну.[3]

Бил Расел
Раселова у дресу Бостона 1960.
Лични подаци
Пуно име Вилијам Фелтон Расел
Датум рођења (1934-02-12)12. фебруар 1934.
Место рођења Монро, Луизијана, САД
Датум смрти 31. јул 2022.(2022-07-31) (88 год.)
Место смрти Мерсер Ајланд, Вашингтон, САД
Држављанство САД
Висина 2,08 m
Информације о каријери
НБА драфт 1960. / 2. пик, 1. рунда
Одабрао: Сент Луис хокси
Проф. каријера 1956—1969
Позиција центар
Тренерска
каријера		 1966—1988
Сениорска каријера
Године Клуб
1956—1969 Бостон селтикси
Репрезентативна каријера
Године Репрезентација
1956  Сједињене Државе
Тренерска каријера
1966—1969 Бостон селтикси
1973—1977 Сијетл суперсоникси
1987—1988 Сакраменто кингси
Награде
Статистика каријере у НБА као играча
Поени14.522 (15,1 по утакмици)
Скокови21.620 (22,5 по утакмици)
Асистенције4.100 (4,3 по утакмици)
Статистика Уреди на Википодацима на basketball-reference.com
Статистика  Уреди на Википодацима на nba.com
Статистика тренерске каријере
НБА341–290 (.540)
Кошаркашка кућа славних као играч
Кошаркашка кућа славних као тренер
ФИБА кућа славних као играч
Кућа славних на колеџу
уведен 2006
Медаље
Кошарка
Олимпијске игре
Златна медаља — прво место 1956. Мелбурн САД

Као играч, био је јак у блокадама и у одбрани човек на човека, што је помогло Селтиксима да доминирају лигом 60-их година. Поред тога, био је и добар скакач и четири пута је био најбољи скакач лиге, а у 12 сезона заредом имао је преко 1.000 скокова[4] и на другом је мјесту по броју скокова и скокова по утакмици у историји лиге, иза Вилта Чејмберлена. Такође је и клупски рекордер по броју скокова. Један је од два играча у историји НБА са преко 50 скокова на једној утакмици, поред Чејмберлена, који му је био велики ривал и други најважнији играч те генерације. Иако никада није био фокус напада у Селтиксима, успео је да постигне 14.522 поена у својој каријери и држи осмо место на листи најбољих стрелаца Бостон Селтикса свих времена.

Осим у играчком смислу, Расел је имао и важну улогу у друштвеном животу, с обзиром да је предводио први талас тамнопутих играча у лиги, заједно с Ерлом Лојдом, Чаком Купером и Натанијел Клифтоном, а такође је био и први тамнопути кошаркаш који је постигао статус суперзвезде. Осим као играч, три сезоне је водио Селтиксе као тренер-играч (од 1966. до 1969), чиме је такође постао први тамнопути тренер у историји северноамеричког професионалног спорта, као и први тамнопути тренер који је освојио титулу првака. Године 2011. тадашњи председник Барак Обама уручио му је Председничку медаљу слободе за његов допринос на терену и Покрету за грађанска права.[3] Уврштен је у кошаркашку кућу славних и као играч и као тренер, а такође је уврштен и у ФИБА кућу славних.

Преминуо је природном смрћу 31. јула 2022. године у свом дому у Мерсер Ајланду, у држави Вашингтон.[5] Његова породица је, преко Раселовог званичног Твитер налога, тог дана обавестила јавност о његовој смрти.[6]

Њему у част су током НБА сезона 2022/23. сви играчи на горњој десној страни предњег дела дреса носили број 6, који је Расел носио током играчке каријере, на црној позадини. Тај број се налазио и на половини терена у ауту код записничког стола у свим дворанама,[7] а његови Бостон Селтикси су поред тога поставили број 6 и у оба рекета, како би одали почаст његовој доминантној игри у рекету.[8] У његову част, НБА је повукла из употребе број 6 у свим клубовима, са изузетком да тај број могу да наставе да носе играчи који су га носили прије доношења одлуке, што је било први пут у историји да је један број повучен из цијеле лиге.[9]

Рани живот

уреди

Вилијам Фелтон Расел је рођен 12. фебруара 1934. у породици Чарлса Расела и Кејти Расел у Вест Монроу, Луизијана. Као и многи јужњачки градови тог времена, Монро је била расно сегрегисана (раздвојена) област и Раселови су се често суочавали са расизмом у свакодневном животу.[10] Његовом оцу се десило да на пумпи не желе да га услуже док не заврше са свим белим муштеријама. Када је покушао да оде и пронађе другу пумпу, службеник му је забио пушку у лице и запретио да ће га убити ако не остане и не сачека свој ред.[10] У другом инциденту, Раселова мајка је излазила напољу у елегантној хаљини када јој је пришао бели полицајац. Рекао јој је да оде кући и скине хаљину, коју је описао као одећу за беле жене.[10]

Током Другог светског рата почела је друга велика миграција и велики број црнаца је напустио југ да би нашли посао у остатку САД. Када је Расел имао осам година, његов отац је преселио породицу у Оукланд, Калифорнија.[11] Док су били тамо, запали су у сиромаштво и Расел је детињство провео живећи у низу пројеката за јавно становање.[11]

За његовог оца се говорило да је био „строг, тврд човек“ који је у почетку радио у фабрици папира где је био домар, што је спортски новинар Џон Тејлор назвао типичним „црначким послом“ — ниско плаћеним и није интелектуално изазован.[12] Када је избио Други светски рат, старији Расел је постао возач камиона.[12] Расел је био ближи мајци Кејти него оцу,[12] и задобио је велики емоционални ударац када је она изненада умрла када је имао 12 година. Његов отац је напустио аутопревознички посао и почео је да ради у челичани, како би био ближи својој деци.[12] Расел је изјавио да му је отац постао херој из детињства, а касније му је идол суперзвезда Минеаполис Лејкерса Џорџ Микан, кога је упознао када је био у средњој школи.[13] О Раселу, док је играо кошарку на колеџу, Микан је рекао: „Да се разумемо, он је најбољи икад. Тако је добар да те плаши”.[14]

Раселов старији брат био је драматург Чарли Л. Расел.[15]

Први сусрет са кошарком

уреди

Расел се као почетник борио да развије своје вештине као кошаркаш. Иако је био добар тркач и скакач и имао је велике руке,[16] није разумео игру и искључен је из тима у средњој школи Херберт Хувер. Као бруцош у средњој школи МакКлимондс у Оукланду,[17][18] Расел је скоро поново био искључен;[19] пошто је видео Раселов сирови атлетски потенцијал, тренер Џорџ Поулс га је охрабрио да ради на недостацима.[16] Након што је Расел искључен из јуниорског универзитетског кошаркашког тима у средњој школи, Повлес му је дао место у универзитетском тиму и купио му једногодишње чланство у друштвеном центру.[20] Пошто су Раселова претходна искуства са спотским ауторитетима који су били белци често била негативна, топле речи Поулса су га увериле. Френк Робинсон, будући члан бејзбол куће славних, био је један од Раселових саиграча у средњој школи.[21]

Расел је убрзо постао познат по свом необичном стилу одбране.[22] У аутобиографском извештају, Расел је рекао да је док је био у средњој школи у Калифорнији. Старс тур, постао је опседнут проучавањем и памћењем потеза других играча, на пример, рад ногу, припрема за одбрану, што је укључивало вежбање испред огледала ноћу. Расел је себе описао као страственог читаоца спортских публикација Dell Magazines из 1950-тих, које је користио да проучи потезе противника, како би се боље припремио и бранио.[23]

Регрутери са колеџа су игнорисали Расела и није добио понуду да игра, све док га регрутер Хал ДеХулио са Универзитета Сан Франциско (УСФ) није гледао како игра у средњошколској утакмици. ДеХулио није био импресиониран Раселовим оскудним поентирањем и „ужасним основама“,[24] али је осетио да млади Расел има изванредан инстинкт за игру.[24] Расел је жељно прихватио понуду.[25] Спортски новинар Џон Тејлор описао је понуду за стипендију као прекретницу у Раселовом животу јер је он схватио да је кошарка његова шанса да се удаљи од сиромаштва и расизма, и заклео се да ће то искористити на најбољи начин.[26] Расел је дипломирао на McClymonds 1952.[27]

Достигнућа и наслеђе

уреди
 
Расел (први с лева, први ред) позира поред осталих бивших исаграча са трофејем BA Legends Tour 2005.

Расел је један од најуспешнијих и најнаграђиванијих спортиста у историји северноамеричког спорта.[28][29] Његове награде и достигнућа укључују једанаест НБА шампионата са Бостон селтиксима у тринаест сезона,[30] од чега је две освојио као играч-тренер,[31] и заслужан је за подизање дефанзивне игре у НБА на нови ниво.[32] Освајањем НЦАА шампионата 1956. са УСФ-ом и НБА титуле 1957. са Селтиксима,[33] Расел је постао први од само пет играча у историји кошарке који су освојили НЦАА шампионат и НБА шампионат у узастопним сезонама, остали међу којима су Хенри Биби, Меџик Џонсон, Били Томпсон и Кристијан Браун.[34] Освојио је и два државна првенства у средњој школи. У међувремену, Расел је освојио златну олимпијску медаљу 1956.[35][36] Његов тренерски рад са Селтиксима је такође био од историјског значаја,[37][38] пошто је постао први Афро-Амерички главни тренер у НБА,[39] када је наследио Реда Ауербака.[40][41]

Он је сматран одбрамбеним центром, био је познат по свом одбрамбеном интензитету, кошаркашком IQ-у и вољи за победом.[42] Истицао се у игрању одбране човек на човека, блокирању шутева и дефанзивним скоковима.[43] Чемберлен је рекао да је Раселов тајминг у блокирању шута био без премца.[44]

Расел је био вођен „неуротичном потребом за победом“, како је приметио његов саиграч из Селтика Том Хајнсон.[45] Био је толико напет пред сваку утакмицу да је редовно повраћао у свлачионици; на почетку његове каријере, то се дешавало тако често да су његови колеге Селтикси били више забринути када се то није догодило него када се догодило.[46] Џон Хавличек је за свог саиграча и тренера рекао да је касније у каријере ређе повраћао него на почетку каријере.[47] У једном ретроспективном интервјуу, Расел је описао стање ума у које је осећао да би могао да игра кошарку: „Морао сам да будем готово бесан. Могао сам да чујем било шта, могао сам да видим и ништа није било важно и могао сам да предвидим сваки потез.[48]

Бостон је одао почаст Раселу тако што је поставио посвећен Раселу 2013. на Тргу испред градске куће. Он је приказан у игри, окружен са 11 постоља који представљају 11 шампионата у којима су Селтикси победили.[49] Свако постоље садржи кључну реч и повезан цитат који илуструје Раселова вишеструка достигнућа.

Фондација Bill Russell Legacy, коју је основала Boston Celtics Shamrock Foundation, финансирала је пројекат.[50] Уметност је ауторка Ен Хирш из Самервила, Масачусетс, у сарадњи са Pressley Associates Landscape Architects of Boston из Бостона.[51] Статуа је откривена 1. новембра 2013. и Расел је присуствовао церемонији откривања статуе.[52][53][54] Током пролећа 2015. додате су две статуе деце, у част Раселове посвећености раду са децом. Ове статуе су направљена према лику дечака и девојчица из Самервила.[55]

Једанаестог августа 2022. објављено је да ће Раселов дрес са бројем 6 бити повучен у НБА, што је први пут да је број повучен у целој лиги у историји НБА.[56][57]

Лични живот и смрт

уреди

Расел је скоро пет деценија живео на Мерсер Ајланду у Вашингтону.[58]

Године 1959. Расел је постао први НБА играч који је посетио Африку.[59]

Он је био члан Капа Алфа пси братства, након што је инициран у Гама Алфа, док је био студент на Универзитету у Сан Франциску.[60]

Расел је 16. октобра 2013. ухапшен јер је свој регистровани, напуњен пиштољ Smith & Wesson калибра .38 понео на међународни аеродром Сијетл-Такома.[61] Издат му је позив и пуштен је, а Управа за безбедност саобраћаја је наговестила да ће изрећи казну, која би износила између 3.000 и 7.500 долара.[61]

Бракови и деца

уреди

Расел је био ожењен својом девојком из студентских дана Роуз Свишер од 1956. до 1973. године. Имали су троје деце: ћерку Карен Расел, телевизијског стручњака и адвоката, и синове Вилијама млађег и Џејкоба. Пар се емоционално удаљио и развео.[62] Године 1977. оженио се Дороти Анстет, Мис САД 1968;[62] развели су се 1980.[63] Расел се 1996. се оженио својом трећом женом, Мерилин Наулт;[64] њихов брак је трајао до њене смрти у јануару 2009.[65] Расел је био ожењен са Џенин Расел у време његове смрти.[66][67]

Личност

уреди
 
Расел 2005.

The New York Times је 1996. писао да су „Раселове главне особине понос, интелигенција, смисао за хумор, преокупација достојанством, способност разматрања када се пробуди његово пријатељство или симпатија, и неспремност да се компромитује истине које је усвојио“. Током 2009. Расел је написао мото свог деде по оцу, који је пренео његовом оцу, а затим и њему: „Човек мора да повуче линију у себи коју неће дозволити ниједном човеку да пређе. Расел је рекао да је „поносан на херојско достојанство мог деде против сила моћнијих од њега ... не би дозволио да га било ко угњетава или застрашује.“ Написао је ове речи након што је испричао како се деда Џејк Расел супротставио Кју-клукс клану и другим белцима који су покушали да осујети његове напоре да изгради школу за црну децу. Његов деда је био прва особа у Раселовој патрилинијској линији рођена у Северној Америци и сам је био неписмен.[68][69] Раселов мото је постао: „Ако не поштујеш ту линију, не поштујеш мене.[70]

Расел је био познат по свом препознатљивом гласном смеху, о чему је Арнолд Џејкоб „Ред“ Ауербак rekaо: „Постоје само две ствари које би ме могле натерати да престанем да тренирам. Моја жена и Раселов смех.“[71] Према саиграчима и пријатељима, Расел је био отворен и пријатељски расположен; био је крајње неповерљив и хладан према било коме другом.[72] Новинарe је често третирао на начин који је описан као „ледено презриви погледи праћени дугим ћутањем“.[72] Расел је такође био озлоглашен по одбијању да даје аутограме или ода признање навијачима Селтикса, а један стручњак га је назвао „најсебичним, најнепријатнијим и најнекооперативнијим спортистом“.[72]

Смрт

уреди

Расел је преминуо на Мерцер Ајланду, у Вашингтону, 31. јула 2022. године, у 88. години.[73][74] Вест је на Твитеру објавила његова породица. Комесар НБА лиге Адам Силвер је у саопштењу рекао да је Расел био највећи шампион у свим тимским спортовима.[75]

Одабране публикације

уреди

Документарне серије

уреди
  • Bill Russell: Legend, Netflix, 2023.

Успеси

уреди
 
Слика из 2013. године

Клупски

уреди

Репрезентативни

уреди

Појединачни

уреди

Статистике NBA каријере

уреди
Легенда
  ОУ Одиграно утакмица   СУ  Стартовао утакмица  МПУ  Минута по утакмици
 ПШ%  Проценат шута из игре  3П%  Проценат шута за три  СБ%  Проценат шута слободних бацања
 СПУ  Скокова по утакмици  AПУ  Асистенција по утакмици  УПУ  Украдених лопти по утакмици
 БПУ  Блокова по утакмици  ППУ  Поена по утакмици  Подебљано  Најбоље у каријери

Регуларна сезона

уреди
Година Тим GP MPG FG% FT% RPG APG PPG
1956–57† Бостон 48 35.3 .427 .492 19.6* 1.8 14.7
1957–58 Бостон 69 38.3 .442 .519 22.7* 2.9 16.6
1958–59† Бостон 70 42.6* .457 .598 23.0* 3.2 16.7
1959–60† Бостон 74 42.5 .467 .612 24.0 3.7 18.2
1960–61† Бостон 78 44.3 .426 .550 23.9 3.4 16.9
1961–62† Бостон 76 45.2 .457 .575 23.6 4.5 18.9
1962–63† Бостон 78 44.9 .432 .555 23.6 4.5 16.8
1963–64† Бостон 78 44.6 .433 .550 24.7* 4.7 15.0
1964–65† Бостон 78 44.4 .438 .573 24.1* 5.3 14.1
1965–66† Бостон 78 43.4 .415 .551 22.8 4.8 12.9
1966–67 Бостон 81 40.7 .454 .610 21.0 5.8 13.3
1967–68† Бостон 78 37.9 .425 .537 18.6 4.6 12.5
1968–69† Бостон 77 42.7 .433 .526 19.3 4.9 9.9
Каријера 963 42.3 .440 .561 22.5 4.3 15.1

Плејофови

уреди
Година Тим GP MPG FG% FT% RPG APG PPG
1957† Бостон 10 40.9 .365 .508 24.4 3.2 13.9
1958 Бостон 9 39.4 .361 .606 24.6 2.7 15.1
1959† Бостон 11 45.1 .409 .612 27.7 3.6 15.5
1960† Бостон 13 44.0 .456 .707 25.8 2.9 18.5
1961† Бостон 10 46.2 .427 .523 29.9 4.8 19.1
1962† Бостон 14 48.0 .458 .726 26.4 5.0 22.4
1963† Бостон 13 47.5 .453 .661 25.1 5.1 20.3
1964† Бостон 10 45.1 .356 .552 27.2 4.4 13.1
1965† Бостон 12 46.8 .527 .526 25.2 6.3 16.5
1966† Бостон 17 47.9 .475 .618 25.2 5.0 19.1
1967 Бостон 9 43.3 .360 .635 22.0 5.6 10.6
1968† Бостон 19 45.7 .409 .585 22.8 5.2 14.4
1969† Бостон 18 46.1 .423 .506 20.5 5.4 10.8
Каријера 165 45.4 .430 .603 24.9‡ 4.7 16.2

Рекорди главног тренера

уреди
Тим Година У ПОБ ПОР УС% Пласман ПУ ППОБ ППОР ПУС% Пласман у плеј-офу
Бостон 1966–67 81 60 21 .671 2. на Истоку 9 4 5 .444 Изгубио у финалу
Бостон 1967–68 82 54 28 .659 2. на Истоку 19 12 7 .632 Освојио NBA шампионат
Бостон 1968–69 82 48 34 .585 4. на Истоку 18 12 6 .667 Освојио NBA шампионат
Сијетл 1973–74 82 36 46 .439 3. на Пацифику — — — — Пропустион плејоф
Сијетл 1974–75 82 43 39 .524 2. на Пацифику 9 4 5 .444 Изгубио у полуфиналу
Сијетл 1975–76 82 43 39 .524 2. на Пацифику 6 2 4 .333 Изгубио у полуфиналу
Сијетл 1976–77 82 40 42 .488 4. на Пацифику — — — — Пропустио плејоф
Сакраменто 1987–88 58 17 41 .293 (ослобођен) — — — — —
Каријера 631 341 290 .540 61 34 27 .557

Референце

уреди
  1. ^ Daley, Arthur (24. 2. 1957). „Education of a Rookie”. The New York Times Magazine. 53. 
  2. ^ Holmes, Baxter (11. 10. 2014). „Bill Russell, K.C. Jones treated like 'Rock' stars at Alcatraz”. The Boston Globe. ALCATRAZ ISLAND, Calif. 
  3. ^ а б „Bill Russell”. National Basketball Association. Turner Sports Interactive. Архивирано из оригинала 12. 11. 2006. г. Приступљено 1. 12. 2006. 
  4. ^ „NBA Encyclopedia, Playoff Edition”. NBA Media Ventures, LLC. Приступљено 16. 4. 2017. 
  5. ^ Michael C. Wright (1. август 2022). „Celtics legend, 11-time NBA champion Bill Russell dies at 88”. nba.com (на језику: енглески). NBA. Приступљено 1. август 2022. 
  6. ^ „An announcement…”. twitter.com (на језику: енглески). TheBillRussell. 31. јул 2022. Приступљено 1. август 2022. 
  7. ^ Jimmy Golen (27. септембар 2022). „NBA unveils No. 6 patch to honor Bill Russell across league”. nba.com (на језику: енглески). Приступљено 16. јун 2023. 
  8. ^ „Boston Celtics add No. 6 to home court in celebration of Bill Russell”. nba.com (на језику: енглески). 19. септембар 2022. Приступљено 16. јун 2023. 
  9. ^ „Omaž Raselu i presedan: NBA povlači broj 6”. b92.net. 11. 8. 2022. Приступљено 14. 2. 2024. 
  10. ^ а б в Thompson, Tim (19. 2. 2001). „Bill Russell overcame long odds, dominated basketball”. The Current. University of Missouri–St. Louis. 
  11. ^ а б Thompson, Tim (19. 2. 2001). „Bill Russell overcame long odds, dominated basketball”. The Current. University of Missouri–St. Louis. 
  12. ^ а б в г Taylor, John (2005). The Rivalry: Bill Russell, Wilt Chamberlain, and the Golden Age of Basketball . New York City: Random House. стр. 52–56. ISBN 1-4000-6114-8. 
  13. ^ Russell, Bill (28. 2. 2005). „Chat Transcript: Celtics Legend Bill Russell”. National Basketball Association. Архивирано из оригинала 23. 10. 2012. г. Приступљено 1. 12. 2006. 
  14. ^ „Russell 'So good, he scares you' — Mikan”. The Afro-American. New York. 3. 3. 1956. стр. 21. Архивирано из оригинала 1. 8. 2022. г. Приступљено 2. 8. 2022 — преко Google News. 
  15. ^ Vecsey, George (12. 2. 2011). „Indomitable Russell Values One Accolade Above the Rest”. The New York Times. Архивирано из оригинала 10. 6. 2015. г. Приступљено 18. 2. 2013. 
  16. ^ а б Taylor, John (2005). The Rivalry: Bill Russell, Wilt Chamberlain, and the Golden Age of Basketball . New York City: Random House. стр. 52–56. ISBN 1-4000-6114-8. 
  17. ^ „Bill Russell Named Boston Celtic Coach; Basketball Star To Draw $125,001 Salary a Record for a Pro Coach or Manager He'll Take over Next Season”. The New York Times. 19. 4. 1966. Архивирано из оригинала 7. 3. 2021. г. Приступљено 31. 1. 2022. 
  18. ^ „Bill Russell Bio”. National Basketball Association. Архивирано из оригинала 6. 5. 2016. г. Приступљено 20. 6. 2022. 
  19. ^ Bjarkman, Peter C. (2002). Boston Celtics Encyclopedia. Sports Publishing. стр. 99. ISBN 1-58261-564-0. 
  20. ^ Murdock, Logan (1. 8. 2022). „The Unparalleled Legacy of Bill Russell”. The Ringer. Архивирано из оригинала 12. 10. 2023. г. Приступљено 25. 9. 2023. 
  21. ^ O'Malley, Pat (12. 12. 1990). „Who's Better At Hoops: Bill Russell Or Frank Robinson?”. The Baltimore Sun. Архивирано из оригинала 5. 11. 2013. г. Приступљено 22. 10. 2022. 
  22. ^ Sven, Simon (децембар 2007). „Wir sind stolz auf Dirk” [We are proud of Dirk]. Five (на језику: немачки). бр. 43. стр. 69. 
  23. ^ Russell, Bill; Steinberg, Alan (5. 5. 2009). Red and Me: My Coach, My Lifelong Friend . HarperCollins. стр. 66–67. ISBN 978-0-06-176614-5. 
  24. ^ а б Taylor, John (2005). The Rivalry: Bill Russell, Wilt Chamberlain, and the Golden Age of Basketball . New York City: Random House. стр. 50–51. ISBN 1-4000-6114-8. 
  25. ^ Bjarkman, Peter C. (2002). Boston Celtics Encyclopedia. Sports Publishing. стр. 99. ISBN 1-58261-564-0. 
  26. ^ Taylor, John (2005). The Rivalry: Bill Russell, Wilt Chamberlain, and the Golden Age of Basketball . New York City: Random House. стр. 52–56. ISBN 1-4000-6114-8. 
  27. ^ Harvey, Antonio (2. 9. 2022). „Bill Russell's History Tied To 'Great Migration'”. The Sacramento Observer. Архивирано из оригинала 25. 9. 2023. г. Приступљено 25. 9. 2023. 
  28. ^ Gill, Joe (13. 6. 2010). „Bill Russell Is A Champion By Defintion [sic]”. Bleacher Report. Архивирано из оригинала 15. 6. 2010. г. Приступљено 6. 4. 2022. 
  29. ^ Frey, Titan (31. 12. 2021). „The Bill Russell Story: More Than A Champion”. Fadaway World. Архивирано из оригинала 14. 5. 2022. г. Приступљено 6. 4. 2022. 
  30. ^ Beslic, Stephen (27. 5. 2020). „Eight players who have won NCAA, NBA, and Olympic titles”. Basketball Network. Архивирано из оригинала 17. 4. 2022. г. Приступљено 6. 4. 2022. 
  31. ^ Loyola, Kelvin (5. 3. 2021). „25 players that won an NCAA and NBA championship”. Bolavip. Архивирано из оригинала 6. 8. 2022. г. Приступљено 6. 4. 2022. 
  32. ^ „Bill Russell”. Hoophall.com. Архивирано из оригинала 3. 5. 2007. г. Приступљено 29. 4. 2007. 
  33. ^ Bumbaca, Chris; Mendoza, Jordan (4. 4. 2021). „Jordan, Jabbar, Russell and Magic won NCAA and NBA titles, but it's become a rare feat”. USA Today. Архивирано из оригинала 24. 3. 2023. г. Приступљено 6. 4. 2022. 
  34. ^ Wimbish, Jasmyn (13. 6. 2023). „Nuggets' Christian Braun fifth player in basketball history to win NCAA, NBA titles in back-to-back seasons”. CBS Sports. Архивирано из оригинала 21. 8. 2023. г. Приступљено 9. 9. 2023. 
  35. ^ „Bill Russell”. National Basketball Association. 2002. Архивирано из оригинала 12. 11. 2006. г. Приступљено 1. 12. 2006 — преко Newsone.com. 
  36. ^ Heery, Pat (6. 3. 2022). „Bill Russell: Career retrospective”. Yardbarker. Архивирано из оригинала 6. 4. 2022. г. Приступљено 6. 4. 2022. 
  37. ^ McGregor, Gilbert (20. 10. 2021). „How Bill Russell's coaching career opened doors for NBA's Black head coaches”. The Sporting News. Архивирано из оригинала 28. 3. 2022. г. Приступљено 27. 2. 2022. 
  38. ^ McGregor, Gilbert (17. 1. 2022). „Bill Russell: How historic success as the league's first Black coach paved the way for others”. The Sporting News. Архивирано из оригинала 9. 2. 2022. г. Приступљено 27. 2. 2022. 
  39. ^ Goldstein, Richard (31. 7. 2022). „Bill Russell, Who Transformed Pro Basketball, Dies at 88”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Архивирано из оригинала 31. 7. 2022. г. Приступљено 1. 8. 2022. 
  40. ^ Chandler, D. L. (18. 4. 2012). „NBA Legend Bill Russell Became First Black Coach In Pro Sports 46 Years Ago Today”. NewsOne. Архивирано из оригинала 12. 11. 2006. г. Приступљено 14. 4. 2022. 
  41. ^ Aschburner, Steve (15. 2. 2022). „Biggest moments for NBA's 15 Greatest Coaches”. National Basketball Association. Архивирано из оригинала 27. 2. 2022. г. Приступљено 27. 2. 2022. 
  42. ^ Ryan, Bob (2006). „Timeless Excellence”. National Basketball Association. Архивирано из оригинала 23. 6. 2006. г. Приступљено 4. 4. 2022. 
  43. ^ „Bill Russell”. National Basketball Association. 2002. Архивирано из оригинала 12. 11. 2006. г. Приступљено 1. 12. 2006 — преко Newsone.com. 
  44. ^ Shouler, Ken (23. 5. 2006). „Bill Russell was Mr. Game 7”. ESPN. Архивирано из оригинала 8. 4. 2017. г. Приступљено 6. 4. 2022. „Russell is more effective against me than any other defender in the NBA because he catches me off guard with his moves. Sometimes, he's playing in front of me. Other times he's in back of me. He keeps me guessing. He plays me tight this time, loose the next time. I've got to look around to find out where he is. It means I'm concentrating on him as much as my shot. And, of course, nobody has quite the timing he does in blocking shots.” 
  45. ^ Taylor, John (2005). The Rivalry: Bill Russell, Wilt Chamberlain, and the Golden Age of Basketball . New York City: Random House. стр. 193–197. ISBN 1-4000-6114-8. 
  46. ^ Taylor, John (2005). The Rivalry: Bill Russell, Wilt Chamberlain, and the Golden Age of Basketball . New York City: Random House. стр. 6. ISBN 1-4000-6114-8. 
  47. ^ Plimpton, George (23. 12. 1968). „Sportsman of the Year: Bill Russell”. Sports Illustrated. Архивирано из оригинала 29. 12. 2019. г. Приступљено 2. 8. 2022. 
  48. ^ (интервју). Архивирано из оригинала|archive-url= захтева |url= (помоћ) |archive-url= захтева |archive-date= (помоћ). г.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ);
  49. ^ Gellerman, Bruce (1. 11. 2013). „Bill Russell Statue Unveiled At Boston City Hall”. WBUR-FM. Архивирано из оригинала 21. 11. 2018. г. Приступљено 27. 1. 2023. 
  50. ^ „News and Events”. Russell Legacy Project. Архивирано из оригинала 11. 7. 2011. г. Приступљено 23. 2. 2013. 
  51. ^ Holmes, Baxter (17. 10. 2013). „Bill Russell statue to be unveiled Nov. 1”. The Boston Globe. Архивирано из оригинала 3. 2. 2014. г. Приступљено 12. 2. 2014. 
  52. ^ MacQuarrie, Brian (1. 11. 2013). „City Hall Plaza statue honors Celtics' Bill Russell”. The Boston Globe. Архивирано из оригинала 16. 4. 2022. г. Приступљено 1. 4. 2022. 
  53. ^ Forsberg, Chris (1. 11. 2013). „Bill Russell's statue unveiled”. ESPN. Архивирано из оригинала 2. 8. 2016. г. Приступљено 1. 4. 2022. 
  54. ^ Atkin, Ross (2. 11. 2013). „Basketball's Bill Russell joins the Bronze Age”. The Christian Science Monitor. Архивирано из оригинала 7. 8. 2022. г. Приступљено 1. 4. 2022. 
  55. ^ „'Bill Russell Legacy Project' Statues Unveiled At Boston's City Hall (Photos)”. New England Sports Network. 29. 10. 2015. Архивирано из оригинала 24. 5. 2022. г. Приступљено 1. 4. 2022. 
  56. ^ Lopez, Andrew (11. 8. 2022). „Bill Russell's No. 6 to be retired across NBA following legend's death last month”. ESPN. Архивирано из оригинала 11. 8. 2022. г. Приступљено 5. 2. 2023. 
  57. ^ „Bill Russell's No. 6 jersey to be retired throughout NBA” (на језику: енглески). National Basketball Association. Архивирано из оригинала 17. 8. 2022. г. Приступљено 12. 8. 2022. 
  58. ^ Flemming, Jack (23. 8. 2021). „NBA legend Bill Russell wants $2.6 million for Washington home”. Los Angeles Times. Архивирано из оригинала 6. 9. 2023. г. Приступљено 28. 6. 2023. 
  59. ^ Esten, Hugh (28. 11. 2016). „Bill Russell – A Proud, Fierce Warrior”. American Academy of Achievement. Архивирано из оригинала 19. 12. 2016. г. Приступљено 2. 8. 2022.  Last revised on July 31, 2022.
  60. ^ „A Brief History of Kappa Alpha Psi”. Atlanta Alumni Chapter of Kappa Alpha Psi. Архивирано из оригинала 31. 12. 2011. г. Приступљено 29. 8. 2013. 
  61. ^ а б Stapleton, AnneClaire (19. 10. 2013). „Police: NBA legend Bill Russell arrested with gun at airport”. CNN. Архивирано из оригинала 20. 10. 2013. г. Приступљено 19. 10. 2013. 
  62. ^ а б Taylor, John (2005). The Rivalry: Bill Russell, Wilt Chamberlain, and the Golden Age of Basketball . New York City: Random House. стр. 359–362. ISBN 1-4000-6114-8. 
  63. ^ „Bill Russell Biography”. ESPN. Архивирано из оригинала 1. 8. 2022. г. Приступљено 4. 4. 2022. 
  64. ^ Nelson, Murry R. (2005). Bill Russell: A Biography. Westport, Connecticut: Greenwood Publishing Group. xiv. ISBN 0-313-33091-3. 
  65. ^ „The University of San Francisco Honors the Memory of Marilyn Nault Russell”. University of San Francisco. 26. 1. 2009. Архивирано из оригинала 18. 2. 2009. г. Приступљено 15. 2. 2009. 
  66. ^ Sloan, Elizabeth (10. 7. 2019). „Bill Russell: 5 Fast Facts You Need to Know”. Heavy. Архивирано из оригинала 1. 8. 2022. г. Приступљено 2. 8. 2022. 
  67. ^ Kupper, Eisenhamme (31. 7. 2022). „Bill Russell, legendary Celtics center and NBA coach, dead at 88”. Los Angeles Times. Архивирано из оригинала 31. 7. 2022. г. Приступљено 31. 7. 2022. 
  68. ^ Deford, Frank (10. 5. 1999). „The Ring Leader: Bill Russell helped the Celtics rule their sport like no team ever has”. Sports Illustrated. Архивирано из оригинала 31. 7. 2022. г. Приступљено 16. 7. 2022. 
  69. ^ Russell, Bill; Steinberg, Alan (5. 5. 2009). Red and Me: My Coach, My Lifelong Friend . HarperCollins. стр. 2–6. ISBN 978-0-06-176614-5. 
  70. ^ Russell, Bill; Steinberg, Alan (5. 5. 2009). Red and Me: My Coach, My Lifelong Friend . HarperCollins. стр. 6. ISBN 978-0-06-176614-5. 
  71. ^ Rogin, Gilbert (18. 11. 1963). „'We Are Grown Men Playing A Child's Game'”. Sports Illustrated. Архивирано из оригинала 5. 12. 2019. г. Приступљено 2. 8. 2022. 
  72. ^ а б в Taylor, John (2005). The Rivalry: Bill Russell, Wilt Chamberlain, and the Golden Age of Basketball . New York City: Random House. стр. 193–197. ISBN 1-4000-6114-8. 
  73. ^ Goldstein, Richard (31. 7. 2022). „Bill Russell, Who Transformed Pro Basketball, Dies at 88”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Архивирано из оригинала 31. 7. 2022. г. Приступљено 1. 8. 2022. 
  74. ^ Goldman, Tom (31. 7. 2022). „Bill Russell, Basketball Great With Record 11 NBA Titles, Dies At 88”. NPR. Архивирано из оригинала 31. 7. 2022. г. Приступљено 31. 7. 2022. 
  75. ^ Wright, Michael C. (31. 7. 2022). „Celtics legend, 11-time NBA champion Bill Russell dies at 88”. National Basketball Association. Архивирано из оригинала 1. 8. 2022. г. Приступљено 31. 7. 2022. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бил_Расел&oldid=28904111”