Марко Јелисијић (Футог, око 1780. (1776?[1]) — Темишвар, после 1814), учитељ у Великом Бечкереку и први редитељ позоришних представа.

БиографијаУреди

Марко је рођен у Бачкој, у месту Футогу[2] биће око 1780. године. Гимназију је до 1795. године похађао у Новом Саду, а почетком следеће 1796. године он слуша реторику (четврти разред гимназије) у Кечкемету.[3] Јавља се као Јелисић (Елисеић) или чешће - Јелисијевић. Између 1799—1802. године је био учитељ у Великом Бечкереку. Среће се ту 1801. године као пренумерант Стојковићеве „Физике”.[4] Колега Василије Лазаревић је водио први разред, а Марко је био учитељ другог разреда „Нормалне школе” у граду.[5] Судећи по напомени издавача Аркадија Пејића, на почетку књиге „Велизариј”, 1832. године што пређе 30 година у вјечност преселившагосја Списатеља дјелца овога,[6] Марко Јелисијић је наводно умро млад (1802) у Великом Бечкереку. Међутим није било тако; учитељ Марко је још више од деценије поживео. Само је прешао у Темишвар, где га срећемо као учитеља - пренумеранта[7] и 1814. године.

Позоришни редитељУреди

За град Велики Бечкерек се везују почеци позоришта код Срба. Ту је крајем 18. и почетком 19. века било првих аматерских импровизованих позоришних дешавања.

Учитељ бечкеречки Марко Јелисијић је између 1799—1802. године са својим ученицима изводио прве позоришне представе,[8] пред бројном публиком. Формирао је сталну српску позоришну трупу у којој је и сам играо. Историчар Феликс Милекер[9] је сматрао да је све почело још 1787. године; каснији истраживачи су то исправили, јер се односило у ствари на Емануила Јанковића[3] и његову путујућу позоришну дружину. Радило се испрва о једном „слабијем комаду” заснованом на Библији ("Невини Јосиф"), који је као и остале прилагођавао учитељ.[10] Представе су извођене на српском језику, а најталентованији је био млади дилетант, десетогодишљак Аркадије Пејић. На репертоару су била позоришна дела из руске књижевности и комедије италијанског писца Карла Голдонија.[11]

Највећи успех је та ђачка дружина доживела са комадима - драмама: „Велизар” и "Наталија (у ствари „Александар и Наталија”!)".

Као књижевник и преводилац зна се да је Јелисијић објавио два наслова. Прво је 1832. године штампан „Велизариј” - „всадничкоје позориште” у „три дејствија”, које је он саставио почетком 19. века.[12] Учитељ Јелисијић је почетком 19. века превео једну књигу, а рукопис превода је тек 1833. године „откривен” у Темишвару. Судећи по иницијалу „А. П.” радило се највероватније о поменутом „глумцу” Аркадију Пејићу трговцу,[13] који је дуго живео и умро 1867. године у Темишвару. Пејић је објавио обе књиге свог некадашњег учитеља. Те 1833. године је тако објављен у Будиму превод позоришног дела, са немачког на српски језик. Био је то наслов: „Александер и Наталија или Петар Велики цар Росијски”.[14]

РеференцеУреди

  1. ^ „Лексикон писаца Југославије”, наведено дело
  2. ^ Милош Поповић: „Верско-црквени живот Срба у Банату”, Зрењанин 2001.
  3. 3,0 3,1 "Зрењанин", монографија града, Зрењанин 1966.
  4. ^ Атанасије Стојковић: „Физика”, први део, Будим 1801.
  5. ^ „Лексикон писаца Југославије”, Нови Сад 1979.
  6. ^ „Велизариј”, Будим 1832.
  7. ^ Фенелон: "Прикљученија Телемака сина Улисова", превод на српски језик, Беч 1814.
  8. ^ „Књижевност”, Београд 1951.
  9. ^ Феликс Милекер: „Историја вароши Велики Бечкерек 1333-1918.”, превод са немачког, Зрењанин 2011.
  10. ^ Светислав Шумаревић: „Позориште код Срба”, Београд 1939.
  11. ^ Александар Станојловић: „Петровград”, монографија, Петровград 1938.
  12. ^ Марко Јелисијић: „Велизариј”, Будим 1832.
  13. ^ "Примјер детињске љубави или Јелисавета заточница у Сиберији", превод, Нови Сад 1840.
  14. ^ Марко Јелисијић: „Александер и Наталија...”, превод са немачког, Будим 1833.