Минимална тежина триангулације

У рачунарској геометрији и информатици, минимална тежина триангулације је проблем налажења триангулације са најмањом укупном дужином гране .[1] То је, улазни многоугао или конвексни омотач улазног скупа тачака који се мора поделити у троуглове који су спојени ивица са ивицом и теме (чвор) са теменом, на такав начин да смање збир обима труоглова. Проблем је НП тежак пробем за скуп улазних тачака, али се може апроксимирати до било које жељене прецизности. За улазе многоуглова, може се решити тачно у полиномијалномвремену. Минимална тежинска триангулација се такође некад назива као оптимална триангулација.

Историја уреди

Проблем минималне тежине триангулације скупа тачака је поставио Düppe & Gottschalk 1970, који је предложио захтев за конструкцију троугаоне неправилне мреже модела земљишне контуре, и користи похлепни алгоритам за апроксимацију. Shamos & Hoey 1975 је претпоставио да се мимална тежина триангулације увек подудара са Деланеј триангулацијом, али то је брзо оборио Lloyd 1977, и заправо Kirkpatrick 1980 показао да тежине две триангулације се могу разликовати по линеарном фактору.[2]

Проблем минималне тежине триангулације је постао важан када је Garey & Johnson 1979 сврстао овај проблем у листу нерешених проблема који су НП-комплетни проблеми, и многи каснији аутори су касније објавили парцијалне резултате о томе. Коначно, Mulzer & Rote 2008 је показао да је проблем НП тежак проблем, и Remy & Steger 2009 је показао да се тачна апроксимација може ефикасно направити.

Сложеност уреди

Тежина триангулације скупа тачака у дводимензионалном простору је дефинисана као збир дужина тих грана. Проблем одлучивања је проблем где се испитује да ли постоји триангулација са тежином мањом од дате тежине; доказано је да је то НП-тежак проблем а доказао га је Mulzer & Rote 2008. Доказ се састоји из смањења сложености "PLANAR-1-IN-3-SAT", специјалног случаја САТ проблема у коме Конјунктивна нормална форма чији је граф планаран и прихваћен је кад има тачан задатак који задовољава тачно један литерал у сваком услову. Доказ користи сложене уређаје, и захтева рачунарску асистенцију да би се доказало тачна понашање ових уређаја.

Не зна се да ли је минимала тежина триангулације НП комплетан проблем, пошто ово зависи од познатог проблема који се пита да ли се сума радикала може израчунати у полиномијалном времену. Међутим, Мазлер и Роут су напоменули да је проблем НП потпун проблем ако су тежине чворова заокружене на целобројне вредности.

Иако је НП тежак проблем, може се конструисати у подекспоненцијалном времену алгоритмом динамичког програмирања, који разматра све могуће једноставне сепараторске циклусе са   тачкама у триангулацији, и рекурзивно налази оптималну триангулацију на свакој страни циклуса, и бира сепаратора циклуса према најмањој укупној тежини. Укупно време ове методе је  .[3]

Апроксимација уреди

Неколико аутора је доказало резултате поређења минималне тежине триангулације са са осталим триангулацијама у смислу апроксимације односа, најгори случај односа укупне дужине грана алтернативне триангулације према минималној тежини триангулације. Познато је да Делајнова триангулација има апроксимациони однос  ,[4] и то је ткз. похлепна триангулација (триангулација формирана додавањем грана у поретку од најкраће до најдуже, на сваком кораку укључујући грану кадгод не прелази ранију грану) има апроксимациони однос  .[5] Ипак, за неке насумично испоручене скупове тачака, обе триангулације, и Делајнова и похлепна триангулација, су у логаритамском фактору минималне тежине.[6]

Најтежи резултат Мазлера и Роута такође подразумева НП тешко проналажење приближног решења са релативном апроксимационом грешком са највише O(1/n²). Дакле, потпуна полиномијална апроксимација шеме за минималну тежину триангулацијје је неизвесно. Међутим, квази-полиномијална апроксимација шеме је могућа: за било коју константу ε > 0, решење са апроксимационим односом 1 + ε се може наћи у квази-полиномијалном времену експ (O((log n)9).[7]

Хеуристика уреди

Пошто је тешко наћи тачна решења минималне тежинске триангулације, многи аутори су проучавалихеуристику која може у неким слчајевима пронаћи решење иако се не може доказати да оно ради у свим случајевима. У неким случајевима, многа од ових истраживања су се фокусирала на проблем налажења скупова грана који су загарантовани да припадају минималној тежинској триангулацији. Ако је подграф минималне тежинске триангулације повезан, онда преостали нетроугаони простор се може видети као простор за формирање једноставног многоугла, и цела триангулација се може наћи користећи динамичко програмирање како би се нашло оптимална триангулација овог многоугаоног простора. Исти приступ (динамичко програмирање) се може искористити за случај када подграф има ограничен број повезаних компоненти, [8] и исти приступ се може користити за проналажења повезаног графа и примену динамичког програмирања (ДП) да се попуне рупе многоугла (које окружују гране графа), такође се користи као део хеуристике за проналазак мале тежине али не и минималне тежине триангулације.[9]

Граф који настаје повезивањем две тачке кад год су један другом најближи суседи, је подграф минималне тежинске триангулације.[10] Међутум, овај најближи суседни граф је одговарајући, и зато није никад повезан. Везана линија претраге поналази највеће поодграфове минималне тежинске триангулације користећи кружно базирани β-скелете, геометријси граг који настаје укључивањем гране између две тачке u и v када год не постоји трећа тачка w која формира угао uwv који је већи од неког параметра θ. Доказано је да, за довољно мале вредности θ, граф који настај формирањем на овај начин је подграф минималне тежинске триангулације.[11] Међутим, избор θ мора обезбедити да је овај мањи од угла θ = 90ª за који је β-костур увек повезан.

Техника која је више софистицирана се зове "LMT-костур" који је предложио Dickerson & Montague 1996. Формиран је итеративним процесом, у ком два скупа грана се одржавају, скуп грана који припада минималној тежинској триангулацији и скуп грана који су кандидати за припадање. Иницијално, скуп попзнатих грана је иницијализован на конвексни омотач улаза, и сви преостали парови чворова формирају гране. Затим, у свакој итерацији процеса конструкције, гране које су кандидати се бришу кад год не постоји пар троуглова који је формиран од преосталих грана које формирају четвороугао, за који је кандидат грана најкраћа дијагонала, и гране кандидати се померају у скуп познатих грана када не постоји друге кандидат гране која укршта њих. "LMT-костур" је дефинисан да буде скуп познатих грана који се проузводи након што се овај процес заврши без икаквих промена. Загарантовано је да ће бити подграф минималне тежинске триангулације, који се може конструисати ефикасно, и у експериментима са скуповима до 200 тачака. [12] Међутим, доказано је да на просечно великим скуповима тачака има линеаран број повезаних компоненти.[13]

Остале хеуристике које су биле прихваћене проблему минималне тежинске триангулације укључује генетске алгоритме[14] сепарација и евалуација,[15] у мрављи алгоритам.[16]

Варијације уреди

Триангулација многоугла минималне тежине се може конструисати у кубном времену користећи ДП приступ, што је саопштио Gilbert 1979 и Klincsek 1980. У овој методи, чворови су означени бројевима узастопно окок границе многоугла, и за сваки дијагонални чвор i до чвора j који лежи између многоугла, оптимална триангулација се израчунава узимајући у обзир све могуће торуглове ijk у многоуглу, додавањем тежине оптималне триангулације испод дијагонала ik и jk, и бирање чвора k који води до минималне ускупне тежине. То је, ако MWT(i,j) представља тежину минималне тежинске триангулације за многоугао испод гране ij, онда општи алгоритам има следеће кораке:

  • За сваку могућу вредност i, од n − 1 све до 1, ради:
    • За сваку могућу вредност j, од i + 1 до n, ради:
      • Ако је ij грана многоугла, скуп MWT(i,j) = length(ij)
      • Ако ij није унутрашња грана многоугла, скуп MWT(i,j) = +∞
      • Иначе скуп MWT(i,j) = length(ij) + mini < k < j MWT(i,k) + MWT(k,j)

После ове завршетка ове итерације, MWT(1,n) ће садржати укупне тежине минималне тежинске триангулације. Триангулације се може добити рекурзивном претрагом кроз низ, почевши од MWT(1,n), а на сваком кораку бира троугао ijk који води до минималне вредности за MWT(i,j) и рекурзивно претражује MWT(i,k) и MWT(j,k).

Слично ДП метода може такође да се примени на улазних скуп тачака где све осим константног броја тачака лежена конвексном омотачу улаза,[17] и на скупу тачака које леже на константном броју угнежђеног конвексног многоугла или на константном броју линија од којих ни једне две се не укрштају у конвексном омотачу.[18]

такође је могуће формулисати верзију скупа тачака или проблема триангулације многоугла, у коме је једној дозвољено да додаје штајнерове тачке, додатне чворове, у таквом поретку да смањи укупну дужину грана резултујуће триангулације. У неким случајевим, резултујућа триангулација може бити краћа од минималне тежинске триангулације за онолико колики је линеарни фактор. Могуће је апроксимирати минималну тежину штајнерове триангулације скупа тачака унутар константног оптималног, али константни фактор у апроксимацији је велики.[19]

Сродни проблем су такође били проучавани укључујући конструкцију минималне тежине псеудотриангулације[20] аи карактеристика графова минималне тежине триангулације. [21]

Референце уреди

  1. ^ For surveys of the problem, see Xu 1998, Levcopoulos 2008, and De Loera, Rambau & Santos 2010
  2. ^ Види још Manacher & Zobrist 1979
  3. ^ Lingas 1998
  4. ^ Kirkpatrick 1980. Слабију границу је дао Manacher & Zobrist 1979
  5. ^ Фамилија примера који доказују да је апроксимациони однос   који је дао Levcopoulos 1987, и одговарајућа горња граница је дао Levcopoulos & Krznaric 1998. Као и са апроксимационим односом за Делајнову триангулацију, слабију границу је дао Manacher & Zobrist 1979
  6. ^ Lingas 1986
  7. ^ Remy & Steger 2009. За раније резултате на слабијим апроксимационим алгоритмима, види Plaisted & Hong 1987 и Levcopoulos & Krznaric 1998
  8. ^ Cheng, Golin & Tsang 1995
  9. ^ Lingas 1987; Heath & Pemmaraju 1994
  10. ^ Yang, Xu & You 1994
  11. ^ Keil 1994; Cheng, Golin & Tsang 1995; Cheng & Xu 2001; Hu 2010
  12. ^ Dickerson & Montague 1996; Cheng, Katoh & Sugai 1996; Beirouti & Snoeyink 1998; Aichholzer, Aurenhammer & Hainz 1999
  13. ^ Bose, Devroye & Evans 1996
  14. ^ Qin, Wang & Gong 1997; Capp & Julstrom 1998
  15. ^ Kyoda et al. 1997
  16. ^ Jahani, Bigham & Askari 2010
  17. ^ Hoffmann & Okamoto 2004; Grantson, Borgelt & Levcopoulos 2005; Knauer & Spillner 2006
  18. ^ Anagnostou & Corneil 1993; Meijer & Rappaport 1992
  19. ^ Eppstein 1994
  20. ^ Gudmundsson & Levcopoulos 2007; Aichholzer et al. 2009
  21. ^ Lenhart & Liotta 2002

Референце уреди

Спољашње везе уреди