Отворите главни мени

Младен Лесковац (Стари Сивац, Бачка, 1. јануар 1904 — Нови Сад, 25. децембар 1990) био је српски историчар књижевности, књижевник и преводилац

Као суплент службовао је у гимназијама у Сомбору и Новом Саду. Септембра 1945. постављен је за управника Библиотеке Матице српске. За редовног професора на новосадском новооснованом Филозофском факултету постављен је 1954. године, као и за његовог првог декана. Члан Управног одбора Матице српске постаје 1945, а председник у периоду између 1969. и 1979. године. За редовног члана САНУ примљен је 1970. године.

Младен Лесковац учествовао је и у раду других институција попут Стеријиног позорја, Српске књижевне задруге, Друштва књижевника Војводине итд. Године 1953. покренуо је Зборник Матице српске за књижевност и језик, који је уређивао готово четврт века. Поезију је објављивао двадесетих и тридесетих година у Летопису, листу Мисао, Рашка, СКГ и др. Своје песме и препеве сабрао је у књизи Песме и препеви, МС, 1991. године. Од његових значајних дела издвајају се: „Чланци и есеји”, „Антологија старије српске поезије”, „Из српске књижевности”, „Јован Јовановић Змај”, „О Лази Костићу” и друга.

Познати су и његови преводи Стендала („Опатица из Кастра”), Молијера („Дон Жуан”) и Жида („Пасторална симфонија”). Лесковац је умро 1990. године у Новом Саду.[1]

Постоји и Награда „Младен Лесковац”, која се додељује за целокупно дело из области историје књижевности. Награда се додељује сваке три године, од стране Матице српске.

РеференцеУреди

  1. ^ „Лесковац Младен”. Друштво књижевника Војводине. Приступљено 24. 6. 2019. 

Спољашње везеУреди