Музеј Српског лекарског друштва

Музеј Српског лекарског друштва или пун назив Музеја науке и технике – Одељење Музеј Српског лекарског друштва је прва установа те врсте у Србији, која је основан 1955. године на иницијативу проф. др Владимира Станојевића, лекара и историчара медицине. Оснивањем Музеја имало је за циљ настављање традиција прикупљања и чувања медицинских предмета у Српском лекарском друштву, који датирају од 1872. године, и едукација будућих медицинских радника и шире културне и научне јавности. Тако је Музеј српске медицине Српског лекарског друштва основан на почетку друге половине 20. века постао једини медицинско-историјски музеј са мисијом приказивања развојног пута медицине у Србији у широком временском оквиру од средњег века до савременог доба.[1]

Музеј Српског лекарског друштва
Музеј науке и технике – Одељење Музеј Српског лекарског друштва
Muzej medicine 3.JPG
Оснивање1955.
ЛокацијаБеоград
 Србија
Врстамузеј
ДиректорСоња Зимонић
АдресаЏорџа Вашингтона 19
Веб-сајтМузеј науке и технике Београд

Музеј је у свом трајању имао два активна периода (1955—1978. и 1990—2010) и период у којем је био затворен (1979—1990). Секција за историју медицине СЛД је у периоду 1955—2010. године имала континуитет у постојању,[2][3]. Од 2010. године Музеј Српског лекарског друштва се de facto налази у саставу Музеја науке и технике у Београду.[4]

Општа разматрања о Музеализација историје медицине у СрбијиУреди

У 19. веку када су се на страним универзитетима, од којих су неки имали и вишевековну традицију, рађале модерне медицинске дисциплине, у Србији су тек грађени систем државне управе и образовне, здравствене и културне установе. Међутим Србија није у потпуности назадовала. Пет година након правног уређења државе на основу Четвртог хатишерифа (Турског устава, 1838/39) и организације здравствене службе, основан је „Музеум редкости”, који је био замишљен као модеран музеј у функцији стручног усавршавања лекара, научног истраживања и образовања шире јавности: Он је настао по угледу на два бечка музеја – Патолошко-анатомски и Природњачки музеј, Музеум редкости је био замишљен као модеран музеј у функцији стручног усавршавања лекара, научног истраживања и образовања шире јавности.[5]

Међутим на том путу развоја музеја медицине, у Србији, у којој је средином 19. века радило тек двадесетак лекара, није било професионалних снага и услова за праћење нових научних праваца и развијање самосталног научног рада. Исти је разлог ограничавао и раст природњачких збирки Музеја и њихову систематизацију према модерним критеријумима. Наиме, у то време је у страним природњачким музејима концепт сабирања реткости углавном био замењен научним представљањем процеса развића и система природе.

Музеум редкости, за који су његови оснивачи Линденмајер и Бирг сматрали да „велике ползе обећава што ће не само поученију у љекарском смислу, но и развитку ума уобште служити“, имао је поједине елементе кабинета природних реткости и био је комбинација природњачког музеја и музеја у функцији медицинскох образовања.

Када је оснивано Српско лекарско друштво, као центар за стручно усавршавање лекара, колекционирање многих књига, предмета и патолошких препарата добило је своју потпуну сврху. У том циљу ради свеобухватног сагледавања феномена колекционирања у области медицине и могућности проверавања и утврђивања утицаја који су у том погледу имали културни и научни обрасци преношени из западноевропских земаља у Србију, све више је наметала потребу да се у Београду оснује Музеј српског лекарског друштва, који би објединио збирке Музеумаа редкости и Збирке препарата СЛД. Његово основање имало је за циљ да се кроз сачуване и проучене колекционирске предмета повезане са лечењем и очувањем здравља, прво оснује једна модерна музејска институција, а затим и специјализована музејска институција, која би претходила организацији академског образовања из области медицине.

До данас су детаљно истражени мотиви, историјске околности, а затим и културни, друштвени, научни и политички утицаји који су уоквирили постанак и развој медицинских збирки и Музеја Српског лекарског друштва, почев од првог музеја – Музеума редкости у Београду (1844), преко збирки и музеја који су потом настајали као израз различитих потреба као што су медицинско образовање, здравствено просвећивање народа и чување и представљање националне културне и научне баштине из области медицине, и представљени у бројним студијама.[6]

Захваљујући једној великој плејади личности а посебно проф. др Владимиру Станојевићу, лекару и историчара медицине, чијом иницијативом и залагањем је основана 1955. године прва установа те врсте у Србији, у наредним година и деценија, остваривало су своје послање медицински музеји и збирке у Србији.[7]

Периоди у раду музејаУреди

 
Др Владимир Станојевић, оснивач Музеја који је музејском раду посвећивао своје слободно време, бавећи се њим „као хобијем”.

У току своје историје, Музеј српске медицине СЛД имао је три периода рада и један дванаестогодишњи период, између првог и другог периода, у току којег је музеј био затворен.[8]

Први период (1955—1978)Уреди

Обухватао је време од оснивања Музеја до 1978. године. Музеј и његова прва поставка тада се налазила у „Лекарском дому” СЛД, на Зеленом Венцу у Београду, а била је под управом др Владимира Станојевића, који је музејском раду посвети све своје слободно време, бавећи се њим "као хобијем".[9]

Рад Музеја, у првом периоду, претежно се ограничавао на издавање архивске грађе истраживачима и на сакуппљање и излагање предмета. Сталне музејске поставке, и поред повремених допуна, није се мењала током година, јер су њени креатор сматрали „да је једном формирана стална поставка главна и трајна привлачна снага Музеја. У овом облиу и начину рада Музеј је првом периоду његовог постојања рада превасходно био „институција у служби сопственог садржаја“,[10] „место сусрета и састанака чланова Секције за историју медицине и фармације, и место за истраживање архивских докумената и рукописа.”

Престанак рада музеја (1978—1990)Уреди

Након Станојевићеве смрти, 1978. године, Музеј је затворен. Како је Музеј почетком осамдесетих година његовим затварањем изгубио своју намену, његова просторија коришћена је у друге сврхе – за пробе Секције за уметност, за одржавање коктела појединих Секција и као магацин за непотребне ствари. Секција за историју медицине покушавала је у више наврата да стане на пут таквим појавама и да обнови рад Музеја.

Други период (1990—2007/10)Уреди

Други период у развоју музеја одвијао се под снажним утицајем; са једне стране светског тренда мењања концепције рада музеј медицине у 20. веку, а са друге стране под утицајем распада југословенске државе, грађанског рата, финансијске кризе и међународне изолације Србије и Научна друштва историчара медицине, и југословенско и српско, престала су са радом, а такође и Секција за историју медицине СЛД и на крају под утицајем пресељења Српско лекарско друштво и Музеја у зграду Прве варошке болнице.[a].

Музејски рад је у последњој деценији 20. века почивао је само на једном човеку, др Павловићу, који је у складу са околностима и својим могућностима улагао труд да унапреди Музеј, „који је под његовим руководством, тек тада добио карактеристике традиционалног музеја, односно музеја другог таласа, што се огледа у пажњи која је у далеко већој мери него раније била посвећена музејским предметима, затим у отварању музеја према широј јавности и у чешће организованим програмским активностима.”

А реорганизација Музеја је почело тао што је Научно друштво Србије ангажовало стручна особе за послове израде концепције и реализације нове сталне поставке Музеја на челу са Ранком Баришићем, тада у звању вишег кустоса Етнографског музеја у Београду, који је био члан Научног друштва. Уз његову стручну помоћ, др Будимир Павловић,[b], 1990. године, приредио је другу сталну поставку Музеја од његовог оснивања, под називом Темељи медицине у Срба, која је овога пута била смештена у простору левог крила приземља, некадашње зграде Прве варошке болнице, на око 340 квадратних метара.[c]

У периоду у којем је др Павловић руководио Музејом (1990-2010) значајно је увећан музејски фонд (медицинским инструментима, апаратима и уређајима, архивским документима и медицинским публикацијама), највише захваљујући дародавцима члановима СЛД, њихових породица и здравствених установа.

Реорганизација Музеја

Након оснивања Заједници научно-техничких музеја Србије, у њен састав 1991. године, улази и Музеј српске медицине СЛД. Заједница је формирана као стручно тело које окупља научне и техничке музеје у Србији са задацима сарадње на пословима прикупљања експоната и документације, организовања централног регистра збирки у поседу чланова Заједнице; организовања заједничког представљања у циљу популаризације одређених тема из области науке и технике и др.

Трећи период (од 2007/10)Уреди

На предлог Музеја науке и технике Српском лекарском друштву „да у циљу заштите културног наслеђа које чини фонд Музеја српске медицине СЛД, Музеј науке и технике преузме старање о музејском фонду”, Председништво СЛД је 4. маја 2007. године прихватило предлог и донело одлуку о интегрисању Музеја српске медицине СЛД у Музеј науке и технике.

Као посебне организационе јединице Музеј науке и технике Музеја српске медицине СЛД је постао 30. октобра 2007. године.

Након стручно-научне обраде предмета, музеј је почео да ради под називом Музеја науке и технике – Одељење Музеј Српског лекарског друштва, Након пет година од уласка у састав Музеја науке и технике, пописана је сва музејска имовима и Формирана је нова стална поставка Медицина у Србији кроз векове, аутора др Јелене Јовановић Симић, која је отворена у згради Прве варошке болнице 27. марта 2012. године. Поред др Јелена Јовановић Симић, аутор изложбе; у тиму за израду ове поставке били су ангажовани и Зоран Ђорђевић, академски дизајнер и аутор поставке и Зоран Левић, кустос-конзерватор.

Положај и размештајУреди

Музеј је смештен у згради Српског лекарског друштва, у улици Џорџа Вашингтона 19, некадашњој Видинској улици у Берограду. Зграда има статус споменика културе од великог значаја и поред музеја она је данас и седиште Српског лекарског друштва.

Зграда је изграђена 1. маја 1868. године на земљишту које су поклонили кнез Михајло и Илија Милосављевић Коларац, док су новчане прилоге за њену изградњу дали су многи грађани. Изграђена је сазидана по пројекту Јована Френцла, у еклектичком стилу са елементима романичке и готичке архитектуре и архитектуре ренесансе. Приликом изградње аутори пројета примењенили су модерна техничка решења вентилације, грејања болесничких соба и снабдевања хладном и топлом водом. У њој је свечано отворена Болнице вароши и округа Београда, апрви управник био је др Јован Валента. У згради су једно време биле смештене Општа државна болница, а касније и Клиника за очне болести. У њој су лечили и оперисали доајени српске медицине др Владан Ђорђевић, др Лаза Лазаревић, др Војислав Суботић, др Ђорђе Нешић... Ту су се школовале генерације лекара....[11]

На овој локацији Музеј је свечано отворен 27. марта 2012. године, као нова стална поставка Музеја науке и технике – Одељење Музеј Српског лекарског друштва.

Аутори поставкеУреди

Аутор изложбе под називом „Медицина у Србији кроз векове” је др Јелена Јовановић-Симић, а аутор поставке Зоран Ђорђевић, академски сликар.

Опис музејске поставкеУреди

 
Медицина палонтологије
 
Медицина у обновљеној Србији
 
Здравствено просвећивање и школовање кадрова

Тренутна изложбена поставка „Медицина у Србији кроз векове” хронолошки је приказ развоја медицине на тлу Србије од периода касног палеолита до данашњих дана.

Медицина у на тлу Србије пре досељавања Срба

Предметима из збирки Палеопатологија и Римски медицински инструменти, сведоче о постојању болести али и начинима лечења људи. Артефактима из овог периодаа представљена су прва насељавања Срба. Најстарији експонат на изложби, лакатна кост Кромањонца са санираним преломом,[d] датираа од пре више од 7.000 година.

Посебно место у овој збирци имају Палеопатолошка колекција (поклон професора Србољуба Живановића) и Збирка римских хируршких и козметичких средстава (поклон породице познатог српског хирурга, професора Исидора Папа).

Средњовековна медицина

Средњовековна медицина на простору Србије представљена је артефактима који илуструју лечење у периоду средњег века, од првих манастирских болница које је установио Свети Сава, уз приказе традиционалних начина лечења.

Медицина у обновљеној Србији

​Документима, фотографијама, медицинским инструментима, апаратима и прибором приказан је развојни пут здравства и медицине у обновљеној Србији, након ослобошења од Османлија. Овај део музејске поставке обухвата формирање лекарског кадра и долазак у Србију првих српских школованих доктора медицине, као и оснивање првих здравствених установа – болница, карантина, апотека,...

Српско лекарско друштво

Посебно је истакнут значај Српског лекарског друштва, [e] које је до оснивања првог медицинског факултета било једино место стручног усавршавања лекара у Србији, а његов рад је представљен првим медицинским публикацијама, фотографијама, докторским дипломама и личним предметима чланова.

Велика медицинска открића, медицински апарати и опрема

Изложбом су обухваћена велика медицинска открића 19. века – анестезија, антисепса и асепса, рендгенски зраци и њихово увођење у медицинску праксу у Србији. Посебно место на изложби имају инструменти и апарати који су се некада користили а данас се више не користе (бризгалица за директну трансфузију крви, апарат за вештачки пнеумоторакс, инструменти за ембриотомију), али и оригинални инструменти израђени по идејама српских лекара.

У овој збирци посебно место имају велики електромагнет за уклањање магнетних страних тела из ока (изграђен према идеји професора Ђорђе Нешић, доајен српске офталмологије); стоматолошка ординација од краја 19. века; рендген апарат (прва два рендген апарата стигли су у Србију 1899. и били су инсталирани један у Београду, у кабинету проф. др Ђорђа Станојевића у Великој школи, а други у Шапцу, у ординацији др Аврама Винавера). Посебно је важан и инструмент за ембриотрансфер – аспиратор бластоцисте, патент др Петра Радовића, који је први у свету дошао на идеју трансплантације људског ембриона. У поставци су и патенти проф. Митковића и проф. Башчаревића (фиксатори за дуге кости), као и предмети које је користио у свом раду академик Сава Перовић.

Здравствено просвећивање и школовање кадрова

О здравственом просвећивању и развоју установа превентивне медицине, оснивању београдског Медицинског факултета и Министарства здравља, који су обележили прве деценије 20. века, сведоче публикације, документа, скрипта с предавањима, медицински уређаји и апарати лекара и првих професора овог факултета – Милана Јовановића Батута, Ника Миљанића, Александра Костића, Ђорђа Нешића,...

Посебно место у овој збирци имају дипломе српских доктора медицине из 19. века, први медицински уџбеници објављени на српском у 18. и 19. веку и лични предмети српских лекара.[12]

Војносанитетска служба и њен рад током ратова у 19. и 20. веку

У оквиру посебне целине приказани су развој војносанитетске службе и њен рад током ратова у 19. и 20. веку.

Радно времеУреди

Музеј је отворен за посетиоце сваког дана, осим понедељка, од 10:00 до 20:00 часова.

Види јошУреди

НапоменеУреди

  1. ^ Под називом Прва варошка болница у Београду у Регистру споменика културе Републике Србије води се зграда која је у јавности позната под називом последњег корисника – Очне клинике данашњег Клиничког центра Србије. Када је изграђена, 1868. године, зграда је имала назив према својој функцији – Болница вароши и округа Београда, а 1881. године претворена је у Општу државну болницу
  2. ^ Тадашњи председник Секције за историју медицине СЛД и нови кустос Музеја
  3. ^ „Озбиљан недостатак изложбе поставке представљало је одсуство текстуалних легенди уз тематске целине које би јој дале контекст, а такође и недостатак легенди за већину изложених предмета.”
  4. ^ Старост лакатне кости Кромањонца одредио је проф. др Србољуб Живановић радиокарбонском методом
  5. ^ Српско лекарско друштво основано је 1872. године на иницијативу др Владана Ђорђевића.

ИзвориУреди

  1. ^ Војислав Марјановић „Наша музејска и архивска грађа“, Српски архив за целокупно лекарство, посебан отисак 11 (1955).
  2. ^ Милета Игњатовића Изучавање историје војнемедицине и хирургије. Војносанитетски преглед 2002
  3. ^ Изучавање историје медицине у Србији, Зборник сажетака Тимочки медицински гласник, Вол 38, 2013.
  4. ^ „Музеј, Српско лекарско друштво”. Српско лекарско друштво. Приступљено 19. 2. 2017. 
  5. ^ Јелена Јовановић Симић, Музеализација историје медицине у Србији - докторска дисертација, Универзитет у Београду, 2015.
  6. 6,0 6,1 Jovanović Simić, Jelena. „Музеализација историје медицине у Србији”. RDuS portal, 2015. Приступљено 21. 2. 2017. 
  7. ^ Stanojević, V. O postanku Muzeja srpske medicine Srpskog lekarskog društva, Srp Arh Celok Lek / 1955 / 83 / 11 / 1355 – 1361
  8. ^ Јовановић Симић, Јелена. „МУЗЕЈ НАУКЕ И ТЕХНИКЕ ОДЕЉЕЊЕ МУЗЕЈ СРПСКОГ ЛЕКАРСКОГ ДРУШТВА”. Приступљено 23. 2. 2017. 
  9. ^ Владимир Станојевић, „Четврт века рада Секције за историју медицине и фармације и Музеја Српског лекарског друштва“, Српски архив за целокупно лекарство, 1976, 9:697.
  10. ^ Tomislav Šola, Prema totalnom muzeju (Beograd: Centar za muzeologiju i heritologiju Filozofskog fakulteta, 2011, 114.
  11. ^ Историјат зграде – Прва варошка болница: Музеј науке и технике - Одељење Музеј Српског лекарског друштва”. Музеј науке и технике - Одељење Музеј Српског лекарског друштва. Приступљено 19. 2. 2017. 
  12. ^ Jelena Jovanović Simić, MUZEJ SRPSKE MEDICINE SRPSKOG LEKARSKOG DRUŠTVA, Povijesnomedicinski muzeji, Acta med-hist Adriat 2006;4(2);323-330

ЛитератураУреди

  • Јелена Јовановић Симић, Музеализација историје медицине у Србији - докторска дисертација, Универзитет у Београду, 2015.

Спољашње везеУреди