Мухамед Бузизи

Мухамед Бузизи (франц. Tarek el-Tayeb Mohamed Bouazizi, арап. طارق الطيب محمد البوعزيزي) био је улични продавац воћа из Туниса, чије је јавно самоубиство 17. децембра 2010, након претрпљене полицијске бруталности, изазвало талас демонстрација које су прерасле у Туниску револуцију и шире Арапско пролеће против аутократских режима у северној Африци и на Блиском Истоку.[1][2][3][4][5][6]

Мухамед Бузизи
Mohamed Bouazizi's grave and tombstone.jpg
Гроб Мухамеда Бузизија, са натписом: "Мученик Мухамед Бузизи. Дао је живот за мир. Покој души његовој у следећем животу. ".
Пуно имеTarek el-Tayeb Mohamed Bouazizi
محمد البوعزيزي
Датум рођења(1984-03-29)29. март 1984.
Место рођењаСиди Бузид
  Тунис
Датум смрти4. јануар 2011.(2011-01-04) (26 год.)
Место смртиБен Арус
  Тунис
Занимањеулични продавац воћа
Спомен плоча на тргу Мухамеда Бузизија у Паризу

БиографијаУреди

Мухамед Бузизи рођен је 29. марта 1984. у сиромашној радничкој породици са седморо деце[7], у градићу Сиди Бузид[8] у Тунису.[9] Пошто је већ са 3 године остао без оца, од десете године почео је да ради разне послове, а пре пунолетства напустио је школу и почео да ради као улични продавац воћа и поврћа, како би прехранио породицу; месечно је зарађивао до 140 долара, од чега је издржавао мајку, ујака и четири сестре, школујући једну од њих на универзитету.[10][11]

Иако за продају пољопривредних производа са колица на улици у Тунису није потребна дозвола,[12] Мухамед је редовно био изложен малтретирању локалне полиције, која му је пленила робу и изнуђивала мито.[10] 17. децембра 2010. локална општинска инспекторка поново му је запленила колица са робом вредном око 200 долара, коју је набавио на вересију; на његове протесте, инспекторка га је јавно ошамарила и пљунула у лице, а затим су га њени пратиоци оборили и изударали ногама.[13] Мухамед је без успеха затражио пријем код градоначелника, а затим је изашао на друм пред општином, полио се бензином и запалио, мање од сат времена након претрпљеног понижења. Умро је од задобијених опекотина 4. јануара 2011, не долазећи свести.[14][15][16]

ПоследицеУреди

Само неколико сати након Мухамедовог самоспаљивања, више хиљада његових суграђана изашло је на улице и сукобило са са полицијом[12]; за неколико дана насилне демонстрације против полицијске бруталности, корупције и диктаторског режима прошириле су се на престоницу.[13] Мухамед је сахрањен у родном граду, у пратњи преко 5.000 суграђана; вест о његовој смрти и полицијској бруталности у Тунису обишла је свет, изазвавши опште згражање и осуду у штампи и званичним круговима у САД и земљама Европске уније. Пред таласом народног гнева туниски председник Бен Али, који је владао аутократски од 1987, 14. јануара 2011. избегао је са породицом у Саудијску Арабију[17], чиме је диктатура у Тунису коначно срушена.[13]

РеференцеУреди

  1. ^ Fahim, Kareem (22. 1. 2011). „Slap to a Man's Pride Set Off Tumult in Tunisia”. The New York Times. Приступљено 1. 2. 2011. 
  2. ^ Noueihed, Lin (19. 1. 2011). „Peddler's martyrdom launched Tunisia's revolution”. UK: Reuters. Приступљено 1. 2. 2011. 
  3. ^ „Arab Spring – Who lost Egypt?”. The Economist. 1. 3. 2011. Приступљено 9. 3. 2011. 
  4. ^ Ashley, Jackie (6. 3. 2011). „The Arab spring requires a defiantly European reply”. The Guardian. UK. Приступљено 9. 3. 2011. 
  5. ^ Moisi, Dominique (26. 1. 2011). „An Arab Spring?”. Project Syndicate. Приступљено 9. 3. 2011. 
  6. ^ Hardy, Roger (2. 2. 2011). „Egypt protests: an Arab spring as old order crumbles”. BBC. Приступљено 9. 3. 2011. 
  7. ^ „Tunisia: 'I have lost my son, but I am proud of what he did'. The Independent. UK. 21. 1. 2011. Приступљено 23. 1. 2011. 
  8. ^ von Rohr, Mathieu (18. 3. 2011). „The Small Tunisian Town that Sparked the Arab Revolution”. Der Spiegel. Приступљено 27. 10. 2012. 
  9. ^ Fahim, Kareem (21. 1. 2011). „Slap to a Man’s Pride Set Off Tumult in Tunisia”. New York Times. стр. 2. Приступљено 23. 1. 2011. 
  10. 10,0 10,1 Ryan, Yasmine (16. 1. 2011). „The tragic life of a street vendor”. Al Jazeera English. Приступљено 23. 1. 2011. 
  11. ^ Beaumont, Peter (20. 1. 2011). „Mohammed Bouazizi: the dutiful son whose death changed Tunisia's fate”. The Guardian. UK. Приступљено 23. 1. 2011. 
  12. 12,0 12,1 Thorne, John (13. 1. 2011). „Bouazizi has become a Tunisian protest 'symbol'. The National. Приступљено 23. 1. 2011. 
  13. 13,0 13,1 13,2 Abouzeid, Rania (21. 1. 2011). „Bouazizi: The Man Who Set Himself and Tunisia on Fire”. Time. Приступљено 23. 1. 2011. 
  14. ^ Simon, Bob (20. 2. 2011). „How a slap sparked Tunisia's Revolution”. CBS News. стр. 1. Приступљено 25. 4. 2011. 
  15. ^ „The Arabs by Eugene Rogan”. Arabsahistory.com. Архивирано из оригинала на датум 23. 3. 2012. Приступљено 18. 6. 2011. 
  16. ^ „Tunisian protester dies of burns”. Al Jazeera English. 5. 1. 2011. Приступљено 23. 1. 2011. 
  17. ^ „Ben Ali gets refuge in Saudi Arabia”. Al Jazeera English. Приступљено 24. 1. 2011.