Неурогени шок

Неурогени шок врста је дистрибутивног шока који настаје као последица смањења или супресије симпатичког тонуса. Овај шок карактерише се оштећењем периферне регулације вазомоторних рефлекса крвних судова и негативном инотропним дејством на срчани мишић, због тешког церебралног (можданог) оштећења.[1] Углавном настаје код неуролошких обољења, пре свега након повреда главе и кичмене мождине, праћених тешким оштећењима и нарушених функција централног нервног система.

Неурогени шок
Комплет за реанимацију.jpg
Део опреме и лекова за реанимацију код шока
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалностнеурологија
ICD-10R57.8
ICD-9-CM785
MedlinePlus000167
MeSHD012769

Његов ток мање је драматичан од свих других облика дистрибутивног шока. Неуролошка траума сама по себи ретко је једини узрок тешког, протрахираног шока. Зато је у дијагностици неопходно трагати за осталим повредама и узроцима шокног стања.

ЕтиологијаУреди

Неурогени шок најчешће настаје код неуролошких болести или код повреда главе и кичмене мождине услед оштећења централног нервног система.[2]

ПатофизиологијаУреди

Механизам настанка неурогеног шока тумачи се оштећењима периферне регулације вазомоторних рефлекса крвних судова и негативним инотропним деловање на срчани мишић због тешког оштећења мозга.[3]

Клиничка сликаУреди

Клиничком сликом неурогеног шока доминирају симптоми и знаци везани уз неуролошку симптоматологију (повреда главе).[4][5] У симптоматици овог облика шока поред општих симптома присутни су неуролошки поремећаји настали као последица неуролошких обољења или чешће неуротрауме.

ТерапијаУреди

Када се постави дијагноза приступа се терапији, која се састоји у оксигенацији, надокнади течности, примени катехоламина (допамина) ако је неопходно. Пошто је у почетном статусу овог шока нормалан волумен течности, реанимацију треба изводити са посебним опрезом.

Ако хипотензија не реагује на инфузију течности, она се може третирати са алфаадренергицчним лековима, а пратећа брадикардија (успорен рад срца) може се кориаговати атропином који треба да блокира преовлађујући утицај парасимпатикуса. Веоима важно је што пре подићи систолни артеријски притисак на око 140 mm Hg, да би се обезбедила адекватна перфузија можданог ткива.

У већина случајева неурогени шок, са хипотензијом успешно се решава у року од 24 до 48 сати.[6]

ИзвориУреди

  1. ^ Lassen NA. Cerebral blood flow and oxygenconsumption in man. Physiol Rev 1959;39:183-238.
  2. ^ Guly HR, Bouamra O, Lecky FE. The incidence of neurogenic shock in patients with isolated spinal cord injury in the emergency department. Resuscitation (2008) 76, pp. 57–62
  3. ^ Hinshaw LB, Cox BG. The fundamental mechanisms of shock. New York, Plenum Press. 1972. pp. 13
  4. ^ Soderstrom CA, McArdle DQ, Ducker TB, etal. The diagnosis of intra-abdominal injury inpatients with cervical cord trauma. J Trauma1983;23:1061-1065.
  5. ^ Zipnick RI, Scalea TM, Trooskin SZ, et al. Hemodynamic responses to penetratingspinal cord injuries. J Trauma 1993; 35:578-582.
  6. ^ Unterberg AW, Kiening KL, Hartl R, et al. Multimodal monitoring in patients with head injury: Evaluation of the effects of treatment on cerebral oxygenation. J Trauma 1997; 42:S32-S37.
 Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).