Нō драма је врста јапанске лирске драме. Настала је највероватније крајем 12.века. Заснована је на будистичкој религији, јапанској митологији, животним искуствима и историји.[1]

Noh3.jpg

ИсторијаУреди

Но израз у почетку је употребљаван у појмовима Sarugaku no Nō (Но мајмунских забава, Dengaku no Nō (Нō музике и забаве у пољима), Kjogen no Nō (Нō музичких фарси) итд. Касније су Sarugaku Nō представе назване само именом Нō, а после Едо ере (1600—1867) дуго су задржале само назив Нō. Поред Нō, данас се употребљава и израз Nogaku, који потиче од најстаријих врста представа на царским дворовима. Кануми Кијацогу (1333—1384) је творац усавршене Нō драме. Његов син, Зеами Мотокојо (1363—1443) написао је више од половине од око 300 најпознатијих драма које се данас приказују.[2]

СтилУреди

Постоји „једноставни стил Нō“. Први је без „уметнутих комада“, док је други подељен на две сцене, а између њих су уметнуте комичне фарсе kjōgen. Без обзира на промену сцена и измену амбијента у речитативу, позадина је иста, обично је то слика старог боровог дрвета, док се остале промене места радње не обележавају декором. Драмски подтекст остављен је машти гледалаца. Тиме се постиже поједнастовљење Нō и јединствена стилизација. Томе доприноси и увек исти редослед фрагмената у речитативу: Sidai (Увод), Nanori (Објављивање имена), Mičijuki (Путовање), Cikizarifu (Говор по доласку), Issei (Први глас), Ni no ku (Други стих), Kouta (Мала песма), Monto (Питања и одговори), Kakeri (Дозивање), Šedo (Прво сретање), Kuri ili Djo (Предговор), Sapi (Означавање), Kuse (Речитатив уз игру), Rengi (Расправа), Mačiutaji (Песма чекања), Deba (Излазак) и Kiri (Крај).

Нō је свечана, строго стилизована драма са симболичним и фантастичним елементима (нпр. Из света духова и снова), тендециозна, прожета будистичким мислима. Речитативи су богати поетским алузијама, сачињени од чувених класичних поема и народних песама са многим стилистичким финесама. У основи јој је израз Jūgen (мистериозна и дубоко скривена лепота) која прожима сваки део Нō уметности. Зато се у Нō тежи ка једноставности и лапидарности израза без обзира на то да ли се ради о игри или песми. На упрошћеној сцени, две или више особа играју одређене церемонијалне улоге.[2]

Принципи Нō представаУреди

Принципи на којима почивају Нō представе су: Hana (цвет): врхунац глумчевог надахнућа и савршеног извођења; Jūgen (мистични извор): дубоко скривена лепота религиозног надахнућа; Cujoi (снага): израз који се постиже овладавањем технике и крајњом концентрацијом свих психичких и физичких енергија.

Улоге (Глумци)Уреди

Главни глумац зове се Šite (протагонист), а његов пратилац Waki (детрагонист). Помоћници се зову Žure и Tomo. Нпр. Šite-Žure (пратилац детрагониста), Kakata (дечак), Tomo (пратња), Tacišu (група стајалаца) итд. Поред тога, постоје оркестар, хор, певачи, глумци уметнутих фарси Kjōgen, надгледачи, сценски и костимски помоћници, итд.[3]

Подела Нō драмаУреди

Према секвенци представе, Нō комади се деле: 1. Šabamma-mono (комади о божанствима или побожним ритуалима. Нпр: Waki-Nō, Kamidji-mono, Raigi-mono). 2. Nibamme-mono (речитативи о преминулим ратницима. Нпр. Sura-mono). 3. Sanbamme-mono (комади о хероинама из царских дворова које су чувене по натприродној лепоти, својој изузетној природи или отмености. Нпр.: Kazora-mono). 4.Yonbamme-mono (мисцелански и савремени комади са доминантном нотом страсти и опсесија). 5. Gobamme (комади са темом савлађивања помахниталог духа. Нпр.: Kiro-No).[4]

РеференцеУреди

  1. ^ Речник књижевних термина, Нолит, Београд,1992
  2. 2,0 2,1 А. Walez, The Nō plays of Јаpan, 1921.
  3. ^ E.Pound-E. Fenelolosa, The classic Noh theatre of Japan, 1959
  4. ^ S.K. Lee, Auswirkungen der Nô-Spiele, 1976.

ИзвориУреди

  • И. Секулић, Јапанска Но-драма, 1962.
  • Kanami, Kijocugu: Japanski klasični teatar, 2006.
  • Традиционална јапанска позоришта нô и кабуки, 2011.
  • Zeami, Kanze Motokijo: Cvet glume, 2006.