Односи Југославије и Зимбабвеа

Односи Југославије и Зимбабвеа су били историјски спољни односи између сада СФР Југославије и Зимбабвеа. Односи између Југославије и покрета за независност Зимбабвеа почели су пре стицања независности 1980. године и обележено учешћем обе стране у активностима Покрета несврстаних. Формални дипломатски односи између две земље успостављени су 1980. године.[1]

Односи Југославија-Зимбабве

Зимбабве

Југославија

Историјат уреди

И Афрички национални савез Зимбабвеа коју је предводио Роберт Мугабе и Афрички народни савез Зимбабвеа предвођена Џошуом Нкомом учествовале су као посматрачи на Министарској конференцији Покрета несврстаних 1978. године у Београду.[2] Мугабеов покрет се сматрао више прокинески усклађеним и подржаним, док је Нкомов покрет доживљаван као про-совјетски покрет.[2] Хладноратовска Југославија, обележена искуством раскола Тито–Стаљин из 1948, показала је више симпатија према Мугабеовом покрету којем је пружала одређену војну помоћ у борби против расистичког режима непризнате Родезије.[2] Југославија је показала своје преференције на протоколарном нивоу тако што је делегацији Мугабеовог покрета доделила број 110, док је Нкомов покрет завршио као 111. делегација.[2] Југословенска дипломатија се залагала за брзо окончање Споразума у Ланкастер Хаусу који је директно довео до стварања и признавања Републике Зимбабве[3] Британски конзервативни политичар и министар у Канцеларији за иностране и послове Комонвелта Питер Блејкер посетио је Београд у новембру 1979. где је у разговору са Јосипом Врховцем изразио уверење да ће договор ускоро бити постигнут, док је Југославија изразила забринутост због страног упада у Замбију.[4]

Односи од 1980. до распада Југославије уреди

Један од првих великих међународних излета Роберта Мугабеа након стицања независности Зимбабвеа десио се током државне сахране Јосипа Броза Тита у мају 1980. године.[4] Мугабе, који је био инспирисан југословенским моделом, изјавио је да је југословенска подршка револуцији Зимбабвеа велика и да никада неће бити заборављена, а да је отпор југословенских партизана против фашизма из Другог светског рата био инспирација у Зимбабвеу.[4] Цвијетин Мијатовић је посетио Зимбабве у пролеће 1981. године током своје афричке турнеје, док се Мугабе вратио у новембру исте године.[4]

Током последњих година југословенске федерације Зимбабве је показао значајну подршку крњој СР Југославији (Србија и Црна Гора) и уздржао се од признавања бивших југословенских република за неколико година након што су се придружили Уједињеним нацијама. Током југословенске кризе Зимбабве је био нестални члан Савета безбедности Уједињених нација и била је једна од само три државе које су биле уздржане током гласања за Резолуцију Савета безбедности Уједињених нација 777.

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Vučetić, Radina; Bets, Pol; Cukić, Radovan; Sladojević, Ana (2017). Tito u Africi: slike solidarnosti (PDF). Museum of Yugoslavia. ISBN 978-86-84811-45-7. 
  2. ^ а б в г „'Da mu nisam 'sredio' susret s Titom, Mugabe nikad ne bi priznao Hrvatsku': prekaljeni diplomat Frane Krnić za 'Slobodnu' otkrio svoje veze s nedavno preminulim liderom Zimbabvea”. Slobodna Dalmacija. Приступљено 8. 8. 2020. 
  3. ^ „ISPOVIJESTI HRVATA KOJI ŽIVE U ZEMLJI BIVŠE DIKTATURE 'Došli smo na 6 mjeseci a ostali 16 godina. Klima je fantastična, a ljudi miroljubivi'. Jutarnji list. Приступљено 8. 8. 2020. 
  4. ^ а б в г Jakovina, Tvrtko (2011). Treća strana Hladnog rata. Fraktura. ISBN 978-953-266-203-0.