Пасивна револуција
Пасивна револуција је трансформација политичких и институционалних структура без снажних друштвених процеса које владајуће класе спроводе ради сопственог самоодржања. Израз је сковао марксистички политичар и филозоф Антонио Грамши у међуратном периоду у Италији.
Грамшијева употреба израза
уредиПасивна револуција описује постепену, али континуирану реорганизацију државе и економије у циљу очувања моћи елите укључивањем или неутралисањем моћи супарничких група трансформишући их у партнере, све то без превазилажења темељних друштвених контрадикција.[1] Грамши је тврдио да када нека друштвена група нема снаге да успостави хегемонију, она ће уместо тога изабрати пут где ће се њени интереси и захтеви „задовољавати у малим дозама, легално, на реформистички начин — на такав начин да је било могуће сачувати политичке и економске позиције старе владајуће класе.“[1] Овим се „избегава да широке народне масе прођу кроз период политичког искуства који се десио у Француској у годинама јакобинизма.“
Грамши користи термин „пасивна револуција“ у разним контекстима са мало другачијим значењима. Примарна употреба је да прикаже разлику пасивне трансформације буржоаског друштва у Италији 19. века и активног револуционарног процеса буржоазије у Француској. Док француски случај Грамши види као аутентичну револуцију вођену друштвеним силама, италијански случај је ‚вођен елитом‘; процес модернизације који није пореметио друштвене односе моћи у Италији, већ га је модернизовао у име елитних класа како би осигурали свој положај. Описана промена није нагла, већ спора и постепена метаморфоза која може трајати годинама или генерацијама.[2]
Поред упоређивања Француске револуције и италијанског случаја, Грамши такође повезује италијански фашизам са појмом пасивне револуције.[тражи се извор]
Грамши је користио овај термин и за мутације структура капиталистичке економске производње које је препознао првенствено у развоју америчког фабричког система 1920-их и 1930-их година. Пасивну револуцију Грамши детаљно описује као елитни процес реструктурирања државе у Италији, али је такође коришћен као оквир за анализу других транзиција ка капиталистичкој модерности.[3]
Употреба након Грамшија
уредиПасивна револуција је описана цитатом принца Дона Фабриција Корбере од Салине у роману „Леопард“ писца Ђузепеа Томазија ди Лампедуза : „Све се мора променити да би све остало исто“.[4]
Професор Јичинг Ву пише да су пост-Мао реформе у Кини биле пример пасивне револуције.[1] Комунистичка партија Кине под вођством Денга Сјаопинга носила се са социоекономским проблемима кроз консолидацију своје моћи, користећи тржишне механизме и комодификацију да створи контролисане отворе како би „купила драгоцено време у односу на глобалну капиталистичку конкуренцију и домаће незадовољство народа.“[1] Кроз „пасивну револуцију“ реформи, партијски бирократи и интелектуалци створили су нову технократску елиту која је придобила подршку сеоских сељака који су желели личну контролу над земљом и градског становништва које је желело више потрошачких добара и виши животни стандард.[1]
Види још
уредиЛитература
уреди- ^ а б в г д Wu, Yiching (2014). The Cultural Revolution at the Margins: Chinese Socialism in Crisis. Cambridge, Mass.: Harvard University Press. стр. 220—221. ISBN 978-0-674-41985-8. OCLC 881183403. doi:10.4159/harvard.9780674419858.
- ^ Gramsci, Antonio; Forgacs, David (1988). An Antonio Gramsci Reader: Selected Writings, 1916-1935. New York: Schocken.
- ^ Morton, Adam David (септембар 2007). „Waiting for Gramsci: State Formation, Passive Revolution and the International”. Millennium: Journal of International Studies (на језику: енглески). 35 (3): 597—621. ISSN 0305-8298. S2CID 143460055. doi:10.1177/03058298070350031301.
- ^ Cox, Robert W. (октобар 2007). „Unravelling Gramsci: Hegemony and Passive Revolution in the Global Political Economy”. Capital & Class (на језику: енглески). 31 (3): 258—261. ISSN 0309-8168. S2CID 152363012. doi:10.1177/030981680709300116.