Петар Краснов
Петар Николајевич Краснов (рус. Пётр Николаевич Краснов, 10. септембар 1869 – 7. јануар 1947) био је руски царски генерал и један од вођа контрареволуције. У руском грађанском рату (1917–1920) био је атаман козачке Донске армије један од вођа белогардијског покрета, док је у Другом светском рату (1941–1945) био вођа руских колаборационистичких јединица у служби Трећег рајха.[1]
Војна службаУреди
Руски грађански ратУреди
У Првом светском рату командовао је козачком бригадом и дивизијом. После фебруарске револуције 1917, Краснов је постао командант 3. коњичког корпуса. У време октобарске социјалистичке револуције 1917. командовао је трупама упућеним са фронта против револуционарног Петрограда. Његове јединице су код Пулкова разбијене, а он заробљен.[1]
Пуштен је уз обећање да се више неће борити против револуције. Међутим, пребацио се на Дон, где је у мају 1918. изабран за атамана Донске војске. Уз помоћ Немаца образовао је контрареволуционарну козачку војску, с којом је без успеха покушао да изведе поход на Царицин (Волгоград). Због неслагања са генералом Дењикином фебруара 1919. поднео је оставку и емигрирао у Немачку.[1]
Други светски ратУреди
У Другом светском рату сарађивао је са нацистичком Немачком на образовању белогардејских козачких јединица. Одлуком Врховног суда СССР осуђен је на смрт.[1]
ПисацУреди
Поред осталог Краснов је написао мемоарско дело На унутрашњем фронту (рус. На внутреннем фронте), објављено у Лењинграду 1927.[1]