Отворите главни мени

Петар Пекић (Фелшесентиван, 26. јун 1896 — Загреб, 5. децембар 1965) био је хрватски публициста, књижевник и преводилац.

Петар Пекић
Датум рођења1896.
Датум смрти1965.

Садржај

БиографијаУреди

Потекао је из сељачке породице из Фелшесентивана код Баје.

Био је члан депутације која је по налогу владе Краљевине СХС октобра 1919. поднела Мировној конференцији у Версају Цвијићев меморандум у коме се тражило да се Бајски троугао и Барања са Мохачем предају Краљевини СХС.[1]

После евакуације Барање и Бајског троугла, добио је место општинског бележника у Риђици. У истом својству и у истом месту је 22. марта 1922. дочекао међународну комисију која је била одређена да повуче коначну границу између Краљевине СХС и Мађарске.[2]

Писао је поезију и прозу, преводио са француског и на француски (Мажуранићев спев Смрт Смаил аге Ченгића), а окушао се и на историји Војводине и бачких Буњеваца и Шокаца.

Крајем 1925. запослио се у Градској библиотеци у Суботици, у којој је радио као контрактуални библиотекар (библиотекар по уговору) док није добио отказ почетком 1930.[3] Посао је наводно изгубио због књиге „Повијест Хрвата у Војводини“ (1930),[4] у којој је критиковао локалну власт у Суботици.[5]

Године 1936. изабран је у „Одбор за прославу 250. годишњице доласка једне групе Буњеваца и преузимања власти у Суботици“.[6]

Године 1937 се преселио у Загреб.

Био је активан и у НДХ. Прилоге је објављивао у листу Друштва бачких Хрвата, Класје наших равних (1942-44), и Даници, календару за 1945. Године 1942. је објавио књигу „Постанак Независне Државе Хрватске“ која је повучена из продаје јер у њој није довољно наглашена улога усташког вође Анта Павелића у развоју усташког покрета.[7]

ДелаУреди

  • Povijest Hrvata u Vojvodini od najstarijih vremena do 1929. (1930)
  • Vae victis : ili pobijanje kritike dra Dušana Popovića i Vase Stajića (1930)
  • Propast Austro-Ugarske Monarhije : i postanak nasljednih država (1937)
  • Povijest oslobođenja Vojvodine (1939)
  • Postanak Nezavisne Države Hrvatske. Borba za njeno oslobođenje i rad na unutrašnjem ustrojstvu (1942)
  • „Povijest Bunjevaca”, у: Hrvatska enciklopedija, Zagreb, 1942, sv. III. стр. 518—519.

РеференцеУреди

  1. ^ Pekić 1930, стр. 234–44; Искруљев 1936, стр. 494–95; Pekić 1939, стр. 350.
  2. ^ Искруљев 1936, стр. 335–36.
  3. ^ Mačković 2011, стр. 139.
  4. ^ Стајић 1930, стр. 159.
  5. ^ Pekić 1930, стр. 247-50.
  6. ^ Mačković 2009, стр. 105.
  7. ^ Švab 1997, стр. 315.

ЛитератураУреди

  • „Petar Pekić”. Hrvatska enciklopedija. 8. Zagreb. 1999. стр. 364. 
  • Искруљев, Тома (1936). Распеће српског народа у Срему 1914 године и Маџари. Са маџарске границе, Бајски трокут, Сент Андрија. Нови Сад. 
  • Kikić, Geza (1971). Antologija poezije bunjevačkih Hrvata. Zagreb. 
  • Mačković, Stevan (2009). „Proslava 250. obljetnice doseljavanja veće skupine Bunjevaca (1686-1936.)”. Godišnjak za znanstvena istraživanja ZKVH-a. 1: 95—108. 
  • Mačković, Stevan (2011). „Ulomci za povijest Subotice u 1925. godini”. Godišnjak za znanstvena istraživanja ZKVH-a. 3: 123—154. 
  • Pekić, Petar (1930). Povijest Hrvata u Vojvodini od najstarijih vremena do 1929. Subotica. 
  • Pekić, Petar (1939). Povijest oslobodjenja Vojvodine. Subotica. 
  • Sekulić, Ante (1970). Književnost bačkih Hrvata. Zagreb. стр. 52—53. 
  • Стајић, Васа (1930). „Мађаризација и демађаризација Буњеваца”. Летопис Матице српске. 325: 158—209. 
  • Skenderović, Stjepan (2011). „Trajno mjesto među intelektualnim velikanima bačkih Hrvata”. Klasje naših ravni. 1—2: 15—19. 
  • Švab, Mladen (1997). „Petar Pekić”. Tko je tko u NDH: Hrvatska 1941-1945. Zagreb. стр. 315.