Петар Петровић (угарски великаш)

Петар Петровић (мађ. Petrovics Péter; око 1486 — октобар 1557) је био угарски племић српског порекла, активан током 16. века у областима источне Угарске, Трансилваније и Баната.

Печат Петра Петровића

Поседовао је значајно богатство и моћ у источној Краљевини Угарској, и био је један од најбогатијих земљопоседника. Као рођак и присталица краља Јована I Запоље, стекао је бројна имања у областима под краљевом влашћу.[1][2] Био је изразити антихабзбурговац и поборник сарадње са Турцима. Као један од најутицајнијих магната био је саветник и заштитник младог Јована II Жигмунда Запоље.[1][3][4] Био је присталица калвинизма и користио је своју моћ како би значајно утицао на ширење реформације у Угарској.[3][5] Петровић је такође имао и велико имање у Банату, код Темишвара. Обављао је и дужност лугошког и карансебершког бана.

Турци су преко Али-паше будимског 1553. године слали помоћ побуњеницима под вођством Петровим. Петровићеве чете су се тада бориле на страни Запоље, против угарског краља Фердинанда I.[6]

Блиско је сарађивао са Петером Мелијусом Јухасом, бискупом и организатором калвинистичке заједнице у Дебрецину.[7] У новембру 1554, запослио је чувеног италијанског лутеранског теолога Франческа Станкара као личног лекара, у свом замку све до своје смрти 1559.[8] Станкаро је био познат по утицају на дебрецинског клерика Тамаша Арањија, који се умешао у оштру дебату са Петровићевим калвинистичким сарадником Петером Мелијусом Јухасом око антитринитарних питања; али изгледа да ово није утицало на односе Петровића и Станкара, јер је остао у Петровићевој служби до његове смрти.[8]

Референце

уреди
  1. ^ а б Reid & Woolley 1982, стр. 146
  2. ^ Keul 2009, стр. 94
  3. ^ а б Vico & Pinton 2004, стр. 407
  4. ^ Fodor & Dávid 2000, стр. 16
  5. ^ Parish & Naphy 1910, стр. 347
  6. ^ Алберто Фортис: "Пут по Далмацији 1774. године", превод, Загреб 1984.
  7. ^ Elton 1990, стр. 218
  8. ^ а б Hsia 2006, стр. 215

Литература

уреди