Пијета
Пијета (итал. pieta побожност, смјерност, милосрђе[1] од лат. pietas осјећање дужности, побожност);[2] у ликовној умјетности композиција која приказује Богородицу и мртвог Исуса скинутог са крста у њеним рукама .[3][1]
![](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/1/1f/Michelangelo%27s_Pieta_5450_cropncleaned_edit.jpg/220px-Michelangelo%27s_Pieta_5450_cropncleaned_edit.jpg)
![](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/a/aa/Passion_of_Jesus_%28sculpture_%22Crucifixion_of_Jesus%22_observing_%22Virgin_Mary_cradling_the_dead_body_of_Jesus%22%29.jpg/220px-Passion_of_Jesus_%28sculpture_%22Crucifixion_of_Jesus%22_observing_%22Virgin_Mary_cradling_the_dead_body_of_Jesus%22%29.jpg)
У умјетности
уредиМотив пијете, Богородица са мртвим сином Исусом у наручју, се јавља у ликовној умјетности послије XIV вијека, прво у вајарству, у њемачкој готици (дрвене и камене скулптуре), а од XV вијека и у сликарству , прво у илуминацији, а затим као олтарска слика. Богородица, понекад сама, понекад окружена апостолом Јованом и трима Маријама, на рукама или кољенима држи и оплакује тијело свога мртвог сина Исуса скинутог са крста. Карактеристичне су двије рано настале пијете то су: у сликарству „ Авињонска пијета“ (XV) и у вајарству Микеланђелова пијета у базилици Светог Петра у Риму (1497-1500).[1][4][4]
Референце
уреди- ^ а б в Група аутора, Мала енциклопедија Просвета, Просвета, Београд, 1959. г.
- ^ Жепић М, Латинско хрватскосрпски рјечник, Школска књига, Загреб, 1962. г.
- ^ Вујаклија М, Лексикон страних речи и израза, Просвета, Београд, 1954. г.
- ^ а б Група аутора, Енциклопедија лексикографског завода, Југословенски лексикографски завод, Загреб, 1962. г.