Плацебо ефекат је ефекат који се постиже када се, приликом испитивања неког новог фармаколошког препарата у експерименталној групи, истовремено другој, контролној групи, даје неки медикамент са потпуно неутралним дејством.[1] Ефекат побољшања здравственог стања код контролне групе (плацебо ефекат), који је понекад бољи од ефекта примене правог медикамента, резултат је аутосугестије и умногоме зависи од личности учесника у процедури. Уобичајена плацеба укључују инертне таблете (попут шећерних пилула), инертне инјекције (попут физиолошког раствора), лажне операције[2] и друге процедуре.[3]

Плацебо ефекат може се добити коришћењем лажних пилула, лажним операцијама и лажним информацијама као када се искључи електрична стимулација оболелим од Паркинсонове болести са имплантираним електродама у мозгу.

Генерално, плацебо може утицати на то како пацијенти перципирају своје стање и подстичу хемијске процесе у телу за ублажавање бола[4] и неколико других симптома,[5][6][7] али немају утицаја на саму болест.[8][9][4] Побољшања која пацијенти доживљавају након терапије плацебом могу такође бити последица неповезаних фактора, као што је регресија на средњу вредност (статистички ефекат где је вероватно да ће након необично високог или ниског мерења следити мање екстремна вредност).[4] Употреба плацеба у клиничкој медицини изазива етичку забринутост, посебно ако су прикривени као активни третман, јер то уноси непоштење у однос лекар-пацијент и заобилази информисани пристанак.[10] Иако се некада претпостављало да је ова обмана неопходна да би плацебо имао било какав ефекат, постоје извесни докази да плацебо може имати субјективне ефекте чак и када је пацијент свестан да је третман плацебо (познат као отворени плацебо).[11]

У тестирању лекова и медицинским истраживањима, плацебо се може учинити да личи на активни лек или терапију тако да функционише као контрола; ово треба да спречи примаоца или друге да сазнају (уз њихов пристанак) да ли је третман активан или неактиван, јер очекивања о ефикасности могу утицати на резултате.[12][13] У плацебом контролисаном клиничком испитивању свака промена у контролној групи је позната као плацебо одговор, а разлика између овога и резултата без лечења је плацебо ефекат.[14] Неки истраживачи сада препоручују упоређивање експерименталног третмана са постојећим третманом када је то могуће, уместо плацеба.[15]

Идеја плацебо ефекта — терапеутског исхода који произилази из инертног третмана — расправљала се у психологији 18. века,[16] али је постала истакнутија у 20. веку. Једна утицајна студија из 1955. године под називом Моћни плацебо чврсто је утврдила идеју да су плацебо ефекти клинички важни[17] и да су резултат улоге мозга у физичком здрављу. Поновна процена из 1997. није нашла доказе о било каквом плацебо ефекту у изворним подацима, пошто студија није урачунала регресију на средњу вредност.[18][19]

Етимологија уреди

Плацебо је латински израз за бићу пријатан. Коришћен је као назив за Вечерњи обред у Служби мртвих, преузето из њеног инципта, цитата из Вулгатног псалма 116:9, placēbō Dominō in regiōne vīvōrum, „[Ја] ћу угодити Господу у земљи живих."[20][21][22] Од тога се певач плацеба повезивао са неким ко је лажно тврдио да је повезан са покојником да би добио удео у погребном оброку, а самим тим и ласкавац, и тако обмањујући чин угађања.[23]

Историјат уреди

Потребу за истраживањем утицаја свести на обољење (плацебо ефекат) покренула су запажања, енгл. Henrya Beechera америчког лекара и утицајне личности за развој медицинске етике,[24] који је током Другог светског рата открио да се болови повређених војника могу купирати давањем инјекција физиолошког раствора (плацеба) уместо морфина, али само под условом да они не знају за ову „превару“. Хенри, који је тај ефекат назвао плацебо ефекат.

Канијим испитивањем енгл. Henry Beecher је утврдио је да су у 35% случајева терапијски ефекти, било ког лека, повезани са веровањем пацијента да употребљена супстанца има предочено дејство.[25][26]

Механизам деловања уреди

Плацебо ефекат утиче на перцепцију и очекивање пацијента; уколико се сматра да ће супстанца помоћи, она ће лечити, али ако се сматра да ће штетити, она може проузроковати негативне ефекте, што је познато као ноцебо ефекат.

Ефекат очекивања може се појачати факторима као што је ентузијазам доктора, разлика у боји и величини плацебо пилула или коришћењем других интервенција попут инјекција. У једном истраживању, крајњи резултати плацебо ефекта повећали су се са 44% на 62% након што је доктор приступао пацијентима „пријатно, пажљиво и самоуверено"[27].

Суштина плацебо ефекта је у томе да се пацијенту улије вера која ће даље радити своје. То уједно значи да су особе које су склоне утицају религије или култова пријемчивије на плацебо ефекат него научници и интелектуалци. Рационалније и информисаније особе имуније су на пуку сугестију јер су сумњичаве, па верују искључиво у оно што могу видети и опипати. Особе слабијег образовања које нису никад чуле за нешто попут плацебо ефекта, које и не размишљају да би им доктор (или свештеник, или било ко трећи) могао рећи нешто што није истина, идеални су кандидати за плацебо ефекат[28].

Ричард Ашер наглашава: „Уколико чврсто верујете у терапију коју преписујете, макар знали да се контролисаним тестовима показује како није делотворна, резултати су вам много бољи, пацијенти су вам здравији, а и приход вам је много већи. Верујем да је то објашњење упадљивог успеха неких мање надарених али лаковернијих чланова наше професије као и тврдоглавог отпора према статистици и контролисаним тестовима које помодни и успешни доктори радо истичу“.[29]

Иако је плацебо ефектом могуће постићи да се пацијент осећа боље, сам ефекат не утиче на ток болести, па је стога побољшање привремено, и може се користити за ублажавање последица, али не и за отклањање узрока болести. Матичне ћелије рака, бактерије или вируси наставиће да се размножавају без обзира да ли особа верује да јој терапија помаже. Зато је лечење плацебом идеално за „умишљене болеснике“ - хипохондре.

Злоупотреба и комерцијализација уреди

Плацебо ефекат се веома често употребљава у алтернативној и традиционалној медицини[30][31]

Неки извори наводе да кад се експериментални и клинички подаци о дејству плацебо ефекта на бол и друге субјективне симптоме сумирају, резултати показују да су ефекти у плацебо и психотерапији потпуно идентични. Лекови које користе алтернативни терапеути, хомеопате, натуропате и терапеути који покушавају да „нормализују“ бактеријску флору се у ствари потпуно или делимично своде на плацебо ефекат.[32].

Током неколико година доктор Едзард Ернст је са својом групом вршио клиничка испитивања и објавио више од 160 метаанализа или других истраживања (метаанализа је статистичка техника за добијање информација из великог броја малих покушаја, који сами по себи нису статистички значајни). Судећи по његовој књизи Водич кроз комплементарну и алтернативну медицину[33], око 95% третмана које су он и његове колеге истраживале у областима као што су акупунктура, фитотерапија, хомеопатија и рефлексологија статистички се не разликују од плацебо третмана. У само 5% случајева терапија је имала већу ефикасност (на пример, код фитотерапије), и није чак ни пружала утисак да би се даљим истраживањем могло открити нешто интересантно [34].

Заговорници медицине засноване на доказима попреко гледају на експерименте контролисане плацебом, јер знају да је то лак начин да се преправе резултати и лак пут до позитивних резултата из истраживања, којима ће се подупрети велика нова улагања одређене компаније. У реалности, у клиничкој пракси, пацијент и лекар не маре много за то да ли нови лек делује боље него ништа, него их занима делује ли боље од оних који су на располагању[35].

Референце уреди

  1. ^ Arnstein P, Broglio K, Wuhrman E, Kean MB (2011). „Use of placebos in pain management.” (PDF). Pain Manag Nurs (Position Statement of the American Society for Pain Management Nursing). 12 (4): 225—9. PMID 22117754. doi:10.1016/j.pmn.2010.10.033. Архивирано из оригинала (PDF) 08. 08. 2017. г. Приступљено 25. 05. 2023. 
  2. ^ Gottlieb, Scott (18. 2. 2014). „The FDA Wants You for Sham Surgery”. Wall Street Journal. Приступљено 8. 1. 2015. 
  3. ^ Lanotte M, Lopiano L, Torre E, Bergamasco B, Colloca L, Benedetti F (новембар 2005). „Expectation enhances autonomic responses to stimulation of the human subthalamic limbic region”. Brain, Behavior, and Immunity. 19 (6): 500—9. PMID 16055306. S2CID 36092163. doi:10.1016/j.bbi.2005.06.004. 
  4. ^ а б в „Placebo Effect”. American Cancer Society. 10. 4. 2015. Архивирано из оригинала 2020-05-22. г. Приступљено 2021-06-27. 
  5. ^ Quattrone, Aldo; Barbagallo, Gaetano; Cerasa, Antonio; Stoessl, A. Jon (август 2018). „Neurobiology of placebo effect in Parkinson's disease: What we have learned and where we are going”. Movement Disorders. 33 (8): 1213—1227. ISSN 1531-8257. PMID 30230624. S2CID 52294141. doi:10.1002/mds.27438. 
  6. ^ Gross, Liza (фебруар 2017). „Putting placebos to the test”. PLOS Biology. 15 (2): e2001998. ISSN 1545-7885. PMC 5319646 . PMID 28222121. doi:10.1371/journal.pbio.2001998 . 
  7. ^ Enck, Paul; Bingel, Ulrike; Schedlowski, Manfred; Rief, Winfried (март 2013). „The placebo response in medicine: minimize, maximize or personalize?”. Nature Reviews Drug Discovery (на језику: енглески). 12 (3): 191—204. ISSN 1474-1776. PMID 23449306. S2CID 24556504. doi:10.1038/nrd3923. 
  8. ^ Hróbjartsson A, Gøtzsche PC (јануар 2010). Hróbjartsson A, ур. „Placebo interventions for all clinical conditions” (PDF). The Cochrane Database of Systematic Reviews. 106 (1): CD003974. PMC 7156905  Проверите вредност параметра |pmc= (помоћ). PMID 20091554. doi:10.1002/14651858.CD003974.pub3. Архивирано из оригинала (PDF) 02. 04. 2019. г. Приступљено 25. 05. 2023. 
  9. ^ Benedetti, Fabrizio (1. 2. 2008). „Mechanisms of Placebo and Placebo-Related Effects Across Diseases and Treatments”. Annual Review of Pharmacology and Toxicology. 48 (1): 33—60. ISSN 0362-1642. PMID 17666008. doi:10.1146/annurev.pharmtox.48.113006.094711. Приступљено 17. 3. 2022. 
  10. ^ Newman, David H. (2008). Hippocrates' Shadow. Scribner. стр. 134–59. ISBN 978-1-4165-5153-9. 
  11. ^ Charlesworth JE, Petkovic G, Kelley JM, Hunter M, Onakpoya I, Roberts N, Miller FG, Howick J (мај 2017). „Effects of placebos without deception compared with no treatment: A systematic review and meta-analysis” (PDF). Journal of Evidence-Based Medicine (Systematic review and meta-analysis). 10 (2): 97—107. PMID 28452193. S2CID 4577402. doi:10.1111/jebm.12251 . Архивирано из оригинала (PDF) 05. 11. 2020. г. Приступљено 25. 05. 2023. 
  12. ^ „placebo”. Dictionary.com. 9. 4. 2016. Приступљено 21. 1. 2017. 
  13. ^ „placebo”. TheFreeDictionary.com. Приступљено 21. 1. 2017. 
  14. ^ Chaplin S (2006). „The placebo response: an important part of treatment”. Prescriber. 17 (5): 16—22. S2CID 72626022. doi:10.1002/psb.344 . 
  15. ^ Michels KB (април 2000). „The placebo problem remains”. Archives of General Psychiatry. 57 (4): 321—2. PMID 10768689. doi:10.1001/archpsyc.57.4.321. 
  16. ^ Schwarz, K. A., & Pfister, R.: Scientific psychology in the 18th century: a historical rediscovery. In: Perspectives on Psychological Science, Nr. 11, p. 399-407.
  17. ^ Hróbjartsson A, Gøtzsche PC (мај 2001). „Is the placebo powerless? An analysis of clinical trials comparing placebo with no treatment”. The New England Journal of Medicine. 344 (21): 1594—602. PMID 11372012. doi:10.1056/NEJM200105243442106 . 
  18. ^ Kienle GS, Kiene H (децембар 1997). „The powerful placebo effect: fact or fiction?”. Journal of Clinical Epidemiology. 50 (12): 1311—8. PMID 9449934. doi:10.1016/s0895-4356(97)00203-5. 
  19. ^ Hróbjartsson A, Gøtzsche PC (август 2004). „Is the placebo powerless? Update of a systematic review with 52 new randomized trials comparing placebo with no treatment”. Journal of Internal Medicine. 256 (2): 91—100. PMID 15257721. S2CID 21244034. doi:10.1111/j.1365-2796.2004.01355.x .  Gøtzsche's biographical article has further references related to this work.
  20. ^ „Placebo (origins of technical term)”. TheFreeDictionary.com. Приступљено 2021-02-07. 
  21. ^ Psalms 114:9
  22. ^ Jacobs B (април 2000). „Biblical origins of placebo”. Journal of the Royal Society of Medicine. 93 (4): 213—4. PMC 1297986 . PMID 10844895. doi:10.1177/014107680009300419. 
  23. ^ Shapiro AK (1968). „Semantics of the placebo”. Psychiatric Quarterly. 42 (4): 653—95. PMID 4891851. S2CID 2733947. doi:10.1007/BF01564309. 
  24. ^ Kopp, Vincent J., M.D. Henry K. Beecher, M.D.: Contrarian (1904–1976) Архивирано на сајту Wayback Machine (19. новембар 2000). September 1999 Newsletter, American Society of Anesthesiologists.
  25. ^ Beecher H. Mesaurment of subjective responses. New York: Oxford University Press; 1959
  26. ^ BEECHER HK (1961). „Surgery as placebo. A quantitative study of bias”. JAMA. 176: 1102—1107. PMID 13688614. doi:10.1001/jama.1961.63040260007008. 
  27. ^ Kaptchuk TJ, Kelley JM, Conboy LA, Davis RB, Kerr CE, Jacobson EE, Kirsch I, Schyner RN, Nam BH, Nguyen LT, Park M, Rivers AL, McManus C, Kokkotou E, Drossman DA, Goldman P, Lembo AJ (2008). „Components of placebo effect: randomised controlled trial in patients with irritable bowel syndrome.”. BMJ. 336 (7651): 999—1003. PMC 2364862 . PMID 18390493. doi:10.1136/bmj.39524.439618.25. 
  28. ^ Podnar, Ozren. „Ljekovitost dobre vijesti”. Архивирано из оригинала 06. 07. 2012. г. Приступљено 29. 07. 2012. 
  29. ^ Richard Asher (1972), Talking Sense Pitman Medical, London  Непознати параметар |name-list-style= игнорисан (помоћ)
  30. ^ Kaptchuk, TJ (2002). „The placebo effect in alternative medicine: can the performance of a healing ritual have clinical significance?” (PDF). Ann Intern Med. 136 (11): 817—25. PMID 12044130. S2CID 207535762. doi:10.7326/0003-4819-136-11-200206040-00011. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 03. 2009. г. Приступљено 28. 07. 2012. 
  31. ^ Moyad MA. (2002). „The placebo effect and randomized trials: analysis of alternative medicine.”. The Urologic Clinics of North America. 29 (1): 135—55, x. PMID 12109341. doi:10.1016/s0094-0143(02)00039-3. Архивирано из оригинала 03. 05. 2012. г. Приступљено 28. 07. 2012. 
  32. ^ Fahrländer, H.; Truog, P. (1990). „Placebo action and alternative medicine”. Schweizerische Medizinische Wochenschrift. 120 (16): 581—588. PMID 2187242. 
  33. ^ Ernst, Edzard (2006). The Desktop Guide to Complementary and Alternative Medicine: An Evidence-Based Approach. Mosby Elsevier. ISBN 978-0-7234-3383-5. 
  34. ^ „Alternative medicine, Think yourself better”. The Economist. 
  35. ^ Бен Голдејкер (2011). Лоша наука. Heliks. стр. 57—. ISBN 978-86-86059-31-4.  Непознати параметар |name-list-style= игнорисан (помоћ)

Литература уреди

Спољашње везе уреди