Породица Глигоријевић

Породица Глигоријевић била је породица најчувенијих лесковачких роштиљџија.

Биографија

Најчувенији лесковачки роштиљџија био је Миодраг Глигоријевић-Буре, човек кога је енглеска краљица Елизабета инсистирала да упозна пошто је претходно пробала његове ћевапе. Миодраг је добио надимак Буре јер је његов деда Димитрије на једном вашару за опкладу попио 12,5 литара пива. Касније је овај надимак остао у породици. Миодраг је вештину израде ћевапа научио од оца Милана, који је пак учио од свог оца Димитрија који је такође био познати роштиљ мајстор у Лесковцу још пре Првог светског рата.

Ћевабџиница Милана Бурета налазила се на простору данашњег парка у некадашњој Улици Краља Петра број 44, одмах испред Дома Синдиката на месту где је данас споменик Кости Стаменковићу.

Ћевабџиницу је отворио Димитрије Глигоријевић Мита (1867—1926) по повратку из заробљеништва у ком је био од 1915. до 1918. године. Пре одласка у рат радио је са оцем, који је још почетком 20. века био познат по роштиљу. Радња је у почетку била мала и у њој је могло да се распореди десетак столова, од којих је неколико лети изношено испред радње.

Након његове смрти радњу је преузео син Милан. Он је купио суседну радњу и припојио је свом локалу тако да је могло да стане 40 столова.

Миодраг је слободно време после школе и учења проводио у радњи и учио вештину прављења ћевапа од оца. Био је вредан и упоран дечак и још тада је схватио да ће му то бити опредељење. Изучио је занат и касније је превазишао оца Милана Бурета. После смрти оца преузео је радњу иако је имао само 19. година. Продужио је да ради и да усавршава знање и ћевабџиница је и даље имала своје муштерије. Радио је и за време Другог светског рата, али је радња потпуно срушена у бомбардовању 6. септембра 1944. године, па је Миодраг наставио да ради у кафани "Радан".

Миодраг тј. Драги Буре својим специјалитетима је пренео име Лесковца широм земље и света. Захваљујући Међународном сајму текстила и текстилних машина, који се деценијама одржавао у Лесковцу, било је излагача из земље и иностранства који су одсели у објектима "Балкана" и искључиво наручивали лесковачки роштиљ, памтећи дуго његов јединствен укус и причајући о томе по повратку у своје градове.