Портал:Козара и Поткозарје/30. јул 1941.

Напомена (овдје)

30. јула 1941. године ноћу устаници Кнешпоља, предвођени Бошком и Милошем Шиљеговићем, извршили су напад на жандармеријске станице у Кнежици и Кадином Јеловцу. Заузета је жандармеријска станица у Кнежици и заробљена су три жандара и један усташа. Остали жандари побјегли су према Босанској Дубици. Пуцњи из Кнешпоља одјекнули су по цијелој Козари и јавили почетак устанка.

30. јула 1941. године група наоружаних сељака напала је у селу Гаревцима оружничку патролу. Патрола се повукла према Босанској Дубици. Побуњеници су задржани. Патрола је добила појачање од војске и усташа.

Сутрадан, 31. јула 1941. године огромна маса устаника Кнешпоља протјерала је непријатеља из села која леже уз дубичку цесту и кренула на Дубицу. Устанички вал се кретао према Босанској Дубици. Претпостављало се да би могло доћи до нежељених испада појединаца према муслиманима. Партија је организовано зауставила масу устаника и смирила их. Заустављање тога вала, који је по својој природи подлијегао законима стихије, било је могуће само захваљујући успјесима Партије, које је она на терену остварила и утицају и угледу комуниста који су се тога тренутка нашли у маси. Тако је створен такозвани Дубички фронт.

Ноћу између 30. и 31. јула 1941. године устаници, сељаци из Паланчишта, кренули су на Општину Паланчиште. Циљ им је био да ослободе своју браћу, рођаке и комшије који су затворени као таоци. Зграда се налазила са десне стране непосредно уз пут Приједор-Босанска Дубица, 3 km од Приједора. Ту се одваја пут за Мало Паланчиште. Зграда у којој је било затворено око 30 талаца била је на спрат, а чувало ју је око 10 жандара. Око 250 m од зграде на путу из правца према Малом Паланчишту устаници су се распоредили за напад на зграду Општине, гдје су били затворени таоци, њихова родбина и комшије.

Око 150 устаника пошло је из Симатовића Баре у Великом Паланчишту, наоружано са 15 војничких пушака, нешто са ловачким пушкама, а остали са сјекирама и вилама. Распоредили су се у пет група. Једна група устаника вршила је обезбјеђење и затворила правац пута Паланчиште-Приједор, а друга грапа правац пута Паланчиште-Дубица.

Три групе су вршиле напад на поменуте објекте: двије са источне, а једна са западне стране. Општинска стража од 10 жандара успјела је да се повуче према Приједору. Таоци су ослобођени. Иначе, да нису ослобођени таоци ту ноћ, сутрадан би били поубијани. Поменуте зграде су спаљене. Послије извршене акције устаници су се вратили истим путем у Мало Паланчиште. Ова оружана акција изведена је самоиницијативно. То су учинили мјештани да би спасили затворену браћу и рођаке. Дакле, наоружани борци будуће устаничке партизанске чете на челу са Бошком Симатовићем и Душаном Вокићем напали су општину Паланчиште да би ослободили таоце. Сјећајући се тих дана, Бошко Симатовић каже: »Душан Вокић је први метак опалио на стражара. Тако је почео напад на Паланчиште и ослобођење талаца.«

30. јула 1941. године порушена је пруга између Пискавице и Омарске. Поведена је борба са оружницима, али су се устаници морали повући. Усташе за одмазду у селу Нишевићима убијају 44 становника.

Чим су плануле прве пушке на територији паланчишке општине, устаници из села Доњи Гаревци и села Доњи Орловци и Горњи Орловци срушили су пругу Приједор - Бања Лука.

Клања у Приједору почела су 30. јула 1. и 2. августа 1941. године. Усташе су вршиле убијање на улици, у башти, на кућном прагу и свуда гдје су се православци тог момента затекли. Највећи број православаца убијен је, а касније поклан, у непосредној близини Приједора. Жртве су закопаване у разне рупе. Довожени су сељаци камионима, а затим убијани и клани. Људима су везане руке на леђа. Клања су обично вршена са предње стране, а са задње стране само на појединцима, што је зависило од силника који је клање вршио. Поред домаћих усташа, овдје је узело учешћа у клању и нешто усташа из Херцеговине. Број жртава у Приједору и његовој околини у току клања, које трајало око 3 дана, цијени се на око 1500 људи (поред других група по селима).

У једном документу пише: »У приједорском срезу број убијених пење се на неколико хиљада«. У самом Приједору, како се у овом документу каже«, убијено је тих дана преко хиљаду грађана, жена и дјеце«