Црква Свете Петке у Станичењу — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Disambiguated: Српска војска → Војска Кнежевине Србије; Unlinked: Поп, Филозоф |
м Разне исправке |
||
Ред 22:
}}
[[Датотека:Crkva svete paraskeve u Staničenju.jpg|297px|мини|десно|Најпознатија фреска у цркви Свете Петке у Станичењу]]
'''Црква Св. Петке''' у [[Станичење|Станичењу]] или познатија као црква [[Света Петка|Свете Параскеве]] је најстарија [[црква]] у [[Пиротски управни округ|Пиротском округу]] која је пре била позната под именом црква [[Свети Никола|Светог Николе]]. Црква 1967. е године постаје [[Списак споменика културе од изузетног значаја|споменик културе од изузетног значаја]].<ref>{{СК-САНУ|Линк=785|Име=Црква Св. Петке у Станичењу}}</ref> Њу је 1972.-е године обишао [[Радивоје Љубинковић]] (1910—1979), научни саветник Археолошког института у [[Београд]]у и касније су од 1974.-е до 1977.-е вођени истраживачки радови на том [[Археолошко налазиште|локалитету]] на основу чега ће уследити конзервирање [[Архитектура|архитектуре]] и [[Фреска|фресака]] 1979. е године. Финалну конзервацију и рестаурацију живописа извршила је у периоду од 1975.-e до 1978.-е године, [[Зденка Живковић]], сликар конзерватор из Београда. Налази се у околини [[Пирот]]а, око 10 километара ка западу, у подножју [[Белава|планине Белава]]. Подигнута је на уздигнутој заравни над обалом [[Нишава|Нишаве]], на прилазу селу [[Станичење]], недалеко од ушћа [[Темштица|Темштице]]. Иако се налази недалеко од главног пута који води од [[Софија|Софије]] ка [[Ниш]]у, [[Станичење|станичењска]] црква је дуго остала непозната научној јавности. У фреско-натпису, исписаном на западном [[зид]]у изнад [[Врата|улаза]], забележено је да су Арсеније, Јефимија, Константин и још неки чланови, чија су имена избрисана, сазидали и осликали [[црква|цркву]] 1331-1332. године, у време [[Бугарска|бугарског]] цара [[Јован Александар|Јована Асена]] ([[Бугарски језик|буг]]. ''Иван Асен'') и [[видин]]ског господара [[Белаур]]а. [[Нартекс|Припрата]] са отвореним [[дрво|дрвеним]] [[трем]]ом који је додат и изграђен је у [[19. век|XIX веку]].
== Историја ==
=== Доба изградње ===
Без сумње, најстарија [[црква]] у [[Понишавље|понишављу]] је црква [[Свети Никола|Св. Николе]], касније [[Света Петка|Св. Петке]] или како тамошње [[становништво]] воли да је зове [[Света Петка|Св. Парасакеве]] у [[Станичење|Станичењу]]. У фреско-натпису, исписаном на западном [[зид]]у изнад [[врата|улаза]], забележено је да су Арсеније, Јефимија, Константин и још неки чланови, чија су имена избрисана, сазидали и осликали цркву 1331-1332. године, у време [[Бугарска|бугарског]] [[цар]]а [[Јован Александар|Јована Асена]] и [[видин]]ског господара [[Белаур]]а. Наведене особе са фресака су у доба радова и изградње [[црква|цркве]] већ били покојни па је радове привео крају њихов син, [[властелин]] вишег ранга, заједно са својом женом чије име нам је остало непознато због оштећења на зиду које је уништило део [[Фреска|фресака]]. [[Јован Александар]] (1331—1371) је владар који се помиње у натпису, који је носио име Асен као своје друго породично име. Белаур је био један од најмоћнијих бугарских [[Бољари|бољара]] и ујак цара [[Јован Александар|Јована Александра]], против кога је устао на оружје 1331.-е године и оцепио део државе око Видина и тока [[Дунав]]а. [[Стефан Душан|Цар Душан]] га, у аутобиографској белешци за свој [[Душанов законик|Законик]], помиње као једног од седам владара који су угрозили [[Србија|српску државу]], мислећи на значајну победу у бици код [[Ћустендил]]а ([[Бугарски језик|буг]]. Велбъжд) 1331.-е године, извојевану против [[Бугари|Бугара]] и њиових савезника. Касније дозидана [[нартекс|припрата]] и анекс са јужне стране цркве нису сачувани. [[Нартекс|Припрата]] са отвореним [[дрво|дрвеним]] [[трем]]ом подигнута је у [[19. век|XIX веку]].
=== Бурно доба ===
Ред 46:
=== Доба након ослобођења од Турака ===
У покушају да дође до још неког податка из евентуалних предања и заосталих сећања, [[Радивоје Љубинковић|Р. Љубинковић]] је током археолошких радова вршио и анкету међу најстаријим житељима [[село|села]]. Том приликом је сазнао да [[црква]] за последњих 100 година (што значи, после ослобођења 1877.-е године) није значајније обнављана и дограђивана, те да је свој коначни облик у коме је затечена пре почетка истраживања добила још у време [[Османско царство|турске владавине]]. Забележио је и предање да се главна црква у атару села, посвећена [[Јован Крститељ|Св. Јовану Крститељу]], некада налазила недалеко од садашњег [[гробље|гробља]] и да је тек након њеног рушења садашња црква [[Света Петка|Св. Петке]] постала сеоски [[храм]]. Оснивач Српског археолошког друштва и члан-повереник за [[пирот]]ски крај био је [[Јован Поповић]], [[учитељ]] из [[Станичење|Станичења]]. У првом броју Старинара, за 1884.-у годину, објављени су његови извештаји са терена, односно налази с подручја села [[Станичење]]. Занимљиво је да овај, без сумње веома образован учитељ, не помиње међу сеоским старинама [[Станичење|станичењску]] [[црква|цркву]], очигледно не препознајучи у том скромном и тада већ преправљеном здању средњовековно насеље.<ref>[http://www.academia.edu/2002453/Crkva_Svetog_Nikole_u_Stanicenju_The_Church_of_St_Nicholas_in_Stanicenje Црква Светог Николе у Станичењу] ''Трагови у историјским изворима, pp.
== Конструкција ==
Ред 53:
Издигнута зараван изнад обале [[Нишава|Нишаве]] у локалном микроамбијенту, где је смештена [[црква]], представља доминантан положај. Структуру [[тло|тла]] на коме је подигнута црква сачињавају речни седименти - [[земља]] с [[песак|песком]] и ситним [[шљунак|шљунком]] и мноштво [[камен]]их облутака разних величина, од веома ситних до оних пречника 20-30 сантиметара. У току истраживања утврђено је да се најстарији културни слој на [[Археолошко налазиште|локалитету]] образује у време грађења [[црква|цркве]]. Усамљено откриће једне рановизантијске фибуле, затим налази [[опека]] или чешће њихових уломака уграђених као сполије, као и преклесаног жртвеника у функцији [[стуб]]а позније [[Олтар|часне трпезе]] не указују на постојање античког слоја. Током истраживања цркве са околним делом [[порта|порте]] уочено је више грађевинских фаза, односно етапа у коришћењу овог сакралног здања кроз неколико столећа, од којих би најстарију фазу означавало грађење властелинског [[храм]]а [[Свети Никола|СВ. Николе]], уз који је убрзо дограђена [[нартекс|припрата]], а цео ансамбл живописан је 1331-1332.-е године. У другој етапи, након рушења [[нартекс|припрте]] по свему судећи и извесног времена, на њеном месту подигнут је отворени [[нартекс]], односно [[трем]]. Ова доградња није прецизније временски одређена али би се могло претпоставити да није била млађа од краја [[16. век|XVI века]]. Наредне две етапе доградње могу се поуздано датирати у [[18. век|XVIII век]], односно пре 1796.-е године када је стари [[Станичење|станичењски]] храм тешко настрадао.
У трећој етапи је на месту ранијег трема дограђена пространа бондручна припрата након чега је уз јужну страну цркве призидан анекс уздужне правоугаоне основе, што то смешта у четврту етапу грађевинских интервенција на храму. У пету етапу сврстана је обнова старе [[Станичење|станичењске]] цркве изведена 1829.-е године, када је она добила облик у коме је затечена 1972.-е године. Условно речено, последњу грађевинску фазу на овом здању представљали би конзерваторско-рестаураторски радови извођени од 1973 до 1976.-е године, када је обновом отвореног нартекса-трема црква [[Свети Никола|Св. Николе]] у [[Станичење|Станичењу]] добила свој садашњи изглед.<ref name="konstrukcija">[http://www.academia.edu/2002453/Crkva_Svetog_Nikole_u_Stanicenju_The_Church_of_St_Nicholas_in_Stanicenje Црква Светог Николе у Станичењу] ''Архитектура цркве и етапе грађења, pp.
=== Изворна контрукција ===
Ред 66:
==== Кров храма ====
[[Храм]] је био покривен [[кров]]ним плочама, на шта указује чињеница да не постоје остаци [[цреп|кровне опеке]] а ни трагова који би над сводом указивали на постојање оловног покривача. Кровни венац , који није остао сачуван у изворном облику, вероватно је чинио низ грубо обрађених [[камен]]их плоча.
==== Припрата храма ====
Ред 78:
По раскоши одеће и богатсву [[накит]]а на фигурама насликаних историјских личности, [[Станичење]] се издваја од већине [[споменик]]а свог времена. Једна добро организована сликарска група извела је у западном делу [[наос]]а [[Станичење|станичењске]] [[црква|цркве]] читаву галерију [[портрет]]а, састављену од чак десет фигура. Неколико портрета било је насликано и у [[нартекс|припрати]] али од њих данас постоје само [[фреска|фреско]]-уломци који се чувају у [[Галерија|Галерији]] [[Фреска|фресака]] у [[Београд]]у. Приказани костими на фигурама велможа, племкиња, [[монаштво|монаха]] и монахиња различите старости значајна су изворна грађа за познавање властеоске и дворске ношње тога периода.<br />
Ктиторски натпис је исписан на унутрашњем западном зиду наоса, изнад самог улаза у [[црква|цркву]] и покрива целу ширину надвратника. Текст натписа је написан у четири реда на белој основи црним словима неједнаке величине и саопштава да је у подизању и осликавању цркве учествовало неколико особа. Текст натписа почиње светотроичком [[Инвокација|инвокацијом]]: ''„Изволенијем Отца и савршенијем Сина и сапоспешенијем“'' уобичајеном за оснивачке натписе код [[Срби|Срба]] и [[Бугари|Бугара]] у средњем веку. На самом почетку, првој речи претходио је мали сликани крст, сачуван делимично ([[Латински језик|латински]] ''invocatio symbolica'') којим су у средњем веку обично започињали и завршавали се натписи ове врсте. Необичност ктиторског натписа у [[Станичење|Станичењу]] је у томе што уз помен [[Бугарска|бугарског]] [[цар]]а доноси и име [[видин]]ског господара [[Балаур]]а. Исто тако, натпис открива податак незабележен у другим до сада познатим изворима. Реч је о Балауровој (са)владарској титули господин, која представља веома значајан доказ његове стварне моћи унутар [[Бугарска|бугарске]] елите.<ref>[http://www.academia.edu/2002453/Crkva_Svetog_Nikole_u_Stanicenju_The_Church_of_St_Nicholas_in_Stanicenje Црква Светог Николе у Станичењу] ''Ктиторски портрети: Ктитори и ктиторски натпис, pp.
=== Сликарство у Храму - Фреске ===
Ред 84:
[[Датотека:Freske u crkvi sv. petke u Stanicenju.jpg|300px|мини|десно|Фреске у цркви Св. Петке у Станичењу]]
[[Датотека:Bogorodica sa hristom u crkvi svete petke u stanicenju.jpg|300px|мини|десно|Богородица са Христом у цркви Св. Петке у Станичењу]]
[[Храм]] је сачувао већи део свог сликаног програма. У његовој унутрашњости страдале су само [[Фреска|фреске]] на полуобличастом [[свод]]у, а сав остали програм се лако ишчитава и тематски добро сагледава. Уочавање сликарског поступка и детаља, међутим, умањено је пулверзацијом [[фреска|фресака]], процесом видљивим у свим деловима сликаног ансамбла, због чега фреске изгледају као да су пресвучене сивом скрамом, а знатан број појединости, посебно на инкарнату фигура, заувек је нестао. О [[фреска]]ма [[Станичење|Станичења]] до сада је сразмерно мало записано. Првим извештајем, [[Радивоје Љубинковић|Радивоја и Мирјане Љубинковић]], објављеним након археолошких и архитектонско-конзервативних радова на [[црква|цркви]], указано је на овај, науци до тада непознат [[споменик]], но приказ [[Станичење|станичењских]] фресака остао је добрим делом непотпун.<ref>[http://www.academia.edu/2002453/Crkva_Svetog_Nikole_u_Stanicenju_The_Church_of_St_Nicholas_in_Stanicenje Црква Светог Николе у Станичењу] ''Сликарство Цркве, pp.
* [[фреска|Живопис]] на полуобличастом своду у [[Наос]]у, данас готово уништен, садржао је стојеће представе старозаветних [[prorok|пророка]], како показују мали остаци [[фреска|живописа]] а што је иконографски и сасвим очекивано. На јужној половини, у источном делу, постоје остаци три стојеће фигуре па се, упоређујућо величину простора у продужетку, може претпоставити да је на тој страни било десетак фигура, односно, на обе стране свода укупно преко двадесет.<ref>[http://www.academia.edu/2002453/Crkva_Svetog_Nikole_u_Stanicenju_The_Church_of_St_Nicholas_in_Stanicenje Црква Светог Николе у Станичењу] ''Сликарство Цркве: Наос, pp.
* Мале димензије [[Грађевина|грађевине]] условиле су сведени програм фресака у [[олтар]]у. У њему, као најоучљивије, нема сцене Причешћа [[апостоли|апостола]]. [[Фреска|Фреске]] са свода и [[Славолук|тријумфалног лука]] - [[Спасовдан|Вазнесење Христово]] и [[Благовести]] [[Богородица|Богородици]] - припадају већ разматраној целини Великих [[празник]]а. Конха [[Апсида|апсиде]] садржи неуобичајене представе [[Богородица|Богородице]] са [[Христос|Христом]] на престолу са [[Свети Никола|Св. Николом]] и [[Патријарх српски Кирило|Св. Кирилом]] филозофом и у зони испод, Поклоњење [[Христос|Христу]]-жртви. У ниши проскомидије је допојасни Мртви [[Христос]], на зидовима су стојеће фигуре тројице Св. [[Ђакон]]а, а на источном и јужном зиду ђаконикова фронтална попрсја двојице [[епископ]]а.<ref>[http://www.academia.edu/2002453/Crkva_Svetog_Nikole_u_Stanicenju_The_Church_of_St_Nicholas_in_Stanicenje Црква Светог Николе у Станичењу] ''Сликарство Цркве: Олтар, pp.
* Садржај фресака источног зида припрате чине следећи делови:
::# циклус патрона храма,
Ред 93:
::# високи дводелни декоративни појас.
За разлику од фресака у наосу, преостали [[фреска|живопис]] пропрате није био довољно заштићен током дужег раздобља те је јако избледео и пострадао. Његово ишчитавање тиме је знатно отежано, а стилске особености није могуће пратити. Три горње зоне фресака предодређене су за циклус посвећен [[Свети Никола|Св. Николи]], патрону Станичења. У нижем регистру, почев са северне стране, постоје остави композиције Три [[војвода|војводе]] у [[Затвор|тамници]]. Илустрација долази у ред познатих чуда [[Свети Никола|Св. Николе]], али у [[Станичење|Станичењу]] непотпуно сачувана. Разпознаје се само део фигуре једног од тројице неправедно оптужених [[војвода]] које је [[цар]] [[Константин Велики|Константин]] бацио у [[затвор|тамницу]], како се износи у писаним изворима о Св. Николи.<ref>[http://www.academia.edu/2002453/Crkva_Svetog_Nikole_u_Stanicenju_The_Church_of_St_Nicholas_in_Stanicenje Црква Светог Николе у Станичењу] ''Сликарство Цркве: Припрата, pp.
== Легенде о промени назива храма ==
Постоје две [[легенда|легенде]] о промени имена [[Црква|цркве]] [[Свети Никола|Светог Николе]] у назив [[Света Петка|Свете Петке]]:
# Прва датира из 1398.-е године и говори о [[Милица Хребељановић|књегињи Милици]] која се бавила и дипломатском делатношћу, те је заједно са Јефимијом те године ишла код [[султан]]а [[Бајазит I|Бајазита]] да заступа интересе светог сина [[Стефан Душан|Стефана]]. Том приликом је издејствовала пренос [[мошти|моштоју]] [[Света Петка|свете Петке]] из [[Видин]]а у [[Београд]]. По [[легенда|легенди]], [[мошти]] су преноћиле у [[Станичење|Станичењу]] у [[црква|цркви]] Светог Николе. Потом су мошти биле смештене у [[Капела (грађевина)|капелу]] свете Петке на [[Калемегдан]]у а данас су оне у румунском граду [[Јаши]].
# Друга [[легенда]] је више историјска чињеница. Наиме, 25.-ог Марта 1796.-е године по старом календару на [[Благовести]] [[Богородица|Пресвете Богородице]] када је у цркви и око ње било мештана, упали су [[Турци]] [[Крџали|крџалије]] и посекли силан свет. Од тада, [[црква]] није отварала [[врата]] наредних двадесет година. По поновном отварању, променила је име у црква Свете Петке. У новије време, [[Црква|црквена]] [[слава]] је [[Света Петка|Света Петка Трнова]], 8.-ог Августа.
== Ктиторске гробнице ==
Ред 106:
У [[наос]]у [[црква|цркве]], постојала су четири [[гробље|гробна]] укопа, тешко оштећена познијим прекопавањима. Нешто боље очуван остао је само [[гробље|гроб]] бр.23, укопан уз јужни зид. У храстовом [[Шкриња|ковчегу]], од кога су остали уочљиви делови, била је сахрањена млада [[властелин]]ка. Судећи према очуваним траговима, имала је златоткану одору на којој су се у тренутку ископавања још увек могли препознати [[орнамент]]и у виду [[Двоглави орао|двоглавих орлова]]. На траци од сребрних нити, пребаченој преко главе, имала је луксузне [[наушнице]]. У њеном [[гробље|гробу]] нађен је одсечак, односно трећина танког сребрног [[грош]]а. Уз овај гроб налазио се још један сличан [[дрво|дрвени]] [[Шкриња|ковчег]], од кога су преостали само мањи делови (гроб бр.22). На делу где је некада била глава покојника, положена на [[камен]]у плочу, откривен је одсечак, односно трећина танког сребрног гроша – исти као у гробу младе властелинке. Оба ковчега била су једновремено заливена [[Малтер|малтерном масом]] са сасвим мало камена, која је остала веома добро очувана у процепу између њихових бочних страна.
Место ктиторске [[Некропола|гробнице]] предодредио је положај гроба 15, укопаног са спољне стране јужног зида [[нартекс|припрате]]. [[дрво|Дрвени]] ковчег био је обзидан и засведен особеном конструкцијом. На трошним остацима покојника, мушке особе млађе старосне доби, откривени су делови одоре са 27 сребрних лоптастих [[Дугме|дугмади]] са [[златовез]]ом, где су поред орнаменталних детаља сачуване и натписане метопе са именом [[цар]]а [[Јован Александар|Јована Александра]].<ref>[http://www.academia.edu/2002453/Crkva_Svetog_Nikole_u_Stanicenju_The_Church_of_St_Nicholas_in_Stanicenje Црква Светог Николе у Станичењу] ''Гробови у цркви и некропола: Гробови ктиторске властеоске породице, pp.
== Референце ==
| |||