Аспар — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м + брзо брисање |
Нова страница: '''Флавије Ардавур Аспар '''({{lang-la|Flavius Ardabur Aspar}}) (непознат - 471), војсковођа Византијско царств… |
||
Ред 1:
'''Флавије Ардавур Аспар '''({{lang-la|Flavius Ardabur Aspar}}) (непознат - 471), војсковођа [[Византијско царство|Источног Римског царства]], први [[патрицији|патриције]] ({{lang-la|primus patriciorum}})<ref>[[Марцеллин Комит]] год 471; [[Иордан (историк)|Иордан]]. Гетика. 239; {{PLRE|Fl. Ardabur Aspar|2|167}}, далее сокращено — PLRE 2. (после точки указаны страницы, затем название статьи)</ref>, [[Princeps senatus|предсједавајући сената]] ({{lang-la|princeps senatus}})<ref>В момент смерти он являлся старшим членом сената в Константинополе (πρωτος τής ουγκλήτου); [[Иоанн Малала]], 371; [[Пасхальная хроника]], год 467 (PLRE 2.168 Fl. Ardabur Aspar).</ref>, [[конзул]] 434. године, [[magister militum|„господар војника”]] ({{lang-la|magister militum}}) 431-471<ref>''comes et magister utriusque militiae'' 431 (?424) — 471 (PLRE 2.165 Fl. Ardabur Aspar).</ref>.
== Поријекло ==
== Борьба с узурпатором Иоанном ==▼
Ардавур Аспар, [[Aлани|Aлан]], или [[Готи|Гот]] по поријеклу<ref>Алан: [[Кандид (историк)|Кандид]] = Фотий. Мириобиблион. 79; Гот: Иордан. Гетика. 239; [[Дамаский]] 69 = Фотий. Мириобиблион. 242 (PLRE 2.164-8 Ardabur Aspar). О происхождении Аспара см.: Alemany, A. Sources on the Alans: a critical compilation, 8; 5 Handbook of Oriental Studies, 2000, pp. 82-4. Версия африканского, а не аланского происхождения Аспара выдвинута в работе Vattioni, F. Aspar è nome libico o fenicio-punico?, Die Sprache 26, 1980, 191-4.</ref>, [[Аријанство|аријанац]] по вјероисповиједању<ref>[[Захарий Ритор]], Церковная история. IV, 7; Житие святого Марцелла, 34; Марцеллин Комит. год 471; [[Феодорит Лектор]], Эпитома «Церковной истории», 378; [[Прокопий Кесарийский]]. Война с вандалами. I,6,3; Иоанн Малала, 372; [[Георгий Кедрин|Кедрин]], I, 607; [[Зонара]]. XIII, 25.33, XIV 1.4, [[Феофан Византиец]]. Годы 5943, 5952, 5961 (PLRE 2.168 Fl. Ardabur Aspar).</ref>. Трипут жењен: прва жена кћи [[Плинта|Плинте]] (конзула 419. године)<ref>PLRE 2.164-5 Fl. Ardabur Aspar. Дочь Плинты часто называют матерью Аспара, и, соответственно, женой Ардавура — старшего (в частности, Ф. Х. Гутнов в своей работе «Аристократия Алан» 1995). Статья PLRE 2.137-8 Fl. Ardabur 3 таких сведений не содержит.</ref>, друга непозната, трећа жена - тетка (или сестра) [[Теодорих Страбон|Теодориха Страбона]]. Имао је три сина од разних жена - [[Ардавур (конзул 447. године)|Ардавура]] ({{lang-la|Ardabur}}), Патрикија ({{lang-la|Julius Patricius}}), Ерминариха ({{lang-la|Herminericus}}) и двије кћери (имена непозната)<ref>О дочерях: [[Кандид]] = [[Фотий I (Патриарх Константинопольский)|Фотий]]. [[Мириобиблион]]. 79. По мнению Б. Кроука сам факт отсутствия о них дальнейших известий может говорить о том, что они умерли раньше того возраста, когда их могли выдать замуж (Croke B. Dynasty and Ethnicity: Emperor Leo and the Eclipse of Aspar, p. 153).</ref>. Припадао познатом и утицајном роду Аспарова-Ардавура, који су више од педесет година играли значајну улогу у [[Византијско царство|Источном Римском царству]]. Његов отац Ардавур био је [[magister militum]] (?per Orientum) 421-422, magister militum (?praesentalis) 424-425, конзул (427) за вријеме императора [[Теодосије II|Теодосија Мађег]]<ref>PLRE 2.137-8 Fl. Ardabur 3.</ref>. Први Ардавур помиње се у изворима 421. године, у вријеме војне са [[Сасанидско царство|Персијанцима]]: 421. године опустошивши [[Арсанена|Арсанену]], он се окренуо ка [[Месопотамија|Месопотамији]] и опсјео [[Нусајбин|Нисибис]], а сљедеће године намамио је у засјаду и убио седам персијских војсковођа<ref>[[Сократ Схоластик]]. VII. 18, 20, 23; [[Иоанн Антиохийский (историк)|Иоанн Антиохийский]]. Fr. 195; [[Михаил Сириец]]. VIII 5, [[Феофан Византиец]]. AM 5918; [[Суда (энциклопедия)|Свида]] A 707 (PLRE 2.137 Fl. Ardabur 3, PLRE 2.772-3 Narses 1).</ref>. Ардавур је задржао важне командне дужности до 442. године<ref>Bachrach B.S. A History of the Alans in the West, 1973, р. 42; PLRE II.137-8 Fl. Ardabur 3 подобных данных не содержит. Смерть Ардавура-старшего традиционно датируется периодом после 434 г. (последнее достоверное упоминание об Ардавуре — старшем содержит изображение (CIL XI 2637 = D 1299), посвященное консульству Аспара 434 г.).</ref>. По свему судећи, високи положај оца допринио је да се млади Аспар, започевши војну каријеру у младости, успјешно пење по службеној љествици.<ref>Кандид (έκ νεαράς στρατευσάμενος ηλικίας) (PLRE 2.165 Fl. Ardabur Aspar).</ref> Вјероватно 424. године он је већ био comes et [[magister utriusque militiae]] (тј „магистар обије армије”)<ref>В 424 год помянут как στρατηγός (Филосторгий XII 13, Иоанн Антиохийский фр. 195 (в тексте «Ардавур», но, предполагается, что прочтение «Ардавур Аспар» является вполне корректным)) (PLRE 2.165 Fl. Ardabur Aspar).</ref>. Очеве везе обезбиједиле су Аспару добру прилику - за њега је била удата кћи утицајног Гота - [[Аријанство|аријанца]] [[Плинта|Плинте]]. Из тог брака се родио старији Аспаров син [[Ардавур]]<ref>Плинта, [[magister utriusque militiae]] (praesentalis) в 419—438 гг., консул 419 г., пользовался по свидетельству Созомена Саламинского большим влиянием при дворе (δυνατώτατος τότε τών έν τοίς βασιλείοις γεγονώς) [[Созомен]]. Церковная история. VII. 17.14 (отрывок приводится по изданию: Церковная история Эрмия Созомена Саламинского. Спб., 1851):<blockquote>''«Так-то разделившись вначале, ариане в населяемых ими городах и доныне ещё собираются — каждая сторона особо: но ариан живущих в Константинополе, бывших тридцать пять лет в разделении, согласил наконец их единомышленник Плинфа, прежде бывший консул, а тогда начальник конного и пешего войска, имевший весьма большую силу при дворе».''</blockquote> Подробнее о нём: PLRE 2.892-3 Fl. Plinta.</ref>.
15. августа 423. године умро је император Западног Римског царства [[Хонорије (римски император)|Хонорије]]. Власт је послије смрти императора преузео [[Јован (узурпатор)|Јован]], [[primicerius notariorum]] (глава императорске канцеларије) [[Равена|равенског]] двора. Законити насљедник Хонорија био је [[Валентинијан III|Валентинијан]], син његове сестре [[Гала Плацидија|Гале Плацидије]] и [[Констанције III|Констанција III]]. Мало прије смрти Хонорије се посвађао са сестром и она је с дјететом отпутовала у Константинопољ своме рођаку [[Теодосије II|Теодосију II]], тако да у тренутку смрти императора није била у [[Равена|Равени]]. Цар Теодосије није признао власт узурпатора - Гали Плацидији је обновио титулу августе<ref>[[Олимпиодор Фиванский]]. фр. 46; [[Марцеллин Комит]]. год 424.</ref>, а Валентинијана је именовао [[Цезар (титула)|цезаром]]<ref>23. октобра 424. године [[magister officiorum]] [[Гелион]] прогласио је Валентинијана цезаром у [[Солун]]у на његовом путу на Запад; [[Corpus inscriptionum latinarum|CIL]] I 275 (natalis Valentiniani purpurae); Олимпиодор. фр. 46; [[Филосторгий]]. XII. 13. (PLRE 2.1139 Placidus Valentinianus 4).</ref>. Савез два царства био је запечаћен браком двоје дјеце - Валентинијана с [[Лицинија Евдоксија|Лицинијом Евдоксијом]], кћерком Теодосија II<ref>Марцеллин Комит. год 424; помолвка Валентиниана и Лицинии Евдоксии состоялась в 424 г. (PLRE 2.1138 Placidus Valentinianus 4, PLRE 2.411 Licinia Eudoxia).</ref>. За команданта армије, која је била дужна обезбједити законитом насљеднику пријесто, био је именован Ардавур. У предстојећем походу њега су били дужни да прате Аспар и [[Кандидијан]]<ref>Олимпиодор. фр. 46; Филосторгий. XII. 13; [[Прокопий Кесарийский]]. Война с вандалами. I 3.8; [[Иоанн Малала]]. 356; [[Иоанн Никиусский]] 84.46; [[Иоанн Антиохийский (историк)|Иоанн Антиохийский]]. фр. 195 (PLRE 2.166 Fl. Ardabur Aspar).</ref>.
[[Датотека:Piatto di ardaburio, argento fuso, 434 d.c. (found in 1769) 02.JPG|thumb|400px|right|Мисориј Аспара. Предмет је дио колекције [[Национални археолошки музеј Фиренце|Националног археолошког музеја Фиренце]]<ref>Описание: CIL XI 2637 = D 1299 = ILCV 00067. См. R. Delbrueck, Die Consulardiptychen (1929), pp. 154—156, Painter, K. The silver dish of Ardabur Aspar. Papers of the Fourth Conference of Italian Archeology (1991), vol. 2 , 73-9. Надпись по краю миссория гласит: «Fl(avius) Ardabur Aspar vir inlustris com(es) et mag(ister) militum et consul ordinarius». Фигура, изображающая Ардавура — младшего, снабжена надписью: «Ardabur Iunior / pr(a)etor». Две поясных фигуры над изображениями Аспара и Ардавура — младшего представляют отца Аспара — Ардавура — старшего (надпись «Ardabur») и Плинту, консула 419 г. (надпись «Plinta»).</ref>.]]
Године 424. армија је ушла у [[Далмација|Далмацију]] и овладала [[Солин|Салоном]]. Тамо се војска раздијелила - пјешадија Ардавура и Кандидијана отпремљена је бродовима, а Аспар, ставши на чело коњице, наступао је дуж далматинске обале<ref>Филосторгий. XII. 13 (PLRE 2.166 Fl. Ardabur Aspar).</ref> и требао се сјединити с главнином војске у [[Аквилеја|Аквилеји]], главној луци сјеверно од Равене. Међутим, непогода је спријечила Ардавура да достигне циљ, јер су његови бродови супротним вјетровима били одбачени на југ, а он сам је пао у заробљеништво. У Равени су се према Ардавуру относили с поштовањем, што је он и искористио. Вријеме проведено у заробљеништву он је искористио за припрему завјере против Јована. У међувремену Кандидијан је заузео Аквилеју, гдје су пристигле и Аспарове снаге. Главни циљ био је Равена - неосвојива тврђава, окружена мочваром. Аспар је кренуо из Аквилеје, стигао под зидине Равене и уз помоћ уходе успио да заузме град<ref>Сократ Схоластик. VII 23.8.10; Филосторгий. XII. 13; Марцеллин Комит. год 425; [[Иордан (историк)|Иордан]]. Романика. 328; Иоанн Малала. 356; Иоанн Антиохийский. фр. 195, Феофан Византиец. AM 915 (PLRE 2.166 Fl. Ardabur Aspar).</ref>. Очигледно, без издаје Ардавур не би могао да освоји тврђаву, која је могла да трпи вишемјесечну опсаду. Послије је заузеће Равене приписивано помоћи божанског провиђења<ref>Феофан Византиец. AM 5915.</ref>. Узурпатор Јован је био заробљен и убрзо кажњен (425) у Аквилји. У том тренутку у Италију се са јаким хунским снагама вратио [[Флавије Аеције|Аеције]], послан да помогне узурпатору Јовану<ref>О найме Аэцием [[гунны|гуннов]] по поручению узурпатора Иоанна ([[Григорий Турский]]. История франков. II 8): <blockquote>'' "Рассказав и изложив события по порядку, я был бы неправ, обойдя молчанием то, что рассказывает Ренат Фригерид, повествуя об упомянутом Аэции. А именно: в двенадцатой книге своей истории он сообщает, что после смерти божественного Гонория Валентиниан, тогда ещё дитя, которому исполнилось только пять лет, был провозглашен своим двоюродным братом Феодосием императором, что в Риме взошел на престол тиран Иоанн и что его послов с презрением принял император. Говоря об этом, историк добавляет: «Между тем послы возвратились к тирану, принеся с собой грозные распоряжения. Иоанн, побуждаемый этим, послал Аэция, который в то время был смотрителем дворца, с большим грузом золота к гуннам, известным Аэцию ещё с того времени, когда он был у них заложником, и связанным с ним тесной дружбой, и приказал ему: как только вражеские отряды вторгнутся в Италию, он должен напасть на них с тыла, тогда как сам Иоанн ударит им в лоб».''</blockquote> (отрывок приводится по изданию: Григорий Турский. История франков. 1987, перевод В. Д. Савуковой).
</ref>. Војске Аеција и Аспара су се сукобиле<ref>Филосторгий. XII 14: <blockquote>''«Аэций, один из военачальников узурпатора Иоанна прибыл через три дня после смерти последнего и привел с собой около шестидесяти тысяч варваров, которых он смог привлечь в качестве наёмников. Он тут же вступил в сражение с войсками Аспара, и многие полегли с обеих сторон. После этого Аэций заключил соглашение с Плацидией и Валентинианом и был удостоен звания комита (τήν τοϋ κόμητος άξίαν λαμβάνει)».''</blockquote> См. PLRE 2.166. Fl. Ardabur Aspar, PLRE 2.21 Fl. Aetius 7</ref>. Међутим, Аеције је убрзо захтијевао преговоре, што је Гала Плацидија прихватила.
Послије заузећа Рима стигла је Гала Плацидија с сином, и Валентинијан је био проглашен императором<ref>23 октября 425 г. [[Идаций]]. 85, ровно через год после провозглашения его цезарем в [[Салоники|Фессалоннике]] тем же magister officiorum Гелионом; Олимпиодор. фр. 46, Феофан Византиец. AM 5915-16 (PLRE 2.533 Helion 1).</ref>. Теодосије је намјеревао лично участвовати у прослави, но измијенио је свој наум - церемонију облачења дјечака у императорски пурпур извео је његов представник [[magister officiorum]] Хелион<ref>Феодосий II был настолько доволен победой Ардавура и Аспара, что даже возглавил импровизированную процессию (Сократ Схоластик. VII. 23):<blockquote>'' «Тут благочестивейший царь снова выразил обычное себе благоговение перед Богом, ибо когда возвестили ему о смерти тирана, что случилось в то время, как даваемо было зрелище в ипподроме, он сказал народу: „Послушайте, оставим лучше удовольствие цирка и отправимся в церковь принести благодарственные молитвы Богу за то, что Его десница потребила тирана“. Лишь только это было сказано, зрелище тотчас закрылось и было оставлено, и все через ипподром пошли в Божию церковь, единогласно воспевая вместе с царем благодарственные песни, так что весь город тогда сделался одной Церковью. Пришедши же в церковь, народ провел там целый день».''</blockquote>(отрывок приводится по изданию: Сократ Схоластик Церковная история, 1996).</ref>. У кампањи 424-425 године<ref>О ходе кампании см.: Олимпиодор. фр. 46; Сократ Схоластик. VII. 23; Филосторгий. XII. 13; Иоанн Антиохийский. фр. 195; Марцеллин Комит. год. 425; Иордан. Романика. 328; Феофан Византиец. AM 5915, Прокопий Кесарийский. Война с вандалами. I. 3.8. (PLRE 2.138 Fl. Ardabur 3). Одним из важнейших источников, описывающих кампанию 424—425 гг., является «История» Олимпиодора (Олимпиодор. фр. 46): <blockquote>''«Феодосий послал из Константинополя Плацидию вместе с детьми против узурпатора. Она опять приняла титул августы, а Валентиниан — [[нобилиссим]]а. С ними отправлено было и войско, [[военный магистр|магистр обеих милиций]] Ардавурий вместе с сыном Аспаром; третьим с ними был Кандидиан. В Фессалонике Гелион, магистр оффиций, присланный Феодосием, облачил Валентиниана в одежду кесаря, когда ему шел пятый год. Во время пути Ардавурий был захвачен воинами узурпатора и отправлен к нему; он вошел с ним в дружбу. Сын же Ардавурия вместе с Плацидией были в печали к растерянности. Кандидиан взял много городов, очень прославился, разогнал их печаль и вернул им мужество. Затем узурпатор Иоанн был убит, и Плацидия вместе с сыном кесарем вступила в Равенну. Гелион же, магистр и патриций, захватил Рим и, когда все собрались там, облек в императорскую одежду семилетнего Валентиниана. На этом и конец истории».''</blockquote>(отрывок приводится по изданию: Олимпиодор Фиванский История, Византийский временник. т. 8, 1956, перевод Е. Ч. Скржинской).</ref> сви циљеви цара Теодосија на Западу су били достигнути. Поход Ардавура и Аспара против узурпатора Јована окончао је вишегодишњу борбу двије империје за влашћу над префектуром [[Илирик]]ом, и 425. године диоцеза Илирик ушла је у састав Источног Римског царства<ref>Следует различать префектуру Иллирик (в составе Восточной Римской империи) и диоцез Иллирик, входивший в состав префектуры Италия (Западная Римская империя). Подробнее об этом затяжном конфликте см. [[Сиротенко, Василий Трофимович|Сиротенко В. Т.]] Борьба Западной Римской империи и Византии за префектуру Иллирик в 395—425 гг. и её последствия. «Античная древность и средние века» (АДСВ). 1972, № 8.</ref>. Тај несумњиво војно-политички успијех донио је Ардавуру-оцу конзулство 427. године<ref>Консульство Ардабура было особенно почетно, так как следовало за совместным консульством 426 г. императоров Феодосия II и Валентиниана II.</ref>.
== Борба за Африку ==
== Упад Атиле ==
== Успон Аспара и Ардавура за вријеме владавине Маркијана ==
== Аспар и Лав I ==
== Аспарова погибија ==
== Референце ==
[[Категорија:Византијске војсковође]]
[[Категорија:Биографије]]
| |||