Манастир Крупа — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
сређивање |
||
Ред 13:
| longd = 15 | longm = 53 | longs = 14.2 | longEW = E
}}
'''Манастир Крупа''' се налази у [[Северна Далмација|сјеверној Далмацији]],
Први пут од утемељења обнављан је у вријеме [[Стефан Душан|цара Душана]], [[1345]]. О томе свједочи запис на своду манастирске цркве. Српски краљеви Милутин, његов син [[Стефан Урош III Дечански|Стефан Дечански]], као и унук Стефан Душан, издавали су манастиру даровнице у виду земљишта за издржавање, а касније су то и [[Османско царство|Турци]] потврђивали ферманима из [[Истанбул]]а. Манастир је даривала и [[мати Ангелина]], српска [[Деспот|деспотица]], негде [[1494]]. године.▼
== Положај и прошлост манастира ==
У млетачко-турским ратовима манастир Крупа је тешко страдао у више наврата, а особито [[1502]]. и [[1620]]. У [[20. век|20. вијек]]у десило се исто у два наврата: [[1941]]. и [[1995]].▼
Смјештен је подно [[Велебит]]а, поред [[Крупа (ријека)|истоимене ријеке]], недалеко од насеља [[Крупа (Обровац)|Крупа]]. То је један од три историјска српска [[манастир]]а у Далмацији, поред манастира [[Манастир Крка|Крке]] и [[Манастир Драговић|Драговића]]. Саграђен је у вријеме [[Стефан Урош II Милутин|краља Милутина]], [[1317]]. Предање каже да су му темеље поставили монаси из [[Манастир Крупа на Врбасу|Манастира Крупа на Врбасу]].
▲Први пут од утемељења обнављан је у вријеме [[Стефан Душан|цара Душана]], [[1345]]. године. О томе свједочи запис на своду манастирске цркве. Српски краљеви Милутин, његов син [[Стефан Урош III Дечански|Стефан Дечански]], као и унук Стефан Душан, издавали су манастиру даровнице у виду земљишта за издржавање, а касније су то и [[Османско царство|Турци]] потврђивали ферманима из [[Истанбул]]а. Манастир је даривала и [[мати Ангелина]], српска [[Деспот|деспотица]], негде [[1494]]. године.
▲У млетачко-турским ратовима манастир Крупа је тешко страдао у више наврата, а
Велика и темељна поправка манастира извршена је [[1855]]. године, и то уз помоћ [[Русија|Русије]], [[Србија|Србије]] и [[Аустрија|Аустрије]]. Аустријска влада је условила обнову захтјевом да манастирски прозори морају бити изведени у готском стилу.
== Манастирска ризница ==
Манастир Крупа чува вриједна духовна и културна свједочанства, упркос честим пустошењима у прошлости. Шездесетих година 20. вијека откривене су фреске у манастирској цркви и то оне које је [[1622]]. године фрескописао [[манастир Хиландар|хиландарски]] монах [[Георгије Митрофановић]], исти онај инок који је осликао Хиландарску трпезарију. У Крупи су чуване иконе [[Итало-критска школа|итало-критске школе]], рад [[Јован Апака|Јована Апаке]]. Чува се и честица моштију [[Свети Јеротеј|Св. Јеротеја]]. Ту је и кивот из манастира [[Манастир Рмањ|Рмња]] који је донесен у Крупу у току босанско-херцеговачког устанка [[1875]]. године. Манастирка ризница чувала је и три антиминса: један је јерусалимског патријарха Теодосија, други патријарха [[Арсеније IV Јовановић Шакабента|Арсенија IV Шакабенте]] из [[1743]]. и трећи је тзв. Крупски из [[1739]]. године. У манастирском архиву чувана су и 22 турска фермана, од којих је занимљив онај који се односи на заштиту манастира Крке, а издао га турски султан [[Мустафа II]].
Бројне богослужбене књиге, утвари и друге вредности, за манастир је прибавио крупски архимандрит, велики путник и значајни српски писац [[Герасим Зелић]]. Иначе, манастир Крупа је прихваћао бројне великане српске књижњвности. У њему је извјесно вријеме боравио и [[Доситеј Обрадовић]]. [[Симо Матавуљ]] је у манастиру боравио четири године и, према сопственом исказу ту ''научио скривене љепоте српског језика''.
На сабору о [[Велика Госпојина|Великој Госпојини]], окупи се и преко шест хиљада људи.
== Види још ==
* [[Списак манастира Српске православне цркве]]
== Спољашње везе ==
{{Портал|Православље}}
* [http://www.rtrs.tv/av/pusti.php?id=9507 Радио телевизија Републике Српске: Манастир Крупа у Далмацији 16. октобар 2010.] {{ср}}
* [http://www.nacionalnarevija.com/tekstovi/br%2011/Sveto%20mesto%20-%20Manastir%20Krupa.html Национална Ревија бр.2011: На крају неописиве самоће, Љиљана Дугалић и НР Прес, Приступљено 15. 2. 2013.]
| |||