Кефалија — разлика између измена

'''Кефалија''' ([[Средњовековни грчки језик|грчки]]: κεφαλή; [[Бугарски језик|бугарски]]: кефалия) је у [[Византијско царство|Византијском царству]] био највиши представник локалне управе у граду и околини. Установа кефалије је након освајања [[Стефан Милутин|Стефана Милутина]] (1282-1321) уведена и у [[Српска краљевина|Српску краљевину]]. Кефалије су задржале сва права и дужности која су имала у Византији. У зависности од територије којом су управљали, кефалије су се делиле на опште и локалне кефалије. Први су управљали већим областима (нпр. кефалија [[Тесалија|Тесалије]], [[Зета|Зете]] и сл.) док су други управљали једним или два града или жупом. Касније се јавља кефалија кулски који управља једном тврђавом. Установа је постојала и у [[Друго бугарско царство|Другом бугарском царству]].

 

Термин "кефалија" у византијским документима се појављује у другој половини 13. века након Михаиловог [[Ослобођење Цариграда (1261)|освајања Цариграда]] и уништења [[Латинско царство|Латинског царства]]. Кефалије су замениле дуке ([[Катепан|катепане]]) из периода владавине династије [[Комнини|Комнина]]. Дуке, односно катепани, налазили су се на челу административне јединице познате као катепаникион (грчки: κατεπανικιον), која се другачије називала и кефалатикион (грчки:κεφαλατικιον). Кефалатикони су по површини били мањи у односу на византијске [[Тема (Византија)|теме]]. Обухватали су неколико села. Седиште кефалије било је у кастрону, односно тврђави. Од Византије, установа кефалије се шири и на Друго бугарско царство (бугарски: кефалия).

 

Милутин је прихватио византијски систем локалне управе. Српски владари су на чело управе постављали чешће Србе него Грке. Душан је кефалију Рајка поставио на чело Трилиса и Вронте (градови између Месте и Струме), Владоја у Пологу, Милоша у Прилепу. Установа општег кефалије прихваћена је још током Милутинове владавине и то најпре у Скопској области и Зети. Локалне кефалије јављају се нешто касније. Први познати општи кефалије био је [[Илија (кефалија)|Илија]] који је вршио службу у Зети пред крај владавине Милутина. До прекретнице у развоју локалне управе дошло је током [[Стефан Душан|Душанове]] владавине. Пре доношења [[Душанов законик|Душановог законика]] (1349), установа општих кефалија била је свакако раширена широм српске државе. Законик озакоњује њихову функцију. Као и у Византијском, и у [[Српско царство|Српском царству]] кефалија је царев опуномоћеник. Установа кефалије шири се ка западу, у Конавлима и Требињу и на север до Рудника. Међутим, није била равноправно раширена по читавом Царству. Кефалију је постављао краљ, односно цар, а касније и обласни господари. Кефалије су дужност обављале четири до шест година што је зависило од политичких прилика у земљи. По правилу, остајале су на положајима и након смрти владара који их је поставио. Уколико је обласни господар смењен силом, господар који га је збацио мењао је и кефалију. У средњовековној Србији се установа кефалије одржала све до [[Пад Српске деспотовине|пада под Турке]] 1459. године.

 

Титула кефалије обично је обликована према имену града којим управља: кефалија штипски, кефалија приштевски, кефалија брањански, кефалија руднички, кефалија призренски... Понекад се то чинило и према имену жупе или земље којом управља: кефалија Конавла, кефалија Зете и сл. Војне дужности кефалије биле су регулисане [[Војнички закон|Војничким законом]] који није сачуван те их је тешко тачно одредити. Кефалија је био заповедник војне посаде у тврђави. У највећим градским утврђењима постојао је кулски кефалија поред градског. Обојица су потчињена непосредно владару. Кефалија је водио рачуна о одржавању утврђења, о вршењу стражарске службе и о одбрани града (у ратним условима). Утврђења су се морала непрестано одржавати и обнављати. Ова обавеза, познатија као [[градозиданије]], падала је на терет зависног становништва. О реализацији се старао кефалија. Слично је важило и за обавезу [[Градобљуденије|градобљуденија]] тј. стражарења. Градобљуденије је у периоду мира падало на посаду града, а у ратним временима на све грађане. О издржавању стражара такође се бринуо кефалија. Он је организовао и понос, преношење владаревих ствари преко градске територије. У случају да се жупа, односно град, налази на граници, кефалија би први започињао рат против суседа, а његовим посредовањем отпочињали су и први [[Мировни споразум|мировни]] преговори.

 

Цивилне дужности кефалија далеко су значајније од војних. Кефалија је био надлежан за одржавање реда и мира у граду, односно [[Жупа (административна област)|жупи]]. Имао је своје помоћнике, слуге или момке. Кефалија је могао утамничити, а у тежим случајевима и оковати онога ко нарушава ред и мир. Потом је био дужан да темељно спроведе истрагу и прибави доказе кривице. Кефалија је имао и судска задужења. Постојао је посебан суд пред кефалијом за све грађане или становнике жупе, али и за [[Дубровачка република|дубровачке]] трговце. Суд пред кефалијом судио је за тежа дела, сем за дела која су у оквиру резервата судских. Кефалија је извршавао казне које суд изрекне. Кефалија се обрачунавао са лоповима и разбојницима. Одговарао је за безбедност људи и имовине на путевима који су под његовом надлежношћу због чега је био задужен за постављање стражара на путевима.

 

 

Установа кефалије се у срспким земљама гасила постепено. [[Османско царство|Турци]] укидају ову установу у крајевима које су освојили у другој половини 14. века. То су области браће [[Јован Драгаш|Јована]] и [[Константин Дејановић|Константина Дејановића]] ([[Драгаши|Драгаша]]), краља [[Марко Мрњавчевић|Марка]] и [[Андријаш Мрњавчевић|Андријаша Мрњавчевића]]. У областима освојеним од [[Вук Бранковић|Вука Бранковића]] Турци су најпре прихватили затечени облик локалне управе. Турски кефалија Фериз помиње се 1399. године. Установа кефалије се у [[Земља Бранковића|земљи Бранковића]] задржала до 1455. године када је коначно освајају Турци. У [[Лазар Хребељановић|Лазаревој]] [[Моравска кнежевина|Моравској кнежевини]] кефалији припада најистакнутије место у локалној управи све до почетка друге деценије 15. века. Улогу кефалије тада преузимају [[Војвода|војводе]] на челу власти. Кефалије су се и поред војвода задржале, пре свега у рударским местима попут Рудника и Беласице. Установа кефалије се у земљи [[Ђурађ Бранковић|Ђурађа Бранковића]] угасила са [[Пад Смедерева (1439)|првим падом Деспотовине]] 1439. године. Кефалије су најдуже опстале у Зети [[Црнојевићка Зета|Црнојевића]] у којој су љубоморно чуване наслеђене институције из периода [[Немањићи|Немањића]]. Кефалије у Зети су најистакнутији представници ратничких дружина и катуна. Падом области Црнојевића под Турке нестају кефалије. Појављују се [[главари]].

 

* С. Ћирковић, Р. Михаљчић, Лексикон српског средњег века, Београд (1999)

 

[[Категорија:Титуле у Византији]]