Суштина глуме је потиснути себе да би могли постати неко други. Свест о томе да убеђења граде карактер, као и сећање на време када нису имали изграђен карактер [[Глумац|глумцима]] помаже да схвате да се најпре морају психички вратити у своје [[детињство]] и почети да размишљају као деца. По способности да се врати у такво стање мери се [[квалитет]] глумца, неки од највећих глумаца који су глумили крајње тешке драмске улоге заправоуствари су омиљени дечји глумци. Из тог стања глумац полако почиње прихватати карактер лика који треба тумачити. Предрасуде и убеђења лика некада су видљива из самога текста где лик истиче своје идеале, док се у другим случајевима карактер поприма уживљавањем у сваку мисао исказану у тексту, мозаик мисли се склапа и добија се карактер. Једна од највећих грешака у размишљању глумца почетника јесте да је глума, нарочито позоришна посвећена [[публика|публици]]. Публика је заправо извор енергије коју глумац прихвата док је на [[сцена|сцени]], каналише је током интеракције на подијуму и враћа публици. Најбољи начин да публика схвати поруку сцене јесте да преузме вибрације које су прошле кроз интеракцију ликова. Глума се заправо игра за [[Интеракција|интеракцију]]. Интеракција глуме зрачи у свим правцима и помаже да свако осети оно што је осећао писац током писања дела.
