Летопис попа Дукљанина — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
|||
Ред 35:
* [[Тотила]], син Сенубалда, краљ у Италији 541—576.
* Остроило, син Сенубалда, краљ у Илирији 540—552.
* Сенулат
* [[Селимир]], син Сенулата, краљ 564.-585.
* Бладин, син Селимира, краљ 585—610.
Ред 56:
* Радослав, син Светозара, краљ 835—850.
* Часлав, син Радослава, краљ 850—862.
== Историчари о летопису ==
Сматра се да је Летопис попа Дукљанина настао у другој половини [[12. век]]а. Аутор у уводу наводи, да је овај спис превео са „словенског” на латински постојећи „Спис о Готима” (Libellum Gothorum), који се „на латинском преводи као” Regnum Sclavorum, очигледно да има једнакости између назива [[Готи]] и [[Словени]]. Постоји и податак да је постојао текст пре тога и на словенском језику, али аутор тај језик не назива готским. Према историчарима, то уопште није бита информација.
„Летопис попа Дукљанина” се код новијих историчара сматра као непоуздан извор. Један пример је хрватски историчар Ферда (Фердинанда Максимилијама) Шишића, који говори о издању овог списа на српском језику (а то детаљно цитира и приређивач најновијеф просветног издања), већ у првој реченици Дукљановог списа открива нелагодност констатујући да [[папа Геласије II]] живи у [[12. век]]у и није савременик ромејскоц Атанасија. Тиме на самом почетку дискредитује Дукљанови озбиљност, јер он, ето себи временског блиског папу премешта у випе од седам векова дубљу прошлост. Ова Шишићева анализа је предмет праве мале студије аутентичности тог навода у ориналном рукопису, изведена од стране приређивача најновијећ Просветиног издања.
Наjновиjе упоредно издање „Летописа попа Дукланина” историјског института [[САНУ]] и [[Манастир Острог|Манастира Острог]] на сpпском jeзику, noд називом „Gesta regum Sсlavorum” представља, озбиљан искорак у озбиљном научном приступу, неyобичаjен код срnских модерних историчaра. Упоредни текст два латинска извора, као и [[Хрвати|хрватски]] и [[Срби|сpпски]] превод, пружajу истраживачу моrућност за озбилно пређивање појединих реченица. Усто, коментари нисy yобичаjено обоjени омаловажавањем овог извора. Тако je исправно констатовано име папе [[Галезије|Гелазија]], уз oпаску да се грешка јавља у старим латинским преписима, а посебно лизиран рад хрватског историчара Ферда Шишиhа и указано je на његове грешке и погрешна указивава на фалсификате, као и превише труда око доказивања да "Летопис" потиче из XII века ([[Тибор Живковић|Живковиh]] сматра да je данас позната верзиjа из XIV века и да je дело барско-дукљанског архиепископа Рудгера, чешкor порекла). Овде се нећемо више утyштати у детаље ове занимљиве анализе „летописа попа Дукванина”, односно, „Gesta regum Sсlavorum”, jер веhина детаља не игра битну улогу за анализу.
Приликом писања Краљевстко Словена, Марво Обрини је могао имати на располаљању више верзија преписа Летописа попа Дукљанина. Један од њих је [[1510.]] године приредио [[Дубровник|Дубровчанин]] Марко Марулић, на основу раније (данас изгубљног) преписа свог рођака, сплитског племића Доминика Папалића. Други препис је [[1546.]] године у [[Омиш]]у приредио Јаполим Калетић, користећи такође, како сам наводи, у Папалићев текст, насатао на основу писма које је пронашао у Крајни (у Марковић) у једне књиге писане харвацчим писмом. Крајем [[16. век]]а настало је још неколико преписа овог текста. Ипак, анализе [[Тибор Живковић|Тибора Живковића]] указују на чињеницу да тих преписа није било много и да је практично Орбинијев текст прва комплетна верзија овог списа.
Овде треба истаћи да са гледишта, доста необично звучи навод приписан Калетићу о некаквом харвацком писму, јер се то не уклапа у стил католичких аутора тога времена. Нагласимо и важну шињеницу, да Марко Мапулић, такође тврди да је превео текст на основу Папалићевог преписа, о чему говори у песми Папалићу [[1510.]] године (које Лучић наводу у уводном делу Марулићеве хронике):
{{цитат|Commentariolium a te in Craina nuper repertum inter vetustissmas gentis illius scriptaras, dalmatico idiomate compositum, tuo rogatu latinum feci, Croatiae Dalmatiaeque regum gesta continentem; res certe digno relatu et quam non solum nostrae vernacuale linguae gnari, sed etiam Latini intelligant.|[[Иван Лучић]]}} Из овог писма се јасно види да се ради о далматиском језику, па је причличчно јасно да је термин харвацко писмо налнадно приписан Калетићу. Ако стварно постоји овакав наовод у оригиниалу из [[1546.]] године, било би коректно да је Фрањо Рчачки назвао Калетића праоцем хрватске повијесне знаности, јер овакав текст са помињањем далматког језика цитира сам Иван Личић, према Раччком.
На бази чињеница из ове студије, показује се да се код Дукљанског списа ради у веома вазжном историјском извору, који ни борјним превођењима, дорадама и измена назива за народе и језике изгубио суштинску информацију. То потврђује и каснија употреба списа код Марва Обринија и низа католичких ауотра.
== Јужнословенске земље ==
Линија 69 ⟶ 83:
{{citat|...према садржају привилегија, које су прочитане у присуству народа, написао је (Светопелек) привилегије и овако поделио регије и провинције своје државе и одредио њихове границе. Оне дуж тока вода, које теку од планина према југу и уливају се у море, назвао је Приморјем. Оне дуж вода које теку од планина према северу и уливају се у велику реку Дунав, назвао је Србијом. Затим је Приморје поделио на две провинције. Ону од места Дувно... до Винодола назвао је Белом Хрватском, која се зове и Доња Далмација... ону од истог места Дувна па све до града Бамбалоне, који се сада зове Драч, назвао је Црвеном Хрватском, која се зове и Горња Далмација... Србију пак која се зове и Загорје, поделио је на две провинције: једну, од велике реке Дрине према истоку све до Борове планине, назвао је Босном; другу, од исте реке Дрине према истоку све до Лапије и Скадарског језера, назвао је Рашком.}}
{{col-end}}
Хрватски историчар црногорског порекла [[Савић Марковић Штедимлија|Штедимлија]] ([[1937]]) у делу "[[Regnum Sclavorum]]" (Kraljevstvo Slavena), које је у ствари хрватска верзија Летописа Попа Дукљанина, проналази термин [[Црвена Хрватска]] која се простирала од Дувна до Драча. Тај текст историчари одбацују као веродостојан извор пошто не само да се зна да је пристрасан и написан у Хрватској 5 векова после оригиналног летописа већ је у тоталној контрадикцији са историјским изворима из истог периода. Сама чињеница да постоји "хрватска верзија" која је "пронађена" вековима касније дискредитује Regnum Sclavorum као иоле озбиљан извор, историчари га представљају као "[[wishful thinking]]" односно оно што би Хрвати волели да буде а што је ипак далеко од истине. Црногорски сепаратисти као и Хрвати силно су се трудили да "докажу" несрпски идентитет Црне Горе, а ако се тим чињеницама дода и информација да је Штедимлија био близак сарадник [[Анте Павелић]]а, вође [[усташе|усташког покрета]], где је био уредник новина и пропагандних памфлета усташког покрета, оправдано се негира веродостојност.
[[Paul Stephenson]] [http://homepage.mac.com/paulstephenson/trans/lpd1.html пише] да је тај текст "одбачен од стране историчара" ("dismissed out of hand by historians") као и да је "сачуван само у касним и претерано измењеним верзијама" ("preserved only in late and wildly divergent versions"). Такође се каже да "разне непрецизне и тотално нетачне тврдње чине овај извор непозузданим" ("Various inaccurate or simply wrong claims in the text make it an unreliable source."), овај рад је по мишљењу модерних историчара углавном фикција ("This work is, as the majority of modern historians think, mainly fictional, or wishful thinking")
| |||