Википедија

Џорџ Вашингтон — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
Autobot (разговор | доприноси)
1.572.075 измена
м Разне исправке
Ред 18:
| амблем = [[Датотека:Seal of the President of the United States.svg|100п]]
}}
'''Џорџ Вашингтон''' ({{јез-ен|George Washington}}; [[Округ Вестморланд (Вирџинија)|Округ Вестморланд]], [[22. фебруар]] [[1732]] — [[Маунт Вернон]], [[14. децембар]] [[1799]]) је био амерички револуционарни врховни командант (1775—1783), први председник [[Сједињене Америчке Државе|САД]] (1789—1797) и један од оснивача [[Сједињене Америчке Државе|Сједињених Америчких ДржаваСАД]]. Рођен у богатој породици у Вестморленд округу, [[Вирџинија]], имао је приватно образовање и радио је као грађевински инспектор од своје 16. године.
 
Године [[1752]]. наследио је посед свог брата на Маунт Вернону, укључујући 18 робова чији је број до [[1760]]. порастао на 49. У [[Француски и индијански рат|Француско-индијанском рату]] именован је за пуковника и послат на територију [[Охајо|Охаја]]. Пошто је [[Едвард Бредок]] убијен, Вашингтон је постао командант свих трупа у [[Вирџинија|Вирџинији]] и поверен му је задатак да одбрани западну границу (1755-58). Повукао се из службе да би управљао својим имањем и [[1759]]. оженио се Мартом Дендриџ Кастис (1731—1802), удовицом.
Ред 65:
[[Битке код Лексингтона и Конкорда|Битка код Лексингтона и Конкорда]] у близини [[Бостон]]а (април [[1775]]) представља први оружани сукоб Британаца и устаника. Након ње је избила [[Америчка револуција]].<ref>{{harvnb|Rasmussen|Tilton|1999|p=294}}</ref>. Вашингтон је имао углед, војно искуство, харизму и утицај, а био је познат и као велики патриота. На почетку је одбијао функцију главнокомандујућег сматрајући да није довољно способан за њу<ref name="automatski generisano1">{{harvnb|Bell|2005|pp=}}</ref>. Међутим, није имао озбиљну конкуренцију<ref>{{harvnb|Ellis|2004|pp=68–72}}</ref>. [[Контитентални конгрес]] је 14. јуна 1775. године створио [[Контитентална армија|Континенталну армију]]. Номинован од стране [[Џон Адамс|Џона Адамса]] од Масачусетса, Вашингтон је постављен за генерала<ref>"WEDNESDAY, JUNE 14, 1775 (Journals of the Continental Congress, 1774-1789, ed. Worthington C. Ford et al. (Washington, D.C., 1904-37)". memory.loc.gov. Library of Congress. June 14, (1775). стр. 89–90. Retrieved June 21, 2015.</ref> Британска влада је 23. августа прогласила револуционаре побуњеницима и издајницима.
 
Вашингтон је преузео команду над Континенталном војском у [[Кембриџ (Масачусетс)|Кембриџу]] у Масачусетсу, јула 1775. године, током британске [[Опсада Бостона|опсаде Бостона]]. Схвативши да је америчкој војсци највише недостајало барута, Вашингтон је тражио нове изворе. Револуционари су упадали у британске арсенале, укључујући и неке на Карибима. Барут је куповао углавном од Француза.<ref>Stephenson, Orlando W. (January 1925). "[https://archive.is/qfww The Supply of Gunpowder in 1776]". The American Historical Review (University of Chicago) 30 (2): 271–281. {{doi|10.2307/1836657}}. {{JSTOR|1836657}}.</ref> Под притиском Вашингтонових снага, Британци су подигли опсаду 17. марта и повукли се ка Њујорку.
 
Августа 1776. године британски генерал [[Вилијам Хау]] је покренуо велику поморску и копнену офанзиву са намером да освоји [[Њујорк]]. Континентална војска Вашингтона, по први пут као војска независних [[Сједињене Америчке Државе|Сједињених Америчких ДржаваСАД]], сукобила се са Британцима у [[битка код Лонг Ајланда|бици код Лонг Ајланда]], највећој бици у почетној фази рата. Америчка војска била је у мањини. Многи су напустили бојно поље, а Вашингтон је приморан на повлачење преко [[Ист Ривер]]а. Послушавши савет генерала [[Натанијел Грин|Натанијела Грина]], Вашингтон је покушао да ослободи [[Форт Вашингтон]], али је поражен у бици. Потом је наставио са бегом преко [[Њу Џерзи]]ја. Будућност Континенталне армије била је неизвесна због низа пораза. Вашингтон је прешао 25. децембра [[Делавер (река)|Делавер]] којим су пловиле санте, а 26. децембра напао у Трентону три британска пука ([[битка код Трентона]]). Британци прелазе у напад који је Вашингтон одбио, али се нашао између британских снага [[Чарлс Корнволис|Чарлса Корнволиса]] и Делавера. Победи код Трентона уследила је нова [[Битка код Принстона|победа код Принстона]]{{sfn|Fischer|2004|p=367}}.
 
=== Кампања 1777. и 1778. године ===
Ред 83:
Вашингтон је примио вест о издаји америчког генерала [[Бенедикт Арнолд|Бенедикта Арнолда]] који је значајно допринео Револуцији. Арнолд је био огорчен политиком Конгреса и савезништвом са Француском (са којом се борио у Француско-индијанском рату). Тешка зима 1780/81. довела је до побуне пенсилванијских трупа. Вашингтон је успео да угуши побуну. Јула 1780. године пристижу нова појачања предвођена француским адмиралом [[Франсоа Грас]]ом и [[Жан Батист Рошамбе|Жаном Батистом Рошамбеом]].<ref>{{harvnb|Lancaster|Plumb|1985|p=311}}</ref>. Французи односе значајну поморску победу [[битка у заливу Чесапик|у заливу Чесапик]] 5. септембра следеће године<ref>{{harvnb|Alden|1993|pp=198–199}}</ref>. Континентална војска Џорџа Вашингтона, недавно финансирана са 20.000 долара од стране Француза, задала је Британцима одлучујући удар [[Опсада Јорктауна|освајањем Јорктауна]] 19. октобра 1781. године<ref>Mann (2005). стр. 38.; Lancaster & Plumb (1985). стр. 254.</ref> Корнволис није дошао на церемонију предаје града због болести. Освајање Јорктауна означио је крај великих сукоба у континенталном делу Северне Америке.
 
Британци су још увек имали војску од 26.000 људи у Њујорку и Чарлстону, али и снажну флоту. Француска војска се повукла па су Американци 1782—3. године били сами. У америчкој војсци расте непослушност, а у једном тренутку су побуњеници присилили Конгрес да се из Филаделфије пресели у Принстон. Вашингтон је марта 1783. године угушио побуну.<ref>Kohn, Richard H. (April 1970). "The Inside History of the Newburgh Conspiracy: America and the Coup d'Etat". The William and Mary Quarterly (Omohundro Institute of Early American History and Culture) 27 (2): 187–220. {{doi|10.2307/1918650}}. {{JSTOR|1918650}}.</ref>. [[Париски мир (1783)|Париским миром]] из 1783. године Британија је Америци признала независност<ref>Washington, George. "[http://memory.loc.gov/cgi-bin/ampage?collId=mgw3&fileName=mgw3b/gwpage016.db&recNum=347 Letter to Continental Army, November 2, 1783, Farewell Orders; Letter to Henry Knox, November 2, 1783]". George Washington Papers, 1741–1799: Series 3b Varick Transcripts. Library of Congress. Retrieved November 13, 2011.</ref>. Уследила је евакуација Њујорка. Вашингтон је 23. децембра 1783. године распустио своју војску и поднео оставку<ref>John Shi, "Review," Journal of Southern History (May 1990) 46:2 pp. 336.</ref>
 
== Председништво ==
Ред 116:
File:George Washington by Peale 1776.jpg|Вашингтон, 1776, Чарлс Вилсон Пил
File:Stuart-george-washington-constable-1797.jpg|Џилберт Стјуарт, 1797.
 
File:Peale George Washington.jpg|Рембрант Пил, 1797.
 
File:US $20 1905 Gold Certificate.jpg|На новчаници од 20 долара из 1905. године
File:Indicium-1899-US-TypeII-Overprint2c.jpg|Марка из 1899. године
Линија 147 ⟶ 149:
 
* {{Cite book |ref= harv|last1=Wilson|first1=Ellen Judy|last2=Reill|first2=Peter Hanns|title=Encyclopedia of the Enlightenment|url=https://books.google.com/books?id=t1pQ4YG-TDIC&pg=PA148|year=2009|publisher=Facts On File, Incorporated|isbn=978-1-4381-1021-9|pages=148}}
* {{citeCite book|authorref=Alden, harv|last=Alden|first=John R.|year=1993|title=George Washington, a Biography|location=Norwalk|publisher=Easton Press|id=}}
* Anderson, Fred . Crucible of War: The Seven Years' War and the Fate of Empire in British North America, 1754– New York: Alfred A. Knopf. 2000. {{page|year=1766|isbn=978-0-375-40642-3|pages=}}
* Anderson, Fred . The War That Made America: A Short History of the French and Indian War (abridged ed.). New York: Viking. {{page|year=2005|isbn=978-0-670-03454-3|pages=}}
* Bell, William Gardner Commanding Generals and Chiefs of Staff, 1775–2005: Portraits & Biographical Sketches of the United States Army's Senior Officer. Washington, D.C: Center of Military History, United States Army. {{page|year=1983|isbn=978-0-16-072376-6|pages=52–53, 66–67. 2005. }} CMH Pub 70–14.
* Boller, Paul F. (1963). George Washington & Religion. Dallas: Southern Methodist University Press. {{OCLC|563800860}}.
* Boller, Paul F. . Not So!: Popular Myths About America from Columbus to Clinton. New York: Oxford University Press. {{page|year=1995|isbn=978-0-19-509186-1|pages=}}
* Brookhiser, Richard . Founding Father: Rediscovering George Washington. New York: Free Press. {{page|year=1996|isbn=978-0-684-82291-4|pages=}}
* {{citeCite book|ref= harv|Buchanan, John|title=The Road to Valley Forge: How Washington Built the Army That Won the Revolution|location= Hoboken, N.J|publisher=John Wiley & Sons|year=2004|isbn=978-0-471-44156-4|pages=}}
* Bumgarner, John R. . The Health of the Presidents: The 41 United States Presidents Through 1993 from a Physician's Point of View. Jefferson, N.C: McFarland & Co. {{page|year=1994|isbn=978-0-89950-956-3|pages=}}
* Carp, E. Wayne . [1984]. To Starve the Army at Pleasure: Continental Army Administration and American Political Culture, 1775–1783. Chapel Hill: University of North Carolina Press. {{page|year=1990|isbn=978-0-8078-4269-0|pages=220}} Retrieved November 13, 2011.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Џорџ_Вашингтон”