Уметност старог Египта — разлика између измена

Монументални комплекс у Гизи, где су сахрањени фараони IV династије, показује вештину и способност египатских архитекти у изградњи споменика који је још у античко доба сматран једним од [[Седам светских чуда старог света|Седам светских чуда]] и показује раскош египатске цивилизације. [[Снефру]] је почео изградњу прве пирамиде без степеница. [[Кеопс]] је био његов наследник и изградио је Велику пирамиду која достиже 146 метара висине, а чини је око 2,3 милиона камених блокова просечне тежине око 2,5 тоне. Кеопсов син [[Кефрен]] је изградио једну мању, а [[Микерен|Микерин]] је аутор треће велике пирамиде овог комплекса.<ref>{{harvnb|Janson|1975|pp=33-49}}</ref>

Задатак пирамида је био да заштите и очувају тела фараона за вечност. Свака пирамида је део комплекса који се састојао од храма у долини, прилаза, комуникационих пролаза и других простора, међу којима је и простор резервисан са религијске ритуале пре сахране. Око три пирамиде у Гизи (Кеопсове, Кефренове и Микеринове), створен је некропољ (град мртвих) који чине многобројне мастабе.<ref>{{harvnb|Janson|1975|pp=33-49}}</ref> Равног крова и искошених зидова назване су мастабама пошто подсећају на египатске куће од опеке (мешавина глине, песка и трске), у облику зарубљене пирамиде. Мастабе су биле гробнице у којима су сахрањивани чланови породице фараона, племство и државни службеници високог ранга. Спољашњи изглед мастабе подсећа на одсечену пирамиду правоугаоног облика, а у унутрашњости се налазила мала соба звана сирдаб, где је чувана статуа покојника, сматрана живим бићем, као и лажна врата која су симболички повезивала свет живих са светом мртвих. Испред њих су остављани дарови покојнику и такође се вршио погребни обред. Под земљом се налазила комора гробнице, којој се приступало кроз један ходник који би се запечатио након депоновања тела покојника.

Почев од првих фигура у глини, кости и слоновачи из прединастичког периода, египатско [[вајарство]] се развило великом брзином. У епохи Џосера (2737—2717. п. н. е.), радиле су се велике статуе фараона и владара над којима је требало да стоје духови који ће овековечити сећање на покојника. Хијератичност, крутост, кубне форме и фронталност су суштинске карактеристике египатског вајарства.<ref>{{harvnb|Janson|1975|pp=33-49}}</ref> Прво би се клесао један камени блок правоугаоног облика, након чега би се правио [[цртеж]] фигуре која је предмет представљања, на фронталној и обе латералне стране камена. Као последица оваквог приступа, коначна статуа је била предвиђена да буде посматрана са фронталне стране (закон фронталности). Пошто је циљ био да се створи једна слика за вечност суштине и духа портретиране особе, није било потребе обликовати фигуру са свих страна већ је било довољна једна фронтална композиција исте.