Гргур Бранковић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене |
|||
Ред 26:
'''Гргур Бранковић''' је најстарији син [[Ђурађ Бранковић|Ђурђа Бранковића]] рођен [[1416]]. или [[1417]]. године. Пошто је брат Тодор (1415—1428) умро годину дана после Ђурђевог ступања на престо, сматран је престолонаследником.
По доласку на власт Ђурађ је потписао са [[Османско царство|Турцима]] вазални уговор по коме је дао неке већ од турака освојене територије и плаћао [[харач]] Турцима као и његов ујак [[Стефан Лазаревић]] а Гргур је био обавезан да командује одредима који помажу Турке у походима. После похода на [[Солун]] [[1430]]. године Гргур се у боју истакао и био посебно награђен од султана [[Мурат II|Мурата II]]. У то време Турци су помогли Ђурђу и заједно са Гргуром повратили изгубљене територије у [[Зета|Зети]] које је узурпирао даљи рођак Балшића Стефан Марамонте.
Турски напад на српску престоницу [[Смедерево]] почео је [[1439]]. године. Мурату II је досадило да Ђурађ све време седи на две столице – угарској и турској. Гргуров брат [[Стефан Бранковић|Стефан]] био је задржан у Турској као талац, сестра [[Мара Бранковић|Мара]] је била у Муратовом харему а мајка, отац и најмлађи брат Лазар кренилу су у бекство у Угарску. Гргур је са народом бранио Смедерево уз помоћ свог ујака Томе Кантакузен. После три месеца борбе утврђени град је пао због недостатка намирница и Гргур се предао Турцима. Добио је као вазал већи део земље који је поседовао његов деда [[Вук Бранковић]]. Да ово није вазалство већ сужањство Турци су брзо показали јер су га одвели у заточеништву код брата [[Стефан Бранковић|Стефана]] који је у Турској био још од Марине „удаје“.
| |||