Цртеж — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 156:
Цртежи портрета из 15. века, рецимо уметника [[Пизанело|Пизанела]] или [[Јан ван Ајк|Јан ван Ајка]], се могу сматрати довршеним пикторалним делима узевши у обзир њихов начин израде и распоред простора. У јасно линеарној представи приказан је сваки детаљ површине којим се тежи [[Реализам (уметност)|реализму]]. У ово време популаран је профил богат детаљима који личи на рељеф и по узору на тада популарне медаљоне у облику новчића. Одмах након чистог профила појавио се „профил од три четвртине” са снажнијим просторним ефектом, који ће се одржати више векова као класични модел композиције за портрет у цртежу и сликарству.
[[Датотека:Durer, massimiliano I, disegno.jpg|мини|Диреров портрет цара Максимилијана. ]]
Блискост цртежа портрета са сликарством је очигледна у практично свим цртежима портрета 15. века. Чак и упечатљиви [[Албрехт Дирер|Диреров]] цртеж портрета [[Цар Максимилијан|цара Максимилијана]] је настао као студија за портрет слику. Међутим, у исто време, неки од Дирерових цртежа портрета јасно указују да је реч о коначном делу, мада је у њима присутна одређена амбивалентност коју се може приметити и у делима других портретиста 16. века. У цртежима портрета уметника [[Жан Клуе|Жана]] и [[Франсоа Клуе|Франсоаа Клуеа]] у Француској и [[Ханс Холбајн Млађи|Ханса Холбајна]] у Швајцарској из истог века, наглашена је његова већа аутономија нарочито када је реч о цртежима рађеним у креди различите боје. Избор овог мекшег цртачког материјала, наглашавање обриса и деликатнија обрада унутрашњих плоха, даје овим цртежима једну особеност и живахност наглашавајући њихову блискост са сликарством.
Код полихроматских техника креде и пастела цртеж портрета је одржао своју независност и у 19. веку. У 18. веку, [[Квентин де ла Тур]], [[Франсоа Буше]] и [[Жан Батист Симеон Шарден]] — сви ови умјетници из Француске — били су међу главним носиоцима ових техника, па је и [[Žan Dominik Engr|Енгр]], који је живео у 19. веку и даље користио ове технике. У техници пастела портрет је био главни предмет ових дела.
У избору позе, технике и начина израде, на цртеж портрета, као и на друге уметничке форме, утичу опште стилске карактеристике сваке епохе. Тако је у [[барок]]у и [[рококо]]у у употреби сликарски приступ цртежу са нагласком на односе [[светло-тамно]], у [[Неокласицизам|неокласицизму]] поново доминира линија а јавља се и једна нова врста портретног цртежа у профилу који настаје тако што се на црном папиру нацрта или директно исече контура облика главе портретираног. Овде би се могло рећи да се ради о једној врсти колажа. Уметници с почетка 19. века, а по угледну на наслеђе из 15. века, још једном имају за циљ прецизност у извођењу детаља и пластичних ефеката. Њихови омиљени материјали су тврђа оловка и сребренка, коју су поново открили [[Романтизам|романтичари]].
| |||