Српска књижевност — разлика између измена

Епоха српског [[романтизам|романтизма]] стоји у знаку [[Вук Стефановић Караџић|Вука Караџића]] и његове борбе за афирмацију народног језика. Практично сви велики српски романтичари били су присталице Вукових идеја, и инспирисали су се народном поезијом, за чије систематско сакупљање Вук има највеће заслуге. Окренутост народној, 'наивној' књижевности једна је од романтичарских црта која вуче порекло од Русоових идеја о првобитном, неисквареном човеку. Код Срба, као и код многих других европских народа који су се у то доба налазили под политичком и културном хегемонијом страних земаља, ово доба поклапа се са добом националног буђења и културног препорода. Вуков рад такође је наишао на одушевљење многих водећих европских романтичара, као што јеsu [[Јохан Волфганг Гете|Гете]], [[Ханс Кристијан Андерсен|Андерсен]], Ламартин, а ова позитивна рецепција додатно је појачала националну самосвест.

Књижевно стваралаштво Срба у овом раздобљу је углавном пјесничколирско. Истичу се следећи песници: [[Бранко Радичевић]], [[Ђура Јакшић]], [[Јован Јовановић Змај]] и [[Лаза Костић]].