Википедија

Клесарски занат у Белој Води — разлика између измена

Новија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нова страница: {{рут}} '''Клесарски занат у Белој Води''' је традиционални начин обраде камена Бела Вода (Круш…
(нема разлике)

Верзија на датум 18. фебруар 2019. у 17:51

Клесарски занат у Белој Води је традиционални начин обраде камена беловодског пешчара чије извориште су мајдани у залеђу села. Камен је седиментног порекла и јавља се у чак 25 топлих валера[1] беле, жуте и црвене боје.[2]

Беловодски пешчар користи се и за израду мозаика.

Клесарски занат у Белој води води порекло из периода средњег века и у континуитету је очуван све до данас. Зато је 2012. године уврштен у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије.[2]

Историја

Клесарски занат у Белој Води води порекло из периода средњег века и у континуитету је, током око 600 година,[3] очуван све до данас. Беловодски камен кориштен је за зидање и израду украсних елемената (розете, портали, оквири прозора, аркаде, венци и други украси) на црквама моравске школе, затим за надгробне споменике, а касније и на бројним чесмама у Крушевцу и Великој чесми у Белој Води (сазидана 1847. године).[2]

У 19. и 20. веку беловодски камен кориштен је за израду мостова, вијадуката. У периоду после Првог светског рата француска фирма Батињол користила је овај камен за изградњу многих значајних објеката у Београду. Министарство трговине Краљевине Срба Хрвата и Словенаца је у периоду од 1920. до 1924. године организовало школу клесарства у Белој Води - Шаблон:Моравска споменарска школа и тамо слало најбоље стручњаке да обучавају клесаре. Захваљујући овоме клесарски занат се у овом селу толико омасовио да је 1930. године основана Каменорезачка задруга. Моравска споменарска школа је била доминантна у централној Србији све до 60-их година 20. века.[2]

Клесарски занат у Белој Води данас

Од 1975. године У Белој Води одржава се традиционална културна манифестација „Беловодска розета”.[3] Године 1995. у Белој Води почела је са радом и Вајарска колонија "Беловодски пешчар", а 2000. и Мозаичарска колонија "Младен Србиновић".[4]


Године 1987. је, према пројекту чувеног крушевачког архитекте Предрага Вертовшека,

Парк скулптура Парк скулптура подразумева простор амфитеатра који је изграђен 1987.године према пројекту чувеног архитекте Предрага Вертовшека из Крушевца. Парк је уобличен вајарским детаљима 2001.године током вајарске колоније „Беловодски пешчар“. Средином јула сваке године у парку скулптура се одржава чувена културно-уметничка манифестација „Беловодска розета“, када се сваке године окупи по неколико хиљада посетилаца. Тада се, почев од 1988.године, у знак признања за уметнички, културни и научни допринос српској култури, заслужним појединцима додељује камена розета. Први добитник камене розете била је Десанка Максимовић, Матија Бећковић, Кустурица, митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић...су само неки од многобројних добитника ове престижне награде.

Музеј клесарства и вајарства Музеј је отворен за посетиоце 18.јула 2009.године уз благослов епископа нишког Иринеја и митрополита црногорско-приморског Амфилохија. У Музеју се поред великог броја вајарских експоната могу видети и фотографије розета од беловодског пешчара на цркви Светог Кнеза Лазара у Бирмингему, која је саграђена 1967.године, затим фотографија цркве Светог Марка у Београду која је такође саграђена од беловодског пешчара... као и скала природних боја овог камена.


Године 2015. у Политехничкој школи "Милутин Миланковић" у Крушевцу отворено је ново комбиновано одељење - клесари и дрворезбари које ће покушати да настави традицију уметничког обликовања белог пешчара чија експлоатација у Белој Води крај Крушевца траје шест векова. Отварање овог одељења подржали су, између осталих и професор Велимир Каравелић и вајар Зоран Васиљковић.[1]


Мајсторство беловодских клесара

Мајсторство беловодских клесара – споменара огледало се у префињености обраде, слововезачкој вештини, архитектоници, ликовном обликовању и украшавању споменика. Беспрекорно познавање заната, специфична обрада која се темељи на дугој традицији, високе могућности обликовања беловодског пешчара утицали су на велику потражњу, како за каменом тако и за мајсторима, ради украшавања бројних цркава и манастира у земљи и иностранству.[2] Клесарско умеће наслеђивало се заједно са алатом и то одмах после ниже школе. Занат се напуштао једино ако се мајстор разболи од силикозе, и то између 30. и 50. године живота.[3]

Значајне грађевине грађене беловодским каменом

Цркве и манастири моравске школе: Лазарици, Љубостињи, Наупари, Велућу, Каленићу, Манасији Период после Првог светског рата: Француски културни центар, палата Београд, мост краља Александра, црква Св. Марка

црква Св. цара Лазара у Бирмингену у Енглеској, Св. Саве у Крњеву, Св. Јована Крститеља у Ратини,

иконостаси у црквама у Белој Води, Шипову, Језеру, као и на обнови постојећих (примера ради Мирослав Живановић је радио часне трпезе и камене стубове за цркву Богородице Љевишке и Св. Ђорђа у Призрену, Милутин и Душан Миленковић су 2011. године радили иконостас за цркву манастира Лепавина у Хрватској, Драган и Иван Живановић и Иван Стефановић тренутно раде на украшавању Саборног храма у Подгорици, а у плану је њихово ангажовање на храму Св. Саве у Београду. Радили су иконостас и крст за цркву манастира Бешка, трон и часну трпезу за цркву у Андријевици).

референце

  1. ^ а б Бабовић, С. (27. 9. 2015). „Беловодски клесари”. Вечерње Новости. Приступљено 18. 2. 2019. 
  2. ^ а б в г д „Klesarski zanat, Bela Voda”. Нематеријално културно наслеђе Србије. Министарство културе и информисања РС и Етнографски музеј у Београду. Приступљено 18. 2. 2019. 
  3. ^ а б в Бабовић, С. (21. 7. 2012). „Српски камен узидан у Белу кућу?”. Вечерње Новости. Приступљено 18. 2. 2019. 
  4. ^ Бабовић, С. (15. 7. 2015). „Камен клешу за Хандкеа”. Вечерње Новости. Приступљено 18. 2. 2019. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Клесарски_занат_у_Белој_Води&oldid=21343458”