Шарани (Горњи Милановац) — разлика између измена

 

Док је број становника био мањи, било је мање и кућа – брвнара и кровињара – од којих су стазе водиле ка њивама, пашњацима, забрану (шуми), ка појилима на реци и изворима, до воденица и ваљалице. Мештани нису обраћали посебну пажњу на распоред ових стаза, јер су се углавном кретали за стоком, у линији, па им и није била потребна шира саобраћајница, док су веће терете преносили на коњима. Преко реке Дичине народ је прелазио на плићацима – „бродовима“ , или преко дрвених бавана и мостина. „Бродови“ су често добили називе по фамилији на чијој се земљи налазе.

Атаром села Шарани је још од давнина пролазио пут, долином Дичине, са којом се на неколико места укрштао, и на тим местима (најчешће су то били плићаци са каменитом подлогом) путници су прелазили реку. Од овог пута се у месту Росуље одвајао крак који је затим преко Дренове водио ка Галичу, док је на Савинцу један крак одвајао и водио кроз Шаране, преко Пода у Семедраж, где се повезивао са путем Рудник–Чачак. Током турске окупације народ није користио ове путне правце, и они су поприлично зарасли, како би се Турци одвратили од скретања са главне трасе која је водила уз саму реку Дичину. Део ове трасе данас се користи за кретање камиона и других машина при изградњи коридора 11.