Жигмунд Луксембуршки — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
|||
Ред 140:
Пошто су балканске државе биле преслабе за давање већег отпора Турцима, њихова једина нада била је Угарска.{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Краљ Жигмунд је рано видео опасност од Турака, који су се већ од 1390. године јављали на његовим границама и предузимао је доста мера, које сам није доследно изводио. Његова политика је била, да преостале балканске државе веже за Угарску. Тако је живо настојао да у Босни поврати изгубљене позиције, а у Влашкој, Србији и Бугарској да милом или силом утиче на њихове владаре.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Он је веровао да је његова снага и сама довољна да сузбије Турке и стога није много полагао на окупљању балканских хришћана око себе.{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Почетком 1390-их његова пажња је, углавном, била окренута враћању изгубљеног угледа у Хрватској и Далмацији, уз потискивање Ладислава Напуљског, и проширивање угарског утицаја у северној Србији.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}} Поступцима према Србији и према Босни, Жигмунд је стекао много непријатеља, који су се све више окретали Турцима.{{sfn|Ћоровић|1989|p=}}
У лето 1392. године, Жигмунд је поново упао у Србију, овог пута да би сузбио турски утицај у њој. Одневши победу код Браничева, продро је све до Ждрела на истоку, повративши Мачву на западу. На угарске победе, које су биле извојеване у његовом отсуству, турски султан Бајазит је одговорио већом војном акцијом на северу Балкана, следеће године.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Циљ је био сузбијање угарског утицаја и могућности окупљања северних и северозападних балканских држава око Угарске.{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Први напад Турака био је упућен Трновској Бугарској, чији је владар Јован Шишман почео преговоре са Жигмундом. У јулу 1393. године стављена је тачка на постојање ове државе.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=136}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Краљ Жигмунд није предузео ништа озбиљније да би спречио пад Трновске Бугарске. У ово време његова главна пажња била је посвећена Босни.{{sfn|Ћоровић|1989|p=}}
== Нова политичка ситуација у Босни ==
Ред 156:
Док се Жигмунд још налазио код Добора, Дабиша је изашао пред њега да му честита победу и да се, свакако, извини што сам није могао да уштеди краљу тај напор.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=136}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} У међувремену, Дабишини поседи у Далмацији ширили су се и Ластово је признало његову власт.{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Жигмунду се сад учинило да је дошло време јасног обрачуна и, не дочекавши најљубазније босанског краља, тражио је од њега ревизију Ђаковачког уговора, којом би се он потпуно одрекао целе Далмације и Хрватске. Под притиском Жигмундове војске, Дабиша је прихватио и то.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=136}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Одмах потом Никола Горјански је пошао у Далмацију, где је код Книна потукао војску бана Вука и читаву територију Хрватске краљевине и Далмације поново подвео под угарску власт.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=136}} После овог пораза, Вук Вукчић се морао одрећи банске части.{{sfn|Хорват|1924|p=136}} Сам Дабиша, дуго болешљив, није остао дуго на власти. Да би цело ово подручје обезбедио од нових устаничких покрета, Жигмунд је од кнезова Благајских узео градове Крупу и Острожац и довео у њих угарску посаду.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}
== Победа на Ровинама ==
== Први продор у Србију ==▼
Свршивши послове у Босни, Жигмунд се вратио турском питању. Бајазит се, пошто је покорио Трновску Бугарску, 1394. године одазвао позиву влашких бољара против њиховог господара Јована Мирче. Иако поражени у бици код Карановасе 10. октобра 1394. године, Турци су успели да протерају Мирчу и да доведу на власт Влада, себи оданог великаша. Видевши да га турска сила систематски опасује, Жигмунд је у пролеће 1395. године покушао да врати на власт Мирчу. То је довело до велике борбе. Султан Бајазит је, да спречи њихове намере, кренуо лично преко Дунава у Влашку, с великом војском у којој су суделовали његови вазали Стефан Лазаревић, Константин Дејановић и краљ Марко Мрњавчевић.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=136}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}}
Уплашен турском акцијом, Мирча је побегао у Ердељ, одакле је позвао Жигмунда у помоћ.{{sfn|Хорват|1924|p=136}} Угарски краљ му се одазвао и послао велику војску коју су, између осталих, сачињавале бандерије Ивана Моровићког и браће Горјански: Јаноша и Николе. У бици на Ровинама 17. маја 1395. године, Мирчи, који се ставио на чело те војске, победио је Турке и потиснуо их из Влашке. У бици су погинули турски вазали Константин Дејановић и краљ Марко. После Маркове погибије Турци су одбили да његове поседе доделе његовој браћи Андријашу и Дмитру, после чега су они уз помоћ Дубровчана ''нашли хлеба у Угарској''. Дмитар се у служби краља Жигмунда, као жупан Арадске жупаније и кастелан града Вилагоша, помиње све до 1407. године.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}}
▲== Први продор у Србију ==
Србија је, потом, примила на себе вазалске обавезе према Турској. Признала је врховну власт турског емира, обећала му давање помоћне војске за случај ратовања, обавезала се да српски принчеви Стефан и Вук, долазе на султанов двор и Милица је, уз то, морала дати и своју најмлађу ћерку Оливеру у султанов харем. Сем тога, у извесне српске градове уђоше турске чете. На Дунаву чак поседоше Турци, уз Србе, добро утврђени град Голубац, да би из њега могли непосредније контролисати кретања Мађара. С турском помоћу Срби су потпуно очистили земљу од угарских чета и за извесно време, што се каже, дахнули душом. Косовска катастрофа осећала се у земљи. Страх од Турака и њихове снаге продро је дубоко и људи су примили ново стање нешто због њих, а нешто и због великих жртава које је поднела Лазарева породица за спас земље.
| |||